Ljiljana Smajlović
Srebrenica kao sudbina
Da li je dobro da država Srbija, na inicijativu nevladinih organizacija,
prizna krivicu za zločin koji su počinili pojedinci
Osam nevladinih organizacija iz Beograda zatražilo je da Skupština Srbije
usvoji deklaraciju kojom bi se Republika Srbija obavezala da će poštovati
sudske presude koje su “jasno definisale pravni karakter zločina genocida
koji je izvršen u Srebrenici”, te da će se “jasno obratiti” žrtvama genocida
u Srebrenici i “priznati” da je “zločin izvršen u naše ime”. Lokalni
aktivisti ljudskih prava (Nataša Kandić, Borka Pavićević, Biljana
Kovačević-Vučo, Miljenko Dereta i drugi) imaju međunarodnu podršku: njihovom
zahtevu pridružila se i Međunarodna helsinška federacija (IHF, International
Helsinki Federation, pod čijim pokroviteljstvom deluje ovdašnji Helsinški
komitet za ljudska prava).
U propratnoj poruci podrške svojim beogradskim kolegama IHF je otišao
nekoliko koraka dalje od oprezno sročene domaće “Deklaracije o obavezama
države Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a
posebno žrtava genocida u Srebrenici”. Ovaj dokument se najvećim delom
poziva na opšteprihvaćene principe i vrednosti u zaštiti ljudskih prava i
sloboda da bi na kraju, u dve završne rečenice, zatražio moralno priznanje
da je zločin “izvršen u naše ime”. IHF traži da “srpske vlasti” (pod kojim
se podrazumevaju “premijer Koštunica, predsednik parlamenta i drugi
predstavnici vlasti”) pred međunarodnom i domaćom javnošću priznaju da su u
Srebrenici genocid počinile “srpske snage”, te da u tom smislu upute javno
izvinjenje porodicama žrtava. Da ne bi bilo zabune, Međunarodna helsinška
federacija izričito navodi koje su “srpske snage” u Srebrenici izvršile
genocid: JNA, Vojska Jugoslavije, MUP Srbije, Vojska Republike Srpske,
lokalne teritorijalne i policijske jedinice kao i paravojne grupe. “Srpskim
vlastima” se sugeriše i da bi bilo dobro da 11. jula ove godine, na
desetogodišnjicu genocida, dođu na komemoraciju u Srebrenici.
Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić je za 11. jun, mesec
dana uoči tog skupa, u Beogradu zakazala konferenciju pod nazivom
“Srebrenica – van osnovane sumnje”. U pozivu piše da će se konferencija
baviti “sudskom istinom o Srebrenici”, što će reći onim što je u vezi sa
masakrom u Srebrenici dokazano u Haškom tribunalu, onim što, dakle, više ne
ostavlja prostor sumnji. Kao što je poznato, u Hagu je već pala jedna
pravosnažna presuda za genocid: general VRS Radoslav Krstić osuđen je za
pomaganje genocida (“aiding and abetting”) u Srebrenici. Za delo genocida
optužen je i bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević. Naravno,
daleko od toga da je dokazano da su u genocidu učestvovale jedinice Vojske
Jugoslavije ili MUP-a Srbije, kako tvrdi Međunarodna helsinška federacija.
Naprotiv, Haško tužilaštvo upravo tu bije svoju glavnu bitku, i međunarodni
pravnici koji su se do sada izjašnjavali o toj temi, imali su ozbiljne
sumnje u pogledu uverljivosti dokaznog materijala koji je do sada u Hagu
prezentiran kad je reč o Miloševićevoj ličnoj umešanosti u srebrenički
zločin; o umešanosti jedinica VJ ili MUP-a Srbije da se i ne govori. Istina
je i to da Tužilaštvo izgleda polaže nade u to da će kao dokaz umešanosti
jedne jedinice MUP-a Srbije u srebreničkom masakru poslužiti nova
video-kaseta do koje su tužioci izgleda tek došli, i to posredstvom Fonda
gospođe Kandić. Kaseta je ove srede prikazana na suđenju Miloševiću:
prikazuje jezive prizore muškaraca u maskirnim uniformama sa srpskim
oznakama kako ubijaju Muslimane kojim su ruke vezane na leđima. Tužilaštvo
tvrdi da su na snimku pripadnici jedinice “Škorpion” koja je navodno
pripadala MUP-u Srbije.
U Beogradu se priča da se gospođa Kandić sprema da prikaže traku upravo na
konferenciji zakazanoj za 11. jun, dakle tačno mesec dana pre
desetogodišnjice srebreničkog masakra.
