Menhetn – Bruklin, preko Kosova
Kako su američki Albanci naoružavali OVK
Na samom jugu Menhetna, u parku Bateri, između reka Hadson i Ist, ima jedna
bašta, restoran, s odličnim pogledom na Bruklinski most. Toliko miriše na
Jadran, da zaboravite da ste u Njujorku. I opustite se na srpskom. Ako vas
čuje konobar, pitaće vas odakle ste, učtivo, na engleskom. Iz Beograda,
Srbija i Montenegro. Širok osmeh: —Stvarno? Ja sam iz Prištine. Sa Kosova.
To je, znate, zemlja pored Srbije.”
Onda čujete za Fljorina Krasnićija, danas albanskog nacionalnog heroja, koji
je u Ameriku pristigao 1988, preko meksičko-američke granice, u gepeku belog
kadilaka. Deceniju kasnije, kao citizen i američki majstor za krovove,
Krasnići je naoružao Oslobodilačku vojsku Kosova, krijumčario maskirnu
uniformu, municiju i oružje, iz Amerike, preko albanske granice, na Kosovo u
vreme sankcija. Za kontroverznog biznismena jedni će reći da je terorista,
—spavač Al kaide”, u najmanju ruku kriminalac, drugi da je —borac za
slobodu”. Ko god da je, —pripomogao je da Amerika bude namamljena u rat na
Kosovu”, napisala je novinarka Stejsi Saliven u podnaslovu svoje knjige —Be
not Afraid for Džou Have Sons in America” (Ne bojte se, jer imate sinove u
Americi) (2004). Salivenova više voli izraz —help lure” (pomogao da bude
namamljena) nego —suck” (uvukao). —Prikladniji je”, smeje se ona u svom
stanu na Menhetnu. Salivenova je, dakle, bila ratni izveštač sa Balkana za
Njuzvik, Njujork tajms, Vašington post..., danas je urednik Instituta za
izveštavanje u ratu i miru (INjPR). Kasnije je po njenoj knjizi snimljen
holandski dokumentarac —Bruklinska veza”. Salivenova za NIN kaže: —Taj
sasvim običan momak mogao je da sakupi 30 miliona dolara da pomogne
formiranje gerilske vojske. Rezultat je bila vojna intervencija od 78 dana i
45 biliona dolara, vojna intervencija najveće i najmoćnije alijanse koju
svet poznaje.
To je neverovatno. Ne kažem da se to ne bi dogodilo i bez njega, verovatno
bi se pojavio neko drugi, ali on je odigrao veoma veliku ulogu.”
I pošto konačno shvatite zašto je onako ponosan mladi konobar s Menhetna,
poželite da upoznate Krasnićija. Stejsi je predložila: —Mogu da ga pozovem i
kažem mu da je srpski novinar kod mene. Mogli biste da se upoznate...” Mogli
bismo.
Ko zna kako je u Sjedinjenim Državama jednostavno kupiti oružje ili je bar
video film Majkla Mura —Bonjling for Columbine” (Kuglanje za Kolumbajn),
jasno mu je o čemu se radi. Samo što je nama, razume se, daleko
intrigantniji kosovski Albanac koji je naoružao gerilu na Kosovu, od Murovog
bucmastog tinejdžera koji umesto stripova na časovima bistri —The Anarchist
cook book” (Anarhistički kuvar), knjigu sa uputstvima tipa: Kako napraviti
TNT. Mada je i Fljorin potpuno murovski lik. Ponekad će vas nasmejati baš
kao TNT tinejdžer kada ga Mur pita da li je nekad napravio bombu. Prvo kaže:
—Nisam, majke mi”, a posle se ispostavi da jeste: —It njas nothing big...
Madžbe like a little tennis-ball bomb…” (Ma nije to bilo ništa veliko, bomba
veličine teniske loptice, tako nešto).
Za ovu priču su takođe važni liberalni američki zakoni o oružju, kojima se
mi doskoro uopšte i nismo bavili, baš kao ni većina Amerikanaca dok nisu
počeli da strepe od terorizma, a neki od najopštijih su:
1. Dovoljno je da ste punoletni, američki držaljanin, sa čistom kreditnom
istorijom i eto vam puška. A, da. Treba da popunite i jedan formular sa
pitanjima tipa: Da li ste bili umešani u kriminalne radnje? Da li ste bili
hospitalizovani u nekoj instituciji za mentalno zdravlje? Odgovor je, razume
se: ne. Ako napišete: da – neće vam dati pušku.
