ENCODING (UTF-8) УОЧИ ДЕСЕТЕ ГОДИШЊИЦЕ „ОЛУЈЕ”
Збег у једном дану Дан када су масовног етничког чишћења Срба у Хрватској постао државни празник У садејству са снагама ХВО и Армије БиХ, хрватске оружане снаге су напале српску област Крајина (северна Далмација, Лика, Кордун, Банија) 4. августа 1995. око пет сати ујутро. Артиљеријском ватром са западне стране, нападнути су сви градови и већина села. На Книн су гранате падале цео дан. Истовремено је Фрањо Туђман на радио таласима позивао народ да без бојазни за свој живот и имовину дочекају хрватску власт. Према неким сазнањима, само у Книну тог јутра од граната је погинуло тридесет цивила. Одбрана српске стране је била слаба и краткотрајна. Иако солидно наоружана, војска је била – изразито малобројна (однос седам према један). Поред тога, дан уочи напада, авијација НАТО је уништила радарски систем Крајине на личкој Пљешевици. О томе је Команда Јужног крила Нато у Напуљу издала саопштење: на авионе са носача „Теодор Рузвелт” у Јадрану, приликом патролирања, биле су уперене српске ракете земља-ваздух. „Превентиве ради”, ратни авиони Нато су 3. августа испалили ракете на радарски систем Српске војске Крајине. Пуковник Марко Врецељ, начелник артиљеријских јединица РСК, сећа се да старешински кадар СВК у данима пред напад није знао на шта се Хрватска припрема. „Чак ни највећи број старешина у Главном штабу није знао шта се очекује. Једино је део политичара и понеки официр који је био у блиској вези с њима, крајем јула 1995. почео да склања своје породице из Крајине, да одвози намештај и друге вредне ствари”. Телефонски позив Милошевићу У време напада, 4. августа, Крајишници су углавном реаговали на линијама додира с Хрватима. Одлука Врховног савета одбране РСК (4. август, пет поподне) да се „приступи планској евакуацији свег за борбу неспособног становништва”, и пропаганда хрватских радио-станица додатно су одредили домете одбране. Врецељ каже: „Кад су командири и команданти схватили шта се дешава, и сами су кренули с народом. Неки су возили своју технику, а неки су из разочарења и немоћи источили из резервоара последњу кап горива и кренули да траже породицу по колони. Одлуку о евакуацији „свег за борбу неспособног становништва” потписао је тадашњи председник РСК Милан Мартић, који је претходно телефонирао Слободану Милошевићу. Сведок Мартићевог покушаја да ступи у контакт с „колегом из Београда” био је Драго Ковачевић, тадашњи председник општине Книн. Сећа се да се на Милошевићевим телефонима „Мартићу нико није јављао”. „Јавио му се само Брана Црнчевић. Псовао је и, чини ми се, био је истински разочаран”. „Град је био обавијен црвеном скрамом кроз коју се једва пробијало јако августовско сунце. Црвена скрама је била прашина од црепа с погођених кровова. Организовали смо евакуацију колико је било могуће. Смер повлачења је био према Србу, али знало се да тамо неће бити заустављања и да ће пут водити према Бањалуци и даље, ка Србији”. Тако је формирана саобраћајна колона од неколико десетина хиљада возила, претежно трактора и камиона. Био је то збег нације у једном дану, као што ће се четири године касније сличан сценарио поновити на јужним границама „српских територија”. Хрватска војска се није придржавала упутства свог врховног заповедника који је сугерисао „што мање злочина”. Забележено је да је у „Олуји” убијено или се и данас води као нестало 1934 Србина, од тога 515 жена и дванаесторо деце. И то само на подручју РСК (помиње се неколико стотина жртава у Босанској крајини). Многи од њих су страдали у недељама непосредно после ове акције. Реч је о онима који су поверовали Туђману да могу мирно да сачекају нове власти. Многи такви стари усамљеници завршили су у мукама при сусрету с хрватским „ратним профи! терима” и криминалцима. Страдали су, међутим, и у избегличким колонама код Мартин Брода, већ четвртог августа, од специјалаца генерала Младена Маркача, и авионских и артиљеријских граната. Туђман стигао, ровокопач копа Сам Книн Хрвати су освојили већ сутрадан, 5. августа. На чувеној тврђави над градом поставили су заставу са шаховницом дужине двадесет метара, да би 6. августа у град дошао и врховни заповедник. Тих дана, на книнском гробљу, почели су да копају велику рупетину за побијене Србе. Можда су је копали док је Туђман држао говор. Према неким сведочењима, гробница је требало да буде масовна, а онда су ископавања приметили међународни посматрачи и рака је претворена у „стандардну” – заједничку. Према подацима невладине организације „Веритас”, у „Олуји” је у Книну погинуло или нестало 362 особе, у Грачацу 149, у Глини 128, у Вргинмосту и Бенковцу по 116... Чудо над чудима је да Хрватска слави 5. август као Дан победе и домовинске захвалности (и целовитости Републике). Рекло би се да слави као „нерадни дан” етничко чишћење и смрт више од две хиљаде људи. Или, „удружени злочиначки подухват чији је заједнички циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва из регије Крајина” (цитат из хашке оптужнице). Тужилаштво Хашког суда оптужило је за злочине у „Олуји” три хрватска генерала: Анту Готовину, Младена Маркача и Ивана Чермака. Најављене су нове оптужнице, тако да овај „гемишт” празника и злочина спада у највеће послератне апсурде са простора бивше Југославије. На почетку своје ових дана објављене књиге „Хроника прогнаних Крајишника”, Саво Штрбац, председник „Веритаса”, помиње један од таквих апсурда, забележен током деведесетих на ратним подручјима. Авион РХ је, наиме, 2. маја 1995, јурећи избегличку колону Срба из Западне Славоније, и прешавши на простор Републике Српске, над Градишком избацио смртоносне бомбе и – убио двоје мале деце. Пошто је авион после тога оборен, а пилот погинуо, Хрватска га је посмртно прогласила националним херојем. ----------------------------------------------------------- Шта је све разорено Према истраживањима професора Светозара Ливаде, током деведесетих година у српским насељима у Хрватској разорене су 24.752 куће и 12.341 домаћински објекат. Уништено је и 78 цркава, 920 споменика, 167 индустријских погона. Предмет разарања било је и 181 гробље и још око 1.300 разних других објеката (складишта, занатске радње, крчме, трговине...). Загребачки професор наводи и податак о 18.210 Срба повратника и 2.737 или нешто више од десет одсто обновљених кућа. Бранислав Радивојша http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