Nezavisno od daljeg toka dokazivanja autentičnosti snimka sa video-kasete,
već sada je jasno da nisu velike šanse da Skupština Srbije usvoji
deklaraciju beogradskih nevladinih organizacija o Srebrenici. Tog su se
posla u Skupštini prihvatili poslanici sa liste DS-a Nataša Mićić i Žarko
Korać, što je već samo po sebi neka vrsta antipropagande (“fali još Karla
del Ponte”, bio je komentar Ivice Dačića) dokumentu koji potpredsednik
Demokratske stranke Dušan Petrović nije u prvi mah stigao da pročita (iako,
kao i većina građana, smatra da je “neophodno da se Srbija suoči sa
prošlošću”). Vladajuća koalicija je takoreći na neviđeno iznela načelnu
primedbu (Miloš Aligrudić) da su u toku krivično-pravni procesi u kojim se
tek utvrđuje odgovornost za zločine, i da je to posao suda, a ne parlamenta.
Deklaraciji u Skupštini Srbije neće, verovatno, pomoći ni to što su je
predložile one iste nevladine organizacije koje uvek zajedno nastupaju u
odbranu Vladimira Popovića i Čedomira Jovanovića. Podržao ih je i Evropski
pokret u Srbiji, koji je nedavno javno podržao i zajednički izdavački
projekt Vladimira Popovića i Biljane Kovačević-Vučo protiv Aleksandra
Tijanića.
Neće pomoći ni to što se Beograd nalazi u sporu pred Međunarodnim sudom
pravde u Hagu, gde Bosna i Hercegovina tuži Jugoslaviju za genocid i
najavljuje zahtev za obimne ratne reparacije, odnosno ogromnu odštetu kojom
bi generacije građana Srbije i Crne Gore u budućnosti finansirale obnovu
Bosne i Hercegovine. Pravni eksperti koje je NIN kontaktirao misle da bi čak
i priznanje da je genocid izvršen “u naše ime” (što u užem smislu reči nije
priznanje odgovornosti za zločin, već pre neka vrsta moralnog stava
političkog kolektiviteta) moglo da naškodi Beogradu kad i ako dođe do
rasprave o suštini spora po tužbi BiH pred Međunarodnim sudom pravde. Još
ima izgleda, možda čak i polovičnih, da se do rasprave u meritumu, odnosno o
suštini spora u Hagu i ne dođe i da se predmet odbaci zbog nenadležnosti. A
pravni zastupnik SCG se ionako ne slaže da se u Srebrenici desio genocid, i
buduću odbranu zastupa na tezi da genocida nije ni bilo, jer nije bilo
genocidne namere, odnosno plana da se satru Muslimani kao narod.
Njegov način razmišljanja se veoma razlikuje od rezonovanja sudija Haškog
tribunala, koji su se odlučili za kreativan pristup po kome odgovornosti za
genocid ne mora nužno da prethodi svesna namera da se izvrši genocid –
dovoljno je da je akter u sukobu mogao da pretpostavi, odnosno da predvidi,
da će postupci drugih sa kojim je zajedno ušao u “zločinački poduhvat”
proizvesti genocidne posledice. Tako bi Miloševićevo učešće u zajedničkom
zločinačkom poduhvatu sa Karadžićem i Mladićem i njega učinilo unapred
odgovornim za posledice njihovih vojnih poduhvata, što bi moglo da u sudskom
žargonu, u presudi, glasi da je Milošević “podupirao” njihov genocidni
projekat. Nije, naravno, nemoguće da Međunarodni sud pravde odluči suprotno
sudijama Haškog tribunala, koji su u Krstićevom slučaju već ocenili da se u
Srebrenici dogodio genocid, i da čak i posle rasprave u meritumu utvrdi da
genocidna namera, pa prema tome ni genocid, nisu postojali. Ipak, u to se po
svoj prilici ne bi trebalo preterano uzdati i Beograd bi, kao svaki učesnik
u teškom sudskom sporu, morao biti predostrožan i izbegavati da radi u
korist sopstvene štete i da suprotnu stranu sam naoružava argumentima protiv
sebe.
Je li to moralno? I imaju li Srbi, u čije ime je Srebrenica “oslobađana”,
moralne obaveze prema žrtvama koje su preče od svih državnih obzira i
razloga? To je podtekst zahteva nevladinih organizacija, koje možda iskreno
veruju da bi srpskoj strani moralno priznanje više pomoglo nego odmoglo, i
to i pred svetskom javnošću, za čiju se naklonost Srbi moraju boriti, ali i
pred Međunarodnim sudom pravde. Možda bi se i mogao braniti argument da
prihvatanje moralne odgovornosti za zločin počinjen “u naše ime” ne bi
oslabilo naš, ni međunarodni ni pravni položaj, i da bi to bio argument u
prilog tvrdnji da ova država i ova vlast pred celim svetom prekidaju
politički i moralni kontinuitet sa Miloševićevom erom. Uostalom, čak ni kad
bi vlada sutra ustala i naprasno, svojeručno i samovoljno priznala genocid,
to sa pravnog stanovišta ne bi bio nikakav dokaz za sud. Nikakav sud ne može
priznanje po sebi da tretira kao dokaz, pogotovo kada priznanje dolazi od
strane koja u zločinu uopšte nije učestvovala.
