Cyrillic (Windows) У МАНАСТИРУ СВЕТИХ АРХАНГЕЛА КОД ПРИЗРЕНА
Монаси и Кфор под истим кровом Трагови паљења и уништавања видљиви на сваком кораку Када је у 14. веку, тачније 1352. године, градио манастир Светих Архангела, на само два километра од своје престонице Призрена, цар Душан није могао ни да слути каква ће судбина задесити његову задужбину. Једну од најлепших православних светиња, саграђену на врхунцу византијске уметности и културе, данас опасује бодљикава жица, а трагови паљења и уништавања су на сваком кораку. У манастир смештен уз сами ток прелепе Бистрице, окружен високим стенама, улази се уз строгу контролу немачких војника. Само за оне који су најављени, Немци ће уклонити бодљикаве барикаде које опасују и саму реку. Ништа се не препушта случају – у замену за лични документ добићете „аусвајс”. Међутим, игуман отац Герман не пропушта да каже како је ова светиња сачувана захваљујући баш немачким припадницима Кфора. Немци сачували од пљачке – Када су међународне снаге 1999. године ушле на Косово и Метохију, нашег сабрата, оца Харитона киднаповали су припадници ОВК-а из Призрена. Било нас је тада дванаесторица у манастиру. Истог дана смо морали да одемо, а већ сутрадан су се у празан конак уселили Немци и тако га сачували од пљачке и рушења. Вероватно да није било некога не би остао ни камен на камену. Када смо то сазнали почели смо да се враћамо један по један. Данас овде живи шест калуђера – прича отац Герман. Првих десетак месеци монаси су са немачким војницима живели под истим кровом. „Имам лепа искуства и доста пријатеља из тог периода”, каже игуман. Тада је било четворо монаха, а када се братство увећало Немци су изашли и саградили базу где и данас живе. На основу рушевина може се наслути да је манастир Светих Архангела у време подизања заиста био импозантна грађевина. У почетку је, прича отац Герман, у њему било 250 калуђера па је то била једна од највећих монашких заједница у Србији. – Ова светиња је била центар духовног живота Душанове Србије, а Душан и Призрен су симбол нашег постојања на Космету. У манастиру се живело нормалним животом све до 1455. године када су Турци окупирали Призрен и опљачкали и делимично срушили манастир. Он ипак опстаје наредна два века. Тада га, 1615. године, Синан паша руши до темеља, узима камен и мермер са манастирских цркава и од тог материјала гради џамију која је и дан-данас по својој архитектури украс Призрена – прича отац Герман. Живот од помоћи Све до 1927. манастир лежи под рушевинама. Те године долази група археолога, откопава га и у цркви Светих Архангела налази гроб цара Душана. Његово тело се преноси у Београд, у Цркву светог Марка, где се и данас налази. Ове године ће у манастиру бити обележено 650 година његовог упокојења. Служба се неће служити у манастирској цркви. Она је прошлог марта до темељена спаљена. У једном кутку још се могу видети нагорели предмети за богослужење. У конаку који је на темељима порушеног обновљен крајем прошле године направљена је мала капела. Данас се у њој одвијају богослужења. А за обнову старе цркве новца још нема. Једва да се саставља крај с крајем и за свакодневни живот. Отац Герман каже како је често на путу где сакупља прилоге добротвора. – Живимо од помоћи министарстава из Београда и других добротвора. Помоћ нам повремено шаљу и наши људи из дијаспоре, а с времена на време помаже нам и Црвени крст – објашњава отац Герман. Он каже да и поред тешких услова монашки живот тече нормално. Међутим, „свест о томе како наш народ живи не дозвољава нам да будемо опуштени и да се радошћу посветимо нашим духовним активностима, али надамо се да ће Господ, по својој правди и милости, учинити да се наши животи у овом свету и у овоме месту поправе”. Јелена Церовина http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
