Cyrillic (Windows) ПОВОДОМ РАСПРАВА О СРЕБРЕНИЧКОМ ЗЛОЧИНУ
Додирљиви и недодирљиви злочинци У отаџбини приказан филм о убиствима поред Сребренице у психологији зовемо „аверзивна терапија”, изазивање ужаса и отпора у човеку који се после несвесног импулса буди у вишим сферама свести, прво у емотивној, а затим у слојевима когнитивног неприхватања сопственог или злочина породице и племена. У највишем слоју рађа се морална осуда која ефикасно раскида „инцестуозни морал”. То је психотерапија нас самих, оно што политичари и правници остварују лустрацијом, али што је психолошки далеко сложеније него што би они могли да замисле. Једини проблем код „филмских доказа”, на који стручњаци указују, јесте нужна монтажа филма. Сва демократска друштва прибегавају врсти „директне, визуелне аутотерапије”, која делује брзо и на општем подсвесном нивоу. Правду у том случају не треба бесконачно бранити, јер „слика вреди десет хиљада речи”. Велика је срећа када та слика није лажно монтирана, какве је дијаспора у светским медијима гледала у времену смрти на Балкану. Монтажери понекад нису добро разликовали униформе зараћених. Француска је, где год је требало, „визуелно” осудила злочине своје историје и садашњости. У новијој историји одрекла се Петена, сликаног са окупатором, иако је он био победник Верденске битке. После алжирског рата, државни медији прибегли су психотерапији за народ, показујући какву су неправду од француских власти доживели верни Алжирци који су Французе спасавали од исламских фундаменталиста у алжирском покољу, тзв. Аркији. С обе стране немачког зида после 1945. направљено је медијско „mea culpa”. Готово све бивше комунистичке земље, обавиле су сличан транзициони, визуелни, медијски самоосврт. Једино земље које цео свет у повикама уче демократији, нису прешле ову границу храбрости. Никада амерички медији нису показали праве злочине америчких војника (осим Хирошиме), а да и не помињемо званичан закон Левијатана после 11. септембра (типична држава права, а без правде) о забрани приказивања свега што би узнемиравало грађане САД. Тамнице типа Абу Граиб и Гвантанамо откривене су захваљујући храбрости појединаца, али до електронских медија нису стигле. Неколико добрих филмова снимљених о вијетнамском рату спадају делом у индивидуалну храброст, а делом у изрежирану америчку потврду „демократије”, од естаблишмента плаћеном филму да критикује ратну политику, али шармантно, благо и никада у току самих догађаја или брзо после њих! Сећа ли се ко изванредног Нелсоновог филма „Плави војник”, који, са огромном временском дистанцом, објашњава суштину северноамеричке историје, Хамилтонове утопије и Џеферсоновог идеализма? Никада мртви цивили после бомбардовања Југославије нису приказани, већ само „видео игре” с три елемента: мета, бомбардер и дим. Ми у дијаспори гледали смо како телевизије САД „правдају” невидљиве мртве. Никакве резолуције ни осуде у Конгресу нису донете. Читамо сада, читав век касније – извињења за „линч”! Никада „фокландски покољ” у коме су сви побуњеници заклани хладним оружјем у рекордном времену, није документован, нити је сведочено о њему у британским медијима! Упркос томе, ове земље (које себе сматрају најрационалнијима у светској демократији „софт стаљинизам”, како их зове Филип Грасе, у овој сумњи наследник Марка Твена „Шта је човек?”1898), згрануте су када Кина не прича о масакрима из прошлости, када Путин не пушта у медијима слике обрачуна са Чеченима (у антитерористичком рату), али нису згрануте када блискоисточне телевизије не обраћају пажњу на најмање десетак мртвих сваки дан, од 1968, или када српске власти приказују масакре Срба на Космету. Тзв. светске кризне групе овде су сасвим недорасле. Можда је у томе од почетка требало тражити узрок неуспеха невладиних организација после рата у Србији, да се српско друштво суочи са сопственим злом и да се само – лустрира. У недостатку клиничко-психолошког знања, српским грађанима довођени су као „државни тужиоци” представници оних субкултура које нису направиле сопствене лустрације. У Београд је летео извесни Бернар Анри Леви („играте се Христа, али без ожиљака”, рекао му је садашњи француски премијер) и слични безначајни лобисти, који нису осудили злочине на блиском Истоку. Од њих се очекивало да делују психотерапијски на српске невине људе и злочинце! Можда је то успешно могао да обави један Ноам Чомски који би имао морално право да осуди свачији злочин, будући да је осудио и онај у својој држави и онај у својој прапостојбини. Елементарни психолошки и морални закон, јесте да кредит имамо једино ако смо операцију извршили на самом себи. То важи и за појединце и за државе. Хетерономна психологија страха од великих сила чије је злочине забрањено осуђивати, увек ствара јаке менталне отпоре код малих и слабих у осуди сопственог зла. Психолошка истина да морални суд делује само ако је универзално примењен (јер једино у њему нема „ситних”, и „крупних”), више је него евидентна баш у српској послератној ери. Осуђене су вође босанских Срба, али нису вође масакра над Палестинцима. Убистава је у Сребреници било. Али за разлику од Караџића, Шарон је директно наредио масакр у Шатили, због кога је у својој земљи суђен, па затим, уз подршку САД, „ослобођен”. Први је данас хајдук у шумама, а други легитимни „преговарач”. Командне и директне злочинце историјских револуција и тоталитарних режима не треба ни помињати, јер их сви знамо. Али, интересантна је она каста недодирљивих злочинаца „демократских” земаља или земаља савезника САД. Вође фокландског, вијетнамског, заштићене вође блискоисточног, авганистанског, сомалијског, ирачког, балканског покоља а да јужно-амерички вилајет и не помињемо… Српске власти данас, својом одлуком да дигну визуелну цензуру над смакнућима невиних људи у Сребреници и да донесу „резолуцију о осуди”, почеле су психолошку терапију народних маса. Али, на ову визуелно-терапијску истину, коју би у другом правцу, држава као „српски производ” требало да „извезе” у свет (где се она још недовољно појима – дијаспора је томе сведок) и даље чекају „Јасеновац”, „Крајина”, „колатералне грешке” и „Космет 17. марта”. Мила Алечковић Николић Члан Конгреса Срба Евроазије http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