Ono što je, međutim, sasvim sigurno bilo u korist srpske štete, i na
unutrašnjopolitičkom, i na međunarodnom, i na planu svakog morala i
elementarne ljudskosti, jeste događaj na Pravnom fakultetu u Beogradu od pre
dve nedelje. Bliži se desetogodišnjica strašnog srebreničkog pokolja a
srpski moralni stav prema tom događaju strahovito opterećuje činjenica da
puna sala Pravnog fakulteta u Beogradu, na skupu u organizaciji izvesnog
udruženja “Nomokanon”, toj godišnjici kliče kao datumu “oslobođenja
Srebrenice”. Glas o moralnom ljudožderstvu novinarke Ljiljane Bulatović,
koja traži da Bošnjaci nose svoje mrtve i njihove nadgrobne spomenike na
“njihovu teritoriju” jer kod nas “nisu dobrodošli” i jer je spomen-obeležje
u Potočarima “plodno zemljište, koje narod treba da obrađuje”, pronelo se
van granica Srbije, na radost onih koji s dosta truda nastoje da dokažu da i
Kosovo treba oduzeti genocidno nastrojenim Srbima. To primitivno zlo koje
progovara iz Ljiljane Bulatović škodi nama samima više nego što nam
nedobronamerni stranci i njihovi oportunistički pomagači mogu naškoditi.
Postoji kod nas, naime, dosta rasprostranjeno uverenje da jedan broj
nevladinih organizacija deluje maltene kao ispostava američke Šeste flote,
da su njihovi moralni predlozi i politički potezi uvek sumnjivo bliski ili
identični interesima naših neprijatelja. To nije puka paranoja: zasniva se
na empirijskom saznanju da se uvek iste organizacije više žeste u vezi sa
srpskim zločinima, nego zločinima čije su žrtve Srbi, a zasniva se i na
saznanju da je istraživanje srpskih zločina za njih i moralno i politički i
finansijski probitačno. S druge strane, za istraživanje zločina čiji su Srbi
žrtve teže se pronalaze i donatori, i moćni i uticajni prijatelji koji će to
po svetskim tribinama promovisati i popularisati. Osam nevladinih
organizacija koje Skupštini predlažu priznanje genocida nisu glasne na
godišnjicu NATO bombardovanja, ne pridružuju se organizaciji “Amnesti
internešenel” kada grmi da je bombardovanje Radio-televizije Srbije bilo
ratni zločin, a ne rušenje “legitimnog vojnog cilja”, ne protestuju što se
jame sa kostima streljanih srpskih civila na Kosovu nekim čudom otkrivaju
tek po isteku haškog roka za podizanje optužnica za ratne zločine. K tome
još, na političkoj se pozornici pojavljuju kao veoma zainteresovane
pristalice konkretnih političkih opcija, van konteksta borbe za univerzalna
ljudska prava.
Njihovoj popularnosti ne doprinosi ni to što se obrušavaju na ideološke
protivnike, ne demonstrirajući visok prag tolerancije za drugačija
mišljenja, čak ni kad su ta drugačija mišljenja u najboljoj liberalnoj
tradiciji. Tako je prošle nedelje, od tobož liberalnih i prosvećenih
intelektualaca i aktivista za ljudska prava, nastradao predsednik Srbije
Boris Tadić koji se, eto, usudio da primeti da “u svakoj zemlji građani
imaju pravo da slobodno iskazuju svoj stav, čak i kada je on suprotan
zvaničnoj politici zemlje”. Tadić se nije dvoumio oko toga je li tribina na
Pravnom bila štetna po zemlju, niti oko toga je li ogavno osporavati zločin
u Srebrenici: branio je Srbiju kao zemlju slobode govora. U tobož liberalnoj
srpskoj štampi komentari protiv njega išli su kao vest u nizu, da bi ga
Vesna Pešić proglasila za čoveka koji nasilje izjednačava sa pravom na
drugačije mišljenje, na istoj tribini na kojoj ga je Vladimir Popović
optužio za “širenje neistina o Srebrenici”! No ako je moguće konstruisati
argument da je za Srbiju dobro da prizna krivicu za zločin koji su počinili
drugi, pa makar to bilo i u njeno ime, onda treba podsetiti da je, pre osam
nevladinih organizacija i ovdašnjih “liberalnih” komentatora, Džon Stjuart
Mil u eseju “O slobodi”, smislio sledeći argument:
“Osobito je zlo u ućutkivanju izražavanja nekog mišljenja jer se time
potkrada ljudska rasa; buduće, a ne samo sadašnje generacije; oni koji se sa
tim mišljenjem ne slažu još više nego oni koji ga žele izraziti. Ako je to
mišljenje ispravno, onda im se oduzima prilika da grešku zamene istinom; ako
je pogrešno, onda gube gotovo isto tako veliku korist, jasniju i životniju
predstavu o istini, kakvu pruža njen sudar sa neistinom.”
(NIN, 02.06.05.)
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