2. Sjedinjene Države dopuštaju svakome ko nije osuđivan i ima više od 18
godina da iznese iz zemlje do tri snajperske puške. Sve dok ne planirate da
prodajete oružje preko okeana, ne treba vam dozvola za izvoz. E sad, od
države u koju unosite to oružje zavisi kako će biti regulisan uvoz. Mada se
to pitanje svuda u svetu rešava s nekom stotinom više, u džepu carinika. U
Albaniji, takođe.
Stejsi Saliven za NIN kaže: —Tako, dok god su Fljorin i njegovi drugari
slali svaki put samo po tri puške nisu prekršili nijedan zakon i nije im
trebala nikakva dozvola. Ako su Fljorin i njegovi prijatelji nekad preneli
više od tri puške, trebala im je dozvola, e onda je zakon prekršen. Ja sam
prilično ubeđena da je američka obaveštajna služba – nisam sigurna da li DIA
(Defense Intelligence Agencdž) ili CIA (Central Intelligence Agencdž) –
znala o ilegalnim, velikim pošiljkama koje je napravio Fljorin Krasnići, ali
nikad nisam mogla to da potvrdim. Nemam izvore u obaveštajnim službama, a
pres službe DIA i CIA, iznenađujuće, nikada nisu odgovorile na moje pozive.”
Oružje je, dakle, transportovano avionima u Albaniju, preko Švajcarske, zbog
čijih je carinika Fljorin morao da osnuje lovačko društvo u Tirani i da kupi
slona u Tanzaniji. U Albaniji je stacionirano u vojnom kampu Bajram Curi, a
odatle na Kosovo, u ruke Ramušu Haradinaju.
3. Skupljanje novca, kupovina i pošiljke vojne opreme i oružja bilo kojoj
gerilskoj vojsci nisu nelegalni sve dok se ta vojska ili organizacija ne
nalazi na zvaničnoj specijalnoj listi Stejt departmenta za terorističke
organizacije.
Iako su neki američki zvaničnici, kao što je to bio Robert Gelbard,
specijalni američki savetnik za Balkan, OVK zvali terorističkom
organizacijom, ona, kao takva, nikad nije bila na specijalnoj listi Stejt
departmenta. To je bilo i zvanično saopštenje FBI u Stejsinom tekstu aprila
1998, kada je ona prvi put pisala o Fljorinu Krasnićiju. Tada, dok još nije
znao da OVK nije na listi terorističkih organizacija, Krasnići je zamolio
Salivenovu da koristi samo njegovo prezime u tekstu, bez imena.
—Posle sam shvatila da je Krasnići veoma često, zapravo najčešće albansko
prezime”, dodaje ona. Krasnići i njegovi prijatelji Albanci su posle tog
Stejsinog teksta – bili oduševljeni: —Znači mi možemo to da radimo? To je
legalno?” Albanci su zavoleli Stejsi.
„To što OVK nije bio, niti jeste, na specijalnoj listi Stejt departmenta, to
je potpuno proizvoljno, politički” – dodaje Salivenova – —jer ni IRA nikad
nije bila na toj listi, a to je čisto teroristička organizacija. Oni nisu na
listi zato što u Americi ima mnogo Iraca.”
Albanci takođe imaju jak lobi u Americi.
„Drugačiji su od ostalih naroda bivše Jugoslavije. Prvo, najbolje su
organizovani. Hrvati su nešto malo organizovani, ljudi iz Bosne su potpuno
patetični, a Srbi? Srbi su potpuno neorganizovani. Albanci su, zato, godine
i godine proveli ubeđujući Vašington da su bili žrtve, i ja verujem da jesu,
dok je srpski režim dominirao na Kosovu. Ali, oni su delovali kao
profesionalne žrtve, sa dva lobija, firmom za odnose sa javnošću,
kongresmenima koji su radili za njih, tekstovima u Vašington postu, Njujork
tajmsu. Jednostavno, Albanci su znali da moraju da dobiju najveću svetsku
silu da ih štiti.” (Saliven)
A priča o tome kako su pridobili, recimo, američkog kongresmena Džozefa
Diogardija, republikanca, isto je tako holivudska, baš kao i Fljorinova
životna priča. Naime, na zabavi povodom njegovog 44. rođendana, davne 1985,
bio je i jedan Albanac, donator Diogardijeve kampanje. Čuo je Diogardijevog
oca da govori na nekom dijalektu albanskog jezika. Ispostavilo se da
Diogardi nije bio Italijan, kako je to i sam mislio, jer je u Ameriku stigao
kao italijanski emigrant, nego Albanac po ocu. Sledećeg dana 20 američkih
Alba-naca ga je čekalo ispred kuće. Postao je borac za albansku stvar.
