GLAS JAVNOSTI
22. avgust
Ni posle 20 godina nisu otkriveni počinioci jednog od najmonstruoznijih
zločina na Kosovu
Srpski političari ubijali istinu o Đorđu Martinoviću
O ovom zločinu, koji je ubrzao iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije,
pisala je cela svetska štampa, a snimljena su i dva dokumentarna filma
Prvog maja ove godine navršilo se 20 godina otkako je na Kosovu izvršen
jedan od najmonstruoznijih zločina u drugoj polovini 20. veka.
Albanski zločinci u Gnjilanu zlostavljali su čoveka, nabili mu kocem flašu od
pola litra u utrobu, a posle toga političari ondašnje SFRJ licemerno su
prikrivali i negirali napad na svog sugrađanina i lažima pomogli proterivanje i
iseljavanje Srba sa Kosmeta i užase koji će tek uslediti.
Desilo se to u Gnjilanu, prvog maja 1985. godine, Đorđu Martinoviću.
Albanski zločinci i separatisti nabili su kocem polulitarsku flašu kroz čmar u
utrobu!
Flaša se zaustavila tik pod desnim podrebarnim lukom, a ovaj zločin
albanski zločinci su smišljeno počinili kako bi ubrzali iseljavanje Srba sa
Kosova koji su se posle toga počeli masovno iseljavati. Flašu su iz utrobe
žrtve izvadila u prištinskoj bolnici dva hirurga Albanca i jedan srpski hirurg
dr Moračić.
U zločinu učestvovalo više ljudi
Posle operacije u Londonu, u bolnici "Sveti Đorđe", čuveni
proktolog svetskog ugleda dr Petar Holi izjavio je novinaru Miloradu Bajiću:
"Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa
svojim kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju. Nasilje su
izršile najmanje tri osobe". Sumnjalo se da su zločin izvršili sestrići Sinana
Hasanija, tada aktuelnog predsednika SFRJ po ključu, protiv kojih je Velimir
Cvetić, advokat Đorđa Martinovića, pokrenuo istragu.
Zabranjeni filmovi
O ovom strašnom događaju snimljena su dva dokumentarna filma
- "Strah od istine" i "Optužujemo" autora Milorada Bajića. Ovi filmovi
zabranjeni su i danas za prikazivanje na RTS-u, državnoj televiziji. Filmove su
zabranili bivši generalni direktor RTS-a Dušan Mitević, Ratomir Vico, Milorad
Vučelić, Dragoljub Milanović, Aleksandar Crkvenjakov, Aleksandar Tijanić,
Bojana Lekić, glavni urednik BK televizije.
Njega su Albanci naknadno pozvali, pošto su se uplašili kada su otvorili
utrobu i videli flašu i srču koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle
operacije izjavio: "Prizor koji sam zatekao bio je jeziv". Đorđe Martinović je
posle toga operisan još tri puta, jednom na Vojnomedicinskoj akademiji u
Beogradu i dva puta u Londonu.
O ovom zločinu tada je pisala cela domaća i svetska štampa. Samo nekoliko
dana posle operacije izvedene na VMA, koju su opsedali novinari bojeći se da se
Srbi na Kosovu ne dignu na ustanak, tada moćni Stane Dolanc, ministar
unutrašnjih poslova Jugoslavije, šef kontraobaveštajne službe i potencijalni
naslednik Josipa Broza Tita, činio je sve da zločin ne bude pripisan Albancima
i bude potpuno drugačije predstavljen javnosti.
Uz pomoć Brozovih generala - pre svega admirala Branka Mamule, generala
Milana Daljevića, generala Vladimira Vojvodića, generala i narodnog heroja
Petra Gračanina i pukovnika Novaka Ivanovića, načelnika Doma JNA u Gnjilanu,
gde je Martinović bio zaposlen - raznim manipulacijama, obmanama javnosti i
skrivanjem istine o zločinu, tok istrage skrenut je u drugom pravcu.
Mnogi iskazi i činjenice o strahovitom činu nasilja su falsifikovani, a
javnost obaveštena da je Martinović navodno priznao da se sam povredio.
Očigledno je bilo da je reč o zaveri države protiv jednog čoveka i da se od
užasnog stradanja i psihičkog i fizičkog maltretiranja pravi lakrdija.
O "slučaju Đorđa Martinovića" raspravljala je i Skupština Jugoslavije
osam puta, ali bez rezultata. Skupština Srbije šest puta je odlagala raspravu
jer su rukovodioci smatrali da ona nije nadležna prema Ustavu Pokrajine Kosovo.
Razrešenju slučaja nije pomoglo čak ni pismo našeg poznatog pisca Dobrice
Ćosića, koje je javno upućeno Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, tada aktuelnom
predsedniku Skupštine Srbije.
