POLITIKA
22. maj
НЕДЕЉНИ РАЗГОВОР: ЈЕРОМОНАХ ИРИНЕЈ
ДОБРИЈЕВИЋ
Црква не сме да ћути
Комунизам нам је учинио много веће
зло него што мислимо, јер је покушао, а
делом и успео, да управља не само физичким
животима људи, него и њиховим душама
Оца Иринеја Добријевића, јеромонаха
који припада братству манастира Свети Сава
у Либертивилу у САД, а сада је на служби у
Патријаршији у Београду, сматрају
министром спољних послова Српске цркве,
иако у СПЦ таква функција званично не
постоји. Патријарх Павле је његове
дипломатско умеће оценио приметивши да су
„из наше Цркве и досад упућивана писма
међународним званичницима и
институцијама, али тек сад смо на њих
почели да добијамо одговоре”. Образован и
одмерен, ауторитативан и савремен, скроман
и лепо васпитан, многима се не у!
клапа у представу о типичном српском
свештенику. Можда и зато што се Библијом и
бројаницама служи исто колико мобилним
телефоном и лап топом. Новинаре не сматра
„радозналим незналицама који би увек да
сазнају оно што их се не тиче”, па их са
уважавањем позива чак и на своју крсну
славу, Ђурђевдан. За четири месеца у овој
години три пута је представљао Српску
православну цркву у Америци, ишао је као
њен изасланик на међународне скупове у
Албанији, Бечу, Брислу, Паризу…Прошле
среде пред америчким Конгресом у
Вашингтону говорио је о полож!
ају Срба на Косову и Метохији.
У паузи између прекоокеанског лета,
саборског заседања у Патријаршијском
двору и свечаног уручења ордена „Вук
Караџић” трећег степена, који му је у
четвртак уручен у Министарству за
дијаспору, јеромонах који је на листи за
избор нових владика Српске цркве говори за
„Политику” о угледу и месту које Црква као
институција има у свету и код нас, о вези
између фундаментализма и незнања, потреби
српског ослањања и на Исток и на Запад…
Пре месец дана били сте са
делегацијом Синода Српске цркве три недеље
у Америци, највише због проблема на Косову
и Метохији. Сад сте опет ишли, иако у
Конгресу постоји Српски кокус којем су,
како сте већ рекли, већ приступила 24
конгресмена?
– У свету Црква ужива потпуно
другачији и углед и положај него овде код
нас. Свет је свестан места и улоге цркве у
друштву, а код нас је то нешто што се тек
открива. У Америци црква се сматра
споредном дипломатијом и уважава се као
таква. Тамо нема одвојености између државе
и вере. У томе је суштинска разлика између
нас и осталог света: свет зна значење и
улогу цркве у друштву и прихвата је као
такву, док се код нас тек буди свет о томе.
Али, све ће то полако доћи на своје место.
Због тога су на сведочење пред америчким
Конгресом о Косову,!
на коме је о ставу САД према том проблему
говорио Николас Бернс, позвани и
представници Православне и Католичке
цркве.
Конгрес је тражио да чује и верске сведоке,
полазећи од чињенице да Црква живи са
својим народом. Зато смо прошле среде у
Вашингтону говорили бискуп Марко Сопи са
Косова у име Католичке цркве и ја као
представник Српске православне цркве.
Зачудило ме је, али не само мене, кад је
бискуп Сопи рекао за Српску цркву да је
политичка црква која заступа ставове
власти у Београду, због чега Албанци на
Косову оштро реагују на њу и не признају је.
Не знам како да прокоментаришем Сопијеву
изјаву да у марту 2004. године није било речи
о припремљеној акцији, већ о спонтаном
одговору Албанаца на српски злочин према
тројици албанских дечака, али сам у свом
обраћању конгресменима подсетио да
званични извештај Уједињених нација о том
догађају тврди да за утапање албанских
дечака нису били криви Срби. И изјава
бискупа Сопија у Вашингтону и инцидент на
донаторској конференцији Унеска у Паризу,
кад су представници приштинских
привремених институција покушали да
негирају постојање српск!
културне и духовне баштине на Косову и
Метохији, уверили су ме још више да Срби
морају бити присутни на свим местима, у
свим институцијама у којима се одлучује о
њиховој судбини. Зар нам то није јавни
доказ да морамо бити што више укључени у
све политичке процесе ради нашег добра и
ради истине и свеопште правде.