Ali, istina je i da se Fljorin očigledno nije plašio da razgovara sa
Salivenovom, niti da joj otkrije da skuplja novac i šalje oružje
Oslobodilačkoj vojsci Kosova, krijumčari ga preko albanske granice, u vreme
sankcija.
„Da sam muško, ne verujem da bi Fljorin uopšte pričao sa mnom. Trebalo mu je
vreme da mi poveruje, da me upozna. Odlazila bih jednom nedeljno kod njega u
kancelariju na pivo ili čašu vina, ili na večeru koju bi spremila njegova
supruga Danuta u njihovoj kući. Postala sam prijatelj sa njima. Znam da mi
mnogo toga nije rekao, nikad i neće. Mnoge detalje za koje sam saznala još u
vreme rata, on mi je potvrdio tek posle rata. Ne razumem ga potpuno, i nikad
i neću, ali mi se dopada. Neobičan je čovek”, kaže Salivenova.
Kad je upoznala Fljorina, Salivenova nije ni znala koliko je on, zapravo,
umešan u rat na Kosovu. Spominjanje njegovog imena otvaralo joj je sva vrata
u Albaniji, čak i – vojnog kampa: —Nisam znala ni koliko je njegova porodica
bila upletena. Bila sam u severnoj Albaniji pokušavajući da nađem vojni kamp
OVK. Momci iz OVK su mi govorili: Kakav vojni kamp? Otkud ti to? Nema
nikakvog kampa za vojne vežbe u Albaniji. A svi su znali da takvi kampovi i
te kako postoje. Deset dana sam razgovarala sa zvaničnicima OVK i to je bila
noćna mora. Lagali su me. Danas kažu jedno, sutra nešto sasvim drugo.” Onda
je pozvala Fljorina. On je bio u Njujorku, ona u Albaniji. “Gde da nađem
vojne kampove?” Fljorin je rekao: —A da. Zovi mog rođaka, on će te odvesti u
Bajram Curi, to je vojni kamp.” Otišla je kod Fljorinovog rođaka: “Fljorin
Krasnići iz Bruklina mi je rekao da možete da mi pomognete.” Rođak je pozvao
Fljorina, i vratio se posle nekoliko minuta: —Sutra, u sedam.”
Sa vojnim kampom, dobila je svoj mali trougao: Albanci u Americi su
prikupljali novac, slali oružje, njihove porodice u Albaniji prebacivale su
oružje na Kosovo i uvežbavale vojsku, i na kraju, članovi tih porodica
ratovali su sa Srbima na Kosovu.
Zanimanje Stejsi Saliven za albansku zajednicu u Njujorku počelo je mnogo
pre nego što je upoznala Fljorina. Još 1992. godine, kada je za vreme
studija na Univerzitetu Kolumbija dobila zadatak da tokom semestra prati
jednu emigrantsku zajednicu iz komšiluka, po izboru.
„U Njujorku ima mnogo različitih emigrantskih zajednica. Tu su Kinezi,
Portorikanci, Kubanci, Poljaci, Dominikanci. Rat je u bivšoj Jugoslaviji bio
na početku, u Bosni. U to vreme me je zanimala bivša Jugoslavija. Na
studijama sam bila fokusirana ka istočnoj Evropi. Međutim, o Albancima nisam
ništa znala. Albanska komunistička vlada je pala te 1991, i opredelila sam
se za njih.”
Otišla je u Bronks i napisala esej o Albancima za koje je tek tada saznala
da su zapravo sa Kosova. Rekli su joj da su pobegli pod pritiskom Srba na
Kosovu, da će biti rata.
Nekoliko meseci kasnije Salivenova odlazi u Albaniju da radi sa grupom
studenata novinarstva na prvim nezavisnim studentskim novinama. Planirala je
da ostane jedno leto, a ostala je godinu dana.
