Glas javnosti,
 
Ponedeljak, 11.jul, 2005.
 
Politika:
 
Jovan Simić, savetnik predsednika Srbije za haška pitanja
 
Niko ne zna gde su Karadžić i Mladić
 
Odvođenje Aleksandra Karadžića tumačim kao potvrdu da u ovom trenutku vlasti BiH i međunarodna zajednica ne znaju gde se nalazi Radovan Karadžić i da će, možda, pokušati da od njegovog sina dobiju neku bližu informaciju

BEOGRAD - Jovan Simić, savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića za haška pitanja, često ističe da još niko nije locirao ni Radovana Karadžića, niti Ratka Mladića, dvojac sa vrha liste prioriteta glavnog haškog tužioca Karle del Ponte.
- Odvođenje ili hapšenje Aleksandra Karadžića tumačim samo kao potvrdu da u ovom trenutku vlasti BiH i međunarodna zajednica ne znaju gde se nalazi Radovan Karadžić i da će, možda, pokušati da od njegovog sina dobiju neku bližu informaciju.

Ovakav moj stav determinisan je i tvrdnjom NATO snaga da je Aleksandar Karadžić uhapšen zbog pomaganja određenim haškim beguncima. Ako znamo da optuženi koji se još nisu dobrovoljno predali ili nisu uhapšeni, već dugo nisu u mogućnosti da imaju bilo kakav kontakt sa Karadžićem, jedino što možemo zaključiti je da im je njegov sin potreban zbog informacija, a ne zbog nečega što je stvarno učinio - kaže Simić.

Mnoge presude u Hagu bazirane na delimičnim dokazima

Zašto Mladić, po Vašem mišljenju, nije hapšen do 2002. dok je bio u svojoj kući - iz straha od sukoba sa vojskom, kako tvrdi deo bivših dosovaca, ili iz stranačkih kalkulacija, što tvrdi Mile Isakov?
- Zašto nije hapšen - to stvarno ne znam. Moj stav je da svi optuženi treba da odu u Hag, kako bi se, napokon, saznala istina o svim dešavanjima na ovim prostorima. Treba čuti i drugu stranu, treba konfrontirati činjenice i dokaze i na bazi toga doneti presudu, jer u mnogim slučajevima do sada presude su bazirane na jednostranom viđenju stvari ili na delimičnim dokazima.

Da li je međunarodna zajednica potenciranjem hapšenja Mladića pred 11. jul, u stvari, čekala priliku da se približi Karadžiću?
- Nema govora o nekom približavanju Karadžiću ili sticanju uslova za njegovo hapšenje. Ovo su dva odvojena procesa. Izlazna strategija Tribunala uticala je da se pojača pritisak međunarodne zajednice da se ubrza hapšenje optuženika koji se još nisu predali. Sa druge strane, svima je potpuno jasno da ova vlada izvršava obaveze samo pod pritiskom i u poslednji čas.

Da li se hapšenjem Mladića i još šestorice optuženika SCG, kako njeni zvaničnici uveravaju, rešava problem Haga?
- Njihovim odlaskom se samo rešava obaveza naše države u odnosu na Tribunal, ali cela međunarodna zajednica očekuje od svih država u regionu, pa i od nas da nastavimo sa procesuiranjem osumnjičenih za ratne zločine pred domicilnim sudovima. To će biti mučno, ali mi imamo i moralnu i pravnu obavezu da se suočimo sa svim zločinima, osudimo ih i distanciramo se od bivšeg režima i pojedinaca, koji su činili te zločine.

Da li je Mladića do sada bilo ko locirao?
- Koliko ja znam nije, ali bi to morali, pre svega, da pitate vladu.

Šta je razlog nepotpisivanja deklaracije o saradnji u procesuiranju ratnih zločina između SCG, Hrvatske i BiH pred nacionalnim sudovima i da li Bosna, kako tvrde međunarodni predstavnici u toj državi, ima puno pravo da traži da oni koji su činili zločine na teritoriji BiH za to odgovaraju pred njenim sudovima?
- Da postoji iskrena volja da se procesuiraju pojedinci koji su počinili zaista strašne zločine i da postoji više političke pameti, vlade u ove tri države bi lako našle način da prevaziđu zakonske probleme, kao što je problem ekstradicije, koji svi potenciraju. Usaglašena kaznena politika, zajednički program zaštite svedoka, dostupnost informacija, učinile bi da je potpuno nebitno kome se gde sudi. Tako bi se otklonila svaka sumnja u pristrasnost domicilnih sudova, a svi bi bili sigurni da će optuženi imati fer i pošteno suđenje i da će biti oglašeni krivim, samo ako za to postoje dokazi.

Da bi se izbegla svaka sumnja ili spekulacije da li je neko osuđen pred sudom druge države samo zato što je pripadnik drugog naroda, mnogo bolje bi bilo da svaka država sudi svojim državljanima. Takva presuda bi imala nesporni kredibilitet i u domaćoj javnosti, a istovremeno bi bilo jako korisno da se ta javnost upozna i sa nekim neprijatnim činjenicama o kojima se do sada ćutalo. Zato mi je žao što deklaracija nije potpisana i zbog toga mislim da nije dobro da se optuženima sudi pred sudovima zemlje gde su počinjeni zločini.

Goran Đogić

Reply via email to