Зашто је онда СПЦ позвала Србе са
Космета да не изађу на изборе за привремене
институције, доводећи народ у дилему ко је
у праву, да ли Црква или Борис Тадић, који је
Србе позвао да изађу на те изборе?
– Црква је морална савест друштва и
није могла, није имала право, да прећути да
нису испуњени неопходни услови да Срби
изађу на те изборе. Да не подсећам да није
било могуће да они који су изгнани изађу на
те изборе, нити је било извесно да ли ће они
који су остали на Косову моћи безбедно да
дођу до места на којима се гласа. Није,
дакле, Црква толико била против избора,
колико је била за то да се успоставе
одговарајући услови да би српски народ
равноправно могао да учествује на тим
изборима. Изјава председника Тадића је
била политичка !
нема јој се шта замерити, била је на свом
месту. Из овога произлази да је свако
учинио своје, и Црква и држава, односно
председник. Сада је, међутим, свима јасно да
мора да се унапреди живот нашег народа на
Косову и да он мора да постане саставни део
тамошњег политичког процеса, јер је реч о
будућности тог народа. Са друге стране, од
међународне заједнице се мора захтевати да
она обезбеди да Срби тамо могу да
функционишу на пуноправни начин.
Мислите ли да српски народ слуша оно
што Црква говори? И може ли се то што говори
схватити као уплитање у политику?
– Црква се не бави политиком, она се
бави моралном свешћу и духовном обновом
свог народа. Уосталом, зар сва истраживања
не показују да народ највише верује баш у
Цркву. Зашто? Зато што је Црква једина
институција која никад није изневерила
свој народ, која је увек делила његову
судбину. Кад је било добро народу, било је
добро и Цркви, кад је било тешко народу,
тешко је било и њој. Пример за то није само
Косово, где, без обзира на коначна решења
политичког статуса Косова, Црква остаје.
Остаје заједно са народом као што је остала
у Босни и!
Херцеговини, као што је остала у Хрватској
и на свим територијама бивше Југославије.
Зато и ужива огромни углед јер је као мајка,
она није као остале институције, она је
надинституција која нас прати кроз цели
живот, не старајући се само о спасењу наших
душа, већ и о сваком тренутку нашег живота.
Зар Вам се не чини да је, ипак, и даље
на маргини друштва?
– Комунизам нам је учинио много веће
зло него што мислимо, јер је покушао, а
делом и успео, да управља не само физичким
животима људи, него и њиховим душама.
Комунизам је покушао да избаци Бога из
јавног живота, али и из свести народа, како
би на тај начин понизили човека лишеног
једног његовог дела, душе, без које је
остајао празан и уплашен. Зато смо сад ту
где смо. Како се излечити? Излечење је ствар
просвете, просвећивања, процеса који води
из таме у светлост, отвара људима очи и буди
им свест. Зато се и чудим противницима
враћања вер!
онауке у јавне школе јер ће, како сумњају,
истицање верских различитости довести до
нових подела и обележавања. Чему толики
страх од верске наставе ако није у питању
презир према духовним, националним и
културним коренима и својим и туђим? Опасно
је по околину живети у незнању, не знати
своје порекло, јер незнање оптерећује,
изазива страх и зазор од свега што нам је
непознато, или нам је само делимично
познато. Веронаука је та која треба прво да
нас упозна саме са собом, разјашњавајући
нам и у чему су неки други различити од нас,
ослобађај!
ћи нас тако страха од сусрета са д!
руги
људима. И шта је онда ту лоше, да ли то што
ћемо се ослободити страха од непознатог
који нас затвара у себе, спутава у животу и
одузима нам могућност да сами просуђујемо
шта је добро, а шта није добро, имајући на
уму речи апостола Павла „све ми је
допуштено, али ми све није на корист”. Није
случајно Дрво знања у Рајској башти
постављено између добра и зла, већ да би се
људима дало право на слободу избора.
Поменули сте последице комунизма по
друштво. Да ли је он оставио трага и на, како
се то каже, организму Цркве?