„Nas troje novinara iz Amerike imali smo problema, novine su zatvorene,
kompjuteri oduzeti, represija. To je bilo vreme Salija Beriše, demokratija,
a u stvari nije bilo demokratije. Džordž Soroš nam je omogućio da ostanemo
tamo godinu dana. Naučila sam da govorim albanski, naučila sam mnogo o
kulturi i mestima, pokušala da odem na
Kosovo, ali nisam mogla da dobijem vizu, da uđem tamo. Vratila sam se u
Njujork, završila studije na Kolumbiji.” Onda je otišla u Sarajevo i dve
godine pisala za Njuzvik. Kad je počeo rat na Kosovu, Salivenova je opet u
Njujorku.
Bilo joj je posebno intrigantno da otkrije kako su mnogi albanski gerilci
bili opremljeni “RadioŠak” voki-tokijima, obučeni u američku maskirnu
uniformu. —Sve te glasine kako su Sjedinjene Države pomagale OVK, slale
novac, naterale su me da se setim etničke zajednice kosovskih Albanaca u
Bronksu. Otišla sam tamo. Rekli su mi da pričam s čovekom koji se zove
Fljorin Krasnići. U aprilu 1998. sam ušetala u njegovu kancelariju, i kada
sam ga pitala da li ti skupljaš novac za OVK, on mi je rekao: Zar si zato
došla? Pa mislio sam da si ti to već znala.
Ostalo je legenda.
Na kraju razgovora za NIN, dok traži olovku da mi zapiše Fljorinovu adresu i
broj telefona u Bruklinu, pitam je da li još prati suđenja za ratne zločine
u Hagu. —Sada samo informativno, ne više kao izveštač.” Kako izgleda
Krasnićijeva životna priča iz haškog ugla?
„To je teško. Bila sam vrlo blizu jednoj strani, albanskoj. U Sarajevu sam
živela neko vreme, kao izveštač, upoznala Nasera Orića, srela sam ga
nekoliko puta posle rata i sada ga gledam na suđenju. Ali, ne znam ga tako
dobro kao što sam upoznala Albance. Kao Ramuša Haradinaja, njega dobro znam.
Večerala sam u njegovoj kući, sa njegovim ocem. A Fljorin? On mi je blizak.
Da on ode u Hag? Da li mogu da ga zamislim na suđenju? Da je ostao na
Kosovu, da, nema sumnje da bi bio vrlo aktivan u OVK, ali odavde, iz
Amerike, ne mislim da je mogao da napravi veliki broj ubistava. Da je imao
mogućnost – da. On bi učinio sve da oslobodi Kosovo.
Qudi poput Haradinaja i Fljorina su revolucionari, i imaju jedan cilj –
nezavisnost Kosova. Mislim da bi oni bili u stanju da urade sve, da to
dobiju. A to znači: ubijanje Srba? U redu. Međunarodna zajednica traži da se
Srbi vrate na Kosovo? U redu. Sve će učiniti da ih vrate, samo da dobiju
nezavisnost.”
A, da. Mladi Albanac s početka priče je rekao svom gazdi Crnogorcu Paulu
Nicaju, nekada Pavlu Nicoviću iz Spuža, da su stigli gosti iz Beograda.
Posle je srpski sto bio glavni u kafani. Mladi Albanci su nam kazali da
mnogo vole Cecu.
Ko na Jadranu.
Kako sam iskoristio sistem
Da sam radio nešto nelegalno, ne bih bio ovde. Samo sam iskoristio sistem da
pomognem mojim ljudima na Kosovu. Nisam prekršio zakon. Da moram opet to da
uradim, sada bih to radio opreznije
Fljorin Krasnići (41), Amerikanac, poreklom Albanac iz Peći, ne govori
srpski. Ali, sve razume, kaže. Nastavnik matematike po obrazovanju, danas
ugledni američki biznismen, kaže da je sav novac koji ima zaradio pošteno,
podižući njujorške krovove. Oženjen Poljakinjom Danutom. Imaju troje dece:
Arijanu, Moniku i Erika.
Da li i ovih dana nešto krijumčarite?
- Šta?
Pa, postali ste poznati po oružju. Ima li još nešto?