Milorad Bajić, režiser, novinar, član UNS-a i NUNS-a, autor dokumentarnih
filmova "Strah od istine" i "Optužujemo"
Licemerje Staneta Dolanca
Posle izjave koju je ministar unutrašnjih poslova SFRJ Stane
Dolanc dao ljubljanskoj televiziji, mediji više nisu pisali o "slučaju
Martinović". U toj izjavi Dolanc je doslovce rekao prisutnim novinarima:
"Što se tiče slučaja Đorđa Martinovića, obustavljena je svaka istraga, suđenja
neće biti jer su moji kriminalistički organi utvrdili da se on sam povredio".
Zatim je Dolanc sa osmehom licemerno dodao: "Žao mi je što je Đorđe Martinović
srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri". Na tu "dosetku" Dolanca,
svi prisutni novinari su se nasmejali. Ova izjava je, nažalost, do danas na
snazi. Zbog nje je za sve ovo vreme, čitave dve decenije, slučaj ostao za
javnost nerazjašnjen i nerasvetljen.
Poštovani gospodine Tadiću!
Od 1. maja 1985. godine, kada se desio zločin nad Đorđem
Martinovićem, pa do raspada Jugoslavije, niko od čelnika srpskog rukovodstva -
Draža Marković, Nikola Ljubičić, Ivan Stambolić, Latinka Perović (neki od njih
se i sad ne skidaju sa političke scene), pa ni Slobodan Milošević - nisu ni u
jednoj prilici pomenuli slučaj Đorđa Martinovića. Znali su oni da se
polulitarska flaša koja se našla u utrobi Đorđa Martinovića, u stvari,
zaglavila u pravni sistem Srbije i Jugoslavije.
O slučaju su napisane tri knjige i snimljena dva dokumentarna filma. Kada su se
knjige pojavile u knjižarama, najveći deo tiraža otkupila je i uništila Udba, a
dokumentarni filmovi "Strah od istine" i "Optužujemo" i danas su zabranjeni za
prikazivanje na nacionalnoj televiziji. Za proteklih 20 godina imao sam prilike
da uputim 11 pisama Slobodanu Miloševiću, moleći ga da obelodani istinu o
slučaju, ali se on nije oglasio. Ali je zato danas u Hagu sa prijatnim osmehom
slušao svoje svedoke, koji su četiri puta pomenuli slučaj Đorđa Martinovića
koji je postao simbol i metafora stradanja srpskog naroda na Kosmetu.
Paljenje Pećke patrijaršije, silovanje monahinja, trudnica,
starica i maloletnica, skrnavljenje grobova, rušenje crkava i manastira - pa i
danas - kako bi se podstaklo iseljavanje. Posle četiri teške operacije, Đorđe
je pod prisilom prodao svoju njivu u Gnjilanu, gde su ga Šiptari unakazili.
Kupio je kućicu u selu Čitluk kraj Kruševca i očekivao da će mu država pomoći i
dati bar ono što je sud presudio. Zahvaljujući Drugom opštinskom sudu u
Beogradu, akademiku dr Vojinu Šuleviću i dr Obrenu Popoviću, na sudu je dokazao
da je nad njim izvršeno nasilje. Drugi Opštinski sud uzeo je u obzir izjave dr
Petera Holija, kao i specijalne komisije, kako bi se utvrdila istina o slučaju
Đorđa Martinovića. Na čelu ove komisije bio je dr Vladislav Dožić, a nalaz je
od tada sklonjen od javnosti. Sud je presudio da mu se zbog pretrpljenog bola,
patnje i narušenog zdravlja isplati 150.000 nemačkih maraka. Ova presuda nikada
nije ostvarena, a i!
zvršenje su sprečili bivši ministar unutrašnjih poslova Petar Gračanin i
admiral Branko Mamula. Oni su naredili da se ceo predmet stavi u Arhivu SSNO-a
u Nemanjinoj ulici i zaključa iza sedam brava.
U selu Čitluk kraj Kruševca smestio je Đorđe svoje sinove
Srećka, Dragana i Gradimira, suprugu Jagodinku, kćerku Olgicu, snaje i
jedanaest unučadi. Kada je počelo NATO bombardovanje, mobilisan je nastariji
sin Srećko, a potom i Dragan i Gradimir, kao i Goran i Bojan, najstariji
njegovi unuci. Pet Martinovića iz jedne porodice mobilisano je da brane Kosovo.
Za sinovima i unucima Đorđe je izgubio san, mir i spokoj. Umro je naprasno
čovek nad kojim je izvršeno neviđeno nasilje.
Gospodine Tadiću, danas porodica živi u velikoj bedi, posla
nema, pomoći niotkuda. Zato javno pitam:
Zar su potomci Đorđa Martinovića, mučenika sa Kosova,
zaslužili da rade kao grobari na kruševačkom groblju jer tamo ima hrane posle
pomena pokojnicima?
Gospodine predsedniče, pomozite, za ime Boga!
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