– И за време најтежег комунизма
Црква је изнутра била потпуно слободна,
споља није, али изнутра јесте. Зато је и
имала моћ да превазиђе препреке државних
институција и буде у додиру са светом: са
осталим Православним црквама, међуверским
институцијама, екуменским институцијама,
тако да се и тад у Цркви дисало пуним
плућима. Која је иронија да смо у том
мрачном периоду имали људе чије је духовно
образовање и васпитање било на светском
нивоу. Духовна деца Јустина Поповића, на
пример, митрополит Амфилохије, владика
Иринеј, владика Ат!
анасије који говори ко зна колико светских
језика, докторирао је у Атини, предавао у
Паризу… Зар није комично да га неки сад
нападају како није европски човек, они исти
који су живели у својој скучености и
ограничењу, док је он, слободан од сваке
идеологије, живео у свету. Он је већ био ту
где они тек желе да буду. Имамо теологе
познате не у целом православном свету, него
и уважене у Ватикану и протестантским
заједницама, који само некима овде нису по
вољи. И поред свих напада и притисака, па и
страдања, Црква не сме да ћути, она увек
мора да н!
ам указује на прави пут, са кога ни!
кад
осад није одустала.
Да ли то значи да је Србији потребан
морални и духовни препород?
– Тај препород је у току, ја то
гледам у манастиру Светог архангела
Гаврила у Земуну где служим. Кад видите
младе који долазе на литургије и духовне
трибине, кад о празницима имате пуну цркву
народа који је дошао да се причести, кад
млади родитељи доносе децу које је црква
препуна деце, јасно вам је да се народ
озбиљно враћа Цркви, а то је оно што ће
препородити друштво.”
– У окупљању младих око Цркве неки
препознају верски фундаментализам?
– Фундаментализма је израз
непросвећености, одсуство ширине којом
можемо да сагледамо свет око себе. Ја сам
Србин из Америке и није ми сметало, нити ме
је угрожавало у било чему, то што сам
одрастао у мултинационалној и
мултиконфесионалној средини, јер смо и ја и
они око мене који су били друкчији од мене,
били свесни свог идентитета, па смо зато и
знали да нам никаква претња не долази од
оних који су различити од нас. Те приче о
православном фундаментализму су измислили
они који би да направе уравниловку међу
свима нама, плашећи на!
да свака различитост води у поделе,
агресију, нетолеранцију, а сами су
нетолерантни према појавама које не
разумеју. Знате коме смета други и
другачији човек? Само ономе ко добро не
познаје себе, не зна своје корене, нема
довољно знања, а камо ли љубави према
својим неистомишљеницима”.
-----------------------------------------------------------
И Исток и Запад
Чини ли Вам се да у епископату Српске
цркве постоји одређена нервоза кад се
помене дијалог са Ватиканом, а посебно кад
се постави питање папиног доласка у Србију?
– Црква, као што већ рекох, живи са
својим народом, а тај народ је много
страдао од појединаца који су чинили
велико зло у име Католичке цркве,
укључујући и њихове свештенике. Сетимо се
само Јасеновца и осталих стратишта. Сваки
разговор о евентуалној папиној посети и
сарадња са Ватиканом повезује се у народу
са тим страдањима. Али, не можемо се довека
затварати за комуникацију, морамо се
једном суочити са чињеницама из своје
прошлости, која је била велико оптерећење и
препрека за папу Јована Павла Другог да
Буде жељени гост у Србиј!
. Зашто? Зато што је беатификација
кардинала Степинца била његово дело.
Садашњи папа Бенедикт XVI није оптерећен том
хипотеком прошлости, па мислим да ће сад
комуникација бити олакшана. Није људски
одбијати људе, треба их прихватати јер
Црква треба да буде пример Христов у свету,
а он није одбијао људе од себе, поучавајући
своје ученике да они који „нису с нама, не
значи да су против нас”. Што више отворимо
линија комуникације, то је боље за нас.
Свети Сава може да нам буде врло поучан
пример из црквене дипломатије. По питањима
вере он се ок!
ренуо Истоку и примио је томос о н!
зав
сности наше цркве од цариградског
патријарха и византијског цара, али кад је
дошло до крунисања његовог брата, круна је
дошла са Запада, из Рима. Он је то прихватио
и политички се окренуо ка Западу. Има
симболике и у двоглавом орлу са немањићког
грба: по византијском схватању две главе
симболизују духовну и световну власт,
патријарха и цара,
Мирјана Кубуровић
[Non-text portions of this message have been removed]
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