- Ne. Ako bi trebalo da odbranim svoje ljude, porodicu, narod, ili neke
druge ljude koji pate, ako bi trebalo da ih spasem, uradio bih sve. Ne bih
samo krijumčario oružje, dao bih život za to.
Da li ste ubijali?
- Nikog. Nikad. Ja nisam ubica. Ako bi trebalo da ubijam ljude da bih
zaštitio sebe i svoj narod, ubijao bih. Ali ne bih ubijao nevine ljude.
Nažalost, to se dešava u ratu.Pitajte.Šta želite da znate? Vi ste ionako
prvi srpski novinar s kojim razgovaram. Niko me nikad nije zvao. A video sam
da su u Srbiji novine pisale o meni. Uglavnom loše.
Jeste li vi nabavili opremu za prisluškivanje i kriptografiju Obaveštajne
službe Kosova? Novine pišu da ste vi glavna poluga u njenom formiranju, kao
nekad u formiranju OVK.
Da li je to vaš novi zadatak?
- Ne. Što ne znači da im neću pomoći ako me pozovu. Ja se ovde bavim svojim
poslom i nisam o tome ni razmišljao. Imam puno posla. Trenutno, gradim
škole. U Bruklinu, Bronksu, na Menhetnu. A Srbi ne treba da se plaše dobre
obavešajne službe na Kosovu.
Krajem avgusta je u Skoplju doneta odluka o povlačenju naloga za hapšenje
Agima Krasnićija, lidera albanskih pobunjenika, koji je pretio da će
granatirati Skoplje. Krasnići je optužen za kidnapovanje, ilegalno
posedovanje oružja, pljačku i razbojništvo. Jeste li u srodstvu?
- Nismo. Krasnići je vrlo često albansko prezime, nisu svi Krasnićiji
rođaci. Čuo sam za Agima Krasnićija, ali – ne poznajem ga.
Jeste li vi albanski —Kum”, u ključu —američkog sna”: U Ameriku je stigao
ilegalno, preko meksičko-američke granice, sa 50 dolara u džepu i devet reči
engleskog: —Thank džou” i —God forbid something happens to mdž son”. To je
rečenica iz —Kuma”.
- (smeh)... Da, razumem. Dozvolite mi da vam objasnim. Prvo, ja verujem u
Boga, sav novac koji imam, zaradio sam pošteno. Ne znam drugačije. Nisam
—Kum”. Zato što nisam umešan ni u kakve zločine, niti u organizovani
kriminal. Nisam kriminalac, ni mafijaš, ne zato što nemam hrabrosti i pameti
za to, nego zato što nemam srca da tako nešto činim. Verujem u poštenu
zaradu.
Ilegalac ste 1988, a već 1994. zarađujete više od 100 000 dolara godišnje.
Otkud toliki novac? Državljanin Sjedinjenih Država postajete 1998. godine.
- Bio sam jedan od pet miliona ljudi koji su 1988. ilegalno ušli u zemlju. I
dobio svoju šansu. Ovo je Amerika. Zemlja mogućnosti. Izabrao sam posao
izgradnje krovova. Zašto? To ovde niko ne voli da radi. Izgradnja, popravke
krovova po Njujorku, to je veoma težak, opasan i prljav posao. Ali, ako ga
ugovoriš, uradiš u roku, platiš sve takse, ostalo je tvoje, čista računica.
Novcem od njujorških krovova ste naoružali OVK?
- Počeo sam sa svojim novcem, a onda sam sakupljao novac od Albanaca u
Americi. I bili su veoma darežljivi. Imali smo problem sa Rugovinim
pristalicama, oni su posebno sakupljali novac, ali mi smo sakupili najviše
novca za OVK.
To je bilo veoma naporno. Ljudi koji su imali strašna iskustva sa Srbima,
govorili su mi:
—Slušaj, sine, da imaš sedam srca, ubiće te Srbi.” A ja sam im govorio: Bez
želje Božije, Srbi mi ne mogu ništa. Najteže mi je bilo kad su Albanci
počeli da čine zla Srbima. Govorio sam im da to ne čine. Da ne povređuju
nevine ljude. Svi Srbi su krivi, govorili su. Ne, nisu svi. Krivce ubijajte,
vodite ih na sud, ali nedužan narod ostavite na miru.
Govorili ste? Nisu vas poslušali. Srbi na Kosovu su stradali i danas
stradaju, potpuno nezaštićeni.
