Cyrillic (Windows)
СПРЕЧИТИ НЕСТАНАК И ОДЛАЗАК СРБА ИЗ ИСТОРИЈЕ Србија је Нојев ковчег За спас српског народа потребно је четврто, а не треће дете. Сада имамо 0.88 по брачном пару. За четврт века остаћемо готово сасвим без деце У животу сваког народа, као и код човека, постоји критична тачка, која одређује да ли ће он опстати, или ће нестати. То је тренутак када стари људи постану већина у друштву. Али, и када више од пола народа жели да напусти земљу. Мислим да је та критична тачка код Срба пређена. Већ смо ушли у „зону сумрака”. Све што чинимо, чинимо у корист своје штете, све чинимо да нестанемо као народ. Поводом тога, испричаћу три приче. Прва! Осудили су на смрт човека зато што смехом убија народ, јер је измислио виц од кога се свако зацени од смеха и умре. Полицајац га води на стрељање. Моли човека да му исприча виц. И човек исприча. Полицајац није ни трепнуо. Тек после три године умро је од смеха. Није одмах схватио виц. А виц је у томе што је човек тврдио да ће Срби за 25 година бити национална мањина у Србији, да ће за 50 година бити само енклаве као сада на Космету, а да ће сасвим нестати за 100 година. Полицајац је схватио после три године, а наши политичари ће схватити да то није био виц тек, после 30 година, када већ све буде касно. Друга прича. Пре 25 година САНУ и још девет научних установа организовали су велико саветовање са претећим насловом: Упозорење. А оно је гласило: ако се ништа не предузме, за 100 година бићемо мртав народ. Сви политичари су позвани. Нико није дошао, баш нико. Ни духовна елита. Само један песник, који је прочитао песму и отишао. Вероватно су се политичари ваљали од смеха на ово упозорење. Трећа прича. Пре 20 година у Титограду (Подгорици) одржан је Конгрес социјалних радника посвећен деци. Препуна сала, али ниједног политичара. Ја сам био почасни гост. Поздрављајући учеснике рекао сам: „Када би се овде делиле привилегије, девизе, фотеље, виле, лимузине..., сви политичари би били овде”. Аплауз је трајао 10 минута. Одмах су покушали да ме ухапсе. Испречила се група учесника, спаковали ме на авион. Када сам срећно стигао кући, телефоном ме је позвао познати књижевник из Београда и рекао: „Барабо, успео си да побегнеш”. Годину дана покушавали су да ме отерају са Правног факултета. Историја се понавља. Све је исто и данас. Данас нисам само бараба, већ фашиста, импотентан, медиокритет, перверзан, педофил, пљачкаш дијаспоре, „професорски-бећар паприкаш”, црквени пацов, фундаменталиста. Читајте неке новине, неке веб сајтове, гледајте неке емисије на Б-92 и РТС. Повод за ову нову хистерију је мој преднацрт закона о обнављању становништва и о заштити деце. Ми још не схватамо да је за Србе једини спас хитна биолошка револуција. Једина смо земља у свету која нема Министарство за породицу, али ћемо ускоро добити Министарство за пензионере, јер ће они једини остати у овој земљи. Према попису Павла Шафарика из 1844. Срба је имала близу пет и по милиона, 1900. – 9.200.000, уочи Првог светског рата 11 милиона, а данас у матици – 6.200.000 Срба. Ако се овај процес настави, сваке године нестајаће један град од 30.000, а потом и од 50.000 становника. Од великог народа, народа матице, постаћемо народ – патуљак. Уместо 30 милиона, за 25 година, са овим темпом падања, имаћемо око три милиона. У међувремену, Албанци су се увећали за 700 одсто. Ми смо један од најостарелијих народа на свету. И зато се министри Слободан Лаловић и Гордана Матковић данас препиру шта да раде са толиким старцима, морају да им продуже радни век. А млади нека иду у „бели свет”. Јер ко ће да плаћа пензионере? У нормалним земљама на три запослена долази један пензионер, код нас на једног запосленог – 1,3 пензионера, ускоро – један на два, па један на три. Али, то није могуће. То је крај бајке о бесмртности. Србија је данас као Нојев ковчег. Пола века је плутала без циља са покиданим једрима. Сада је на сто места пробушено дно ковчега. Сви смо упрегнути да крпимо те рупе, али ковчег и даље тоне. Млади искачу, неки се удаве, неки успеју да дођу чак и до Јужног пола, богаташи беже авионима на Девичанска острва са ћуповима пуним злата, а у ковчегу остаје само нешто мало деце и много старих, болесних, гладних, распамећених и лудих. То је та апокалиптична слика будућности ако не успемо да направимо нови Нојев ковчег. Нама је потребно милион нове деце, милион повратника и милион оних који више не пакују кофере да напусте ову земљу. За спас српског народа потребно је четврто, а не треће дете. Сада имамо 0.88 по брачном пару. За четврт века остаћемо готово сасвим без деце. Зато нам сада није неопходно хиљаду школованих младих лидера. Они се не стварају на универзитетима, већ у народу. Без нове деце, из суве дреновине нема шта да се исцеди. Иако нисам велики верник, мислим да нас може спасити само Српска православна црква. Црква је данас главни стожер, кохезивни фактор у овом до бесмисла подељеном и завађеном српском народу. Ту је и јака дијаспора! Они морају спасти матицу, да се она не истопи као коцка шећера у мало воде. Срби су врло склони утапању у друге народе. Већ у другој генерацији мењају име и не знају српски језик. Зато се мора осмислити наталитетска, насупрот садашње антинаталитеске политике, биолошка, уместо сексуалне револуције, „дечје питање” испред „женског питања”, рађање уместо умирања. Феминисткиње могу и даље да се доказују својом слободом и неплодношћу. Али, све жене нису тако успешне и нису феминисткиње. Многе желе децу. Има 400.000 захтева за лечење стерилитета, а то држава не плаћа, а плаћа абортусе, 3 на 1 порођај. Нудим пројекат: „Дечији динар” чији сам аутор и „Српска породица – бели анђео”, аутора Александра Слијепчевића, новинара из Врбаса. Основна је идеја првог пројекта: законом увести порез за децу, од сваког правног посла један сасвим мали проценат иде за децу. Увести и касе у свим храмовима и на другим местима за добровољне прилоге у корист деце. Увести правило: углед се не стиче богатством, већ хуманошћу. Предвиђен је комплетан нови систем прерасподеле националног дохотка у корист деце. Дечји додатак, трајање породиљског одсуства, почасти и одликовања за мајке са више од петоро деце... Други пројект је намењен дијаспори. Мора се спречити њено одрођавање од матице. Макар, не смеју заборавити свој језик. У ту сврху Нацрт предвиђа више мера, а посебно школе за учење српског језика. Међутим, ипак, у првом плану је помоћ матици. Зато, и поред свега, на крају, као песник поручујем: Ја имам наду – велику наду за овај народ. Марко Младеновић Председник Удружења „Опстанак” http://www.politika.co.yu/ Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/ujedinjeno_srpstvo/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/ Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
