ENCODING (UTF-8)
ПАТРИОТСКИ ВРТОВИ Освајање мушкатле Но ево нама и Цвећаре 2, на бољем месту и при већим поразима и код јаче беде него пре. Видели смо високе официре како уносе шифоњере, наткасне, ципеларнике, старе фотеље и чивилуке. Требаће тога још, ари су у питању Министар Давинић се повукао у сенку кабинета и одатле емитује ћутање. Показало се да његови јавни иступи нису били срећан избор, јер је тај чиновник стекао углед човека после чијих су објашњења ствари увек замршеније. Његов блиски партијски друг Млађан Динкић признаје да не разуме Давинића. Давинић разуме Динкића, али то не признаје. О чему ли ти важни људи причају кад су сами, ђаво би га знао! Можда о лудом трошењу пара које не постоје. Давинић стално тражи и кука, Динкић се држи као Ђорђе Вајферт. Кир Јања тобоже чува касу од веселих расипника, што ће се показати као узалудни напор. Чиновници на високим местима лако стигну да своје глупости прогласе државним интересима. После сваке гужве и јавне штете коју уме да направи, министар одбране излази све јачи. На врху војне пирамиде га држи непресушна енергија жилавог пензионера и невероватне аматерске идеје. Његова мала странка га јавно куди као немарног Швејка, али и чува као ретки службенички архаизам. Давинић је тако постао живи музеј, експонат који се бави реновирањем амбијента. То заиста није могуће, али ипак постоји. Нико још није тако самоуверен кад је затечен у неспособности. Фантомски фонд за реформе није угашен, у министарство су враћени неки мрачни Милошевићеви кадрови (видети снимак из Куле). У току је војни социјални слом. Више хиљада цивила је избачено без било какве синдикалне одбране и права гласа. Топчидерска афера је изгубила своју хајдучку магију скривања хашких бегунаца и одједном су тамо наслућене пљачкашке банде. Више десетина хиљада породица нема стан, многе га неће ни добити. Зато што нема пара! Министар одбране је свој однос према државном буџету умео да објасни свима осим Млађану Динкићу. А овај је прво побеснео па се од срџбе смејао и поново просвирао, тврдећи успут да министар војни нема увид у кретање пара. Дакле, није тачна прича о беди у којој се распада војска, него о савршеном распореду глупости, грамзивости и трпљења. Тако су окончане реформе чија би велика слабост била само у једноме: уопште нису ни започете. Ако ништа друго, министри су бар научили вештину легитимне обмане. Стално говориш о реформама, и тако досадиш свима. Реч која нема значаја. То је појам који се истрошио и отупавео од перверзне злоупотребе. Један застарели вербални експеримент постао је једини садржај промена. Осим недораслих а престарелих челника у министарству, ништа се не мења. А и они све ређе. Војска Србије и Црне Горе је под крупним стресом. И то се тешко подноси. Она у себи има врхунске официре који не пристају радо да буду заморчићи у безвезним аматерским опитима. Не пристају, али не пуштају гласа од себе, можда политика ипак зна шта ради. Њихова државна заједница, коју није ни могуће бранити од сталних раскола – остала је без политичке перспективе. Такву државу ће растурити исти они људи који војску уче како да је брани. Из тога се без махнитости и озбиљних оштећења тешко излази. Важни људи, који су стицајем разних, па и комичних, околности стигли до врховне команде, држе се као да се ништа није променило. То је летаргија капетана коме лађа тоне, а он је коначно миран пред неизбежним. Урадио је све што је могао да тако буде, нека се коначно све то заврши. Брод још помало плови и држи се на површини, али мишеви су већ утекли. И тако смо добили Цвећару бр. 2. Она прва је заборављена, мада се налази на лепом месту. Одмах иза Топчидерске звезде, кад се крене према Конаку, па лево. Деведесетих година генерали који су стизали из ратних зона, као озбиљна српска верзија „Црне гује”, бранили су своје вртове. Зато што је све друго била илузија, само је та територија у великим становима била стварна. Тамо се губило, овде се делило и добијало. Ратна етика је ремонтована у складу са рангом пораженог: није важно победити у рату који није ни вођен. Важно је примити своју наград�! � за дело које више нико није доводио у сумњу. И кад се изгуби метафизички рат, ваљда постоји неки плен! А ипак би Цвећара бр. 1 остала само метафора елитног губитка вредносног ослонца. Свака брука за три дана, ко је добио – добио. Онда је продао и поново купио. Нова средња и богата класа желеле су статус. Цвећара бр. 1 одавно више није војничка башта. Тек понеки ветеран из славних деведесетих реже своје руже и чисти омиљено куче од бува. Све остало је историја за ратнике који су постали деца цвећа. Но, ево нама и Цвећаре 2, на бољем месту и при већим поразима и код јаче беде него пре. Видели смо високе официре како уносе шифоњере, наткасне, ципеларнике, старе фотеље и чивилуке. Требаће тога још, ари су у питању. Неки од срећника који су добили толики простор дошли су у главни град из аграрних области које су сиромашне хумусом. Башта од два ара имала је у себи паприке, краставце, бостан, тиквице, лука белог и црног, па патлиџана од сорте која се качи уз притку. Све то на земљишту које се доноси и у џаковима и сепетима. Терасаста култура, тако! ли беше. А сада станчина, велика као три, четири имања, да залуташ без компаса и оријентира! Наравно, да се ничему не треба чудити. Камо среће да сви дочекају тако нешто, можда и хоће, само нек смо живи и здрави. Док је још објашњавао стање у стамбеним војним односима, министар је убедљиво тврдио да је све то ишло по правилнику, па још и по закону. Исти закон, али не и правилник, важи за обичан свет, оне честите официре који се не жале јер немају коме, нити се обраћају јавности, јер им то није допуштено. А сад замислите читаво то сиромаштво и безизлаз, безнађе међу људима који раде најважније ствари у војсци. Они обучавају војнике, брину о здрављу и безбедности оних који су за сваку, па и ову, државу најдрагоценији. Без те омладине, ништа за нас нема значаја. „Е па, ето”, како рече мајор Курсула у филму Жике Митровића „Марш на Дрину”: „Рекох ли ја вама, господине ђенерале, да ће Аустриј�! �нци преко Дрине, а ви...?” Ђенерал Степа на Церу, а доцније војвода, оборио је због те смеле тврдње Курсулу на испиту, мада је мајор био у праву. Е па, ето, из министарства је стигло објашњење да је добитнике станова на Бањици „следовало” то што су добили. Негде је извођач био непрецизан, па је додавао квадрате, попут пива на вршидби. Да се зна, кад се гради нека има, зграде се бар нигде не носе. Ту би легенда о следовању могла да се заврши. Исто као и заблуда о етичким својствима некакве војне елите. Узми кад ти дају, да не испаднеш будала. И Цвећара бр. 2 већ има своје купце. Све ово ће једног дана, можда већ сутра, прекрити нови скандал. Е, па ето, министар се и даље држи. Трочлани командант војске га неће оборити, јер тамо нема Степе ни Курсуле ни Дрине у коју се гледа са последњом чежњом. Неће га дирати ни министар финансија, зар то није страначка ствар? Давинића чекају нови подвизи, рекосмо ли већ нешто о реформама? Ту се рачуна и обавезно подмлађивање кадра. Министар са своје стране добро зна шта је то, он је лично већ дуго у најбољим годинама. Љубодраг Стојадиновић http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