- Znam da nije uvek bilo onako kako sam govorio. Ali, neki Albanci su
branili Srbe. Da sam tamo, i ja bi ih branio. Zato što ih razumem. Strašno
je imati grobove negde, a da ti ne daju da odeš tamo.
Moja majka je umrla šest meseci pošto sam došao u Ameriku. Da je Milošević
okupirao Kosovo, da ga je očistio od Albanaca, našao bih način da se
provučem, noću preko granice, i niko me ne bi zaustavio da odem majci na
grob.
Znam da isto tako Srbi misle. Znam kako se oseća onaj ko ne može da ode u
rodnu zemlju. Njemu mora da bude omogućeno da se vrati na svoje ognjište, i
podigne kuću i živi normalno. To ne može da se dogodi preko noći, ali treba
da se dogodi što pre. Jer, tamo su Srbi živeli generacijama, vekovima. Srbin
tamo ima svoju zemlju i ima prava da bude tamo.
Mnogi Albanci tako ne misle, zar ne? Kao što ne žele da priznaju zločine
koje su počinili nad srpskim življem na Kosovu.
- Mnogi Albanci se ne bi složili sa mnom, to je tačno. Pitali bi me: Što su
tebi važni Srbi? Nisu mi važni Srbi, nego ljudskost. Da sam znao da će se
dogoditi 17. mart 2004, otišao bih na Kosovo, sedeo sa Romima i Srbima,
sačekao bih te razbojnike i ubice koji su palili i rušili srpske i romske
kuće, ubijali žene i stare ljude. I branio bih nedužan narod.
Sada govorite o ljudskosti, ljudskim pravima, pravu Srba da žive na Kosovu.
Kako se tu uklapa vaša akcija —lova na slonove”? Vašim oružjem za slonove
albanski gerilci su ubijali Srbe.
- —Lov na slonove” je bio običan trik. Lagao bih rođenog oca da bih došao do
puške da ubijem sve te —tigrove”, bradate i pod maskama, koji su silovali po
Peći nevine žene i decu. To je bilo vreme kad su Milošević i njegovi
razbojnici razarali Kosovo. Tada, bio sam spreman na sve.
Američki politički komentatori već duže vreme postavljaju pitanje: Da li je
Fljorin Krasnići terorista, —spavač Al kaide”? Ili borac za slobodu?
- Zašto su to novinari radili? Zašto me nikad nisu pozvali? Pitali? To su
radili za Džordža Buša. Buš ima jaku obaveštajnu službu, a oni znaju kako da
povrede Kerija. Keri je osoba bolja od Buša. Mislim, Buš je dobar, veruje u
Boga, ali je glup. Nije dovoljno pametan da shvati suštinu problema.
Da sam terorista, da sam umešan u neke zločine, organizovani kriminal, pa ja
sigurno ovde ne bih mirno sedeo, radio svoj posao.
Da li neko stoji iza vas?
- Ne znam. Šta vi mislite?
Sada ja postavljam pitanja, a vi odgovarate.
- (smeh)... Ne znam da li je neko iza mene.
Stejt department je, posle emitovanja CBS-ove emisije —60 minuta” o
ilegalnom izvozu oružja iz Amerike, izjavio da snajperske puške koje ste
kupovali u Americi, i slali preko Albanije na Kosovo, ne mogu da se izvoze
iz Sjedinjenih Država bez posebnog pisanog ovlašćenja Uprave za kontrolu
trgovine oružjem pri Stejt departmentu. A da takvo ovlašćenje nije izdato
Oslobodilačkoj vojsci Kosova... Zakon ste dakle, ipak, prekršili.
- Da sam radio nešto nelegalno, ne bih bio ovde. Samo sam iskoristio sistem
da pomognem mojim ljudima na Kosovu. Iskoristio sistem, ali ne i prekršio
zakon. Nisam povredio sistem. Da moram opet to da uradim, sada bih to radio
opreznije. Kada sam počeo, bio sam naivan, napravio sam mnogo grešaka, nisam
ništa znao. Sada bih to mogao da uradim na mnogo finiji, precizniji način,
da napravim dobar, savršen plan, obučim ljude...
Ipak, molim se Bogu da se to više nikad ne ponovi.
Zora Latinović
http://www.nin.co.yu/index.php?s=free&a=2854&rid=4&id=4764
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
