Proces TV
NIN, 8. septembar 2005. | Ljiljana Smajlović
Veran Matić i njegova televizija svakako imaju mana, ali prenos haškog
"procesa stoleća" sigurno nije jedna od njih. Upravo suprotno, taj
prenos direktno preporučuje B92 za dobijanje nacionalne frekvencije
jer se pružanjem te usluge građanima Srbije ova televizija već
dokazala kao neka vrsta javnog servisa.
Jedan beogradski dnevni list, međutim, ovih dana tvrdi da je Veran
Matić upravo propustio dobru priliku da "završi sa Hagom". "Završiti
sa Hagom" u prevodu znači obustaviti prenos Miloševićevog suđenja
uživo, a "dobra prilika" za ukidanje prenosa bi, po tom listu, bilo
svedočenje Vojislava Šešelja na procesu bivšem YU predsedniku. List
negoduje što je direktor Televizije B92 imun na navodne zahteve jednog
"krila beogradskog nevladinog sektora" da se ukine prenos, upozorava
ga da ne može izbeći "suodgovornost za prenos ideja" Šešelja i
Miloševića, i na kraju mu još poručuje da prenosi "ne daju onaj efekat
koji je bio planiran".
I ideja i argumentacija spadaju, naravno, u stari, komitetski način
razmišljanja: treba čuvati društvo od štetnih uticaja (direktnog
prenosa), treba sprečiti objavljivanje sadržaja koji ne daju
"planirani" efekat, narodu treba tumačiti a ne puštati mu da sam
zaključuje…Prašinu sa ovih kompromitovanih propagandnih metoda,
međutim, u Beogradu skidaju oni koji su u zabludi da tako služe
idejama liberalne, zapadne demokratije, ili čak slobodne štampe. Čovek
se pita, razlikuje li se Srbija od ostatka sveta po tome kakvi su nam
nacionalisti, kako smo za vreme rata mislili, ili je njen problem
danas i u tome što ima liberale kakve ima? Na zabranu novina, knjiga,
obustavu televizijskih prenosa, u Srbiji danas uglavnom javno pozivaju
ljudi koji su (barem po sopstvenom priznanju) napredno i liberalno
nastrojeni. Srbija se tu nanovo razilazi sa svetom. U Americi se, na
primer, liberalizam takođe nalazi u razdoblju političke oseke, ali
delom i zbog toga što su liberali viđeni kao previše permisivni:
predbacuje im se da su se otuđili od običnog sveta ispoljavajući
prevelike simpatije za kriminalce, učesnike rasnih nereda,
antiamerički raspoložene pojedince, za brakove između pripadnika istog
pola...Liberali su u Americi na takav glas izašli jer su za sve
navedene kategorije ljudi tražili veća, a ne manja prava.
Zato valja ponovo, jasno reći da su liberalni argumenti u Srbiji na
strani onih koji bi javnosti pružili veću, a ne manju mogućnost izbora
i informacija. TV prenosi iz Haga su u neposrednom interesu građana
Srbije, ali i liberalne, progresivne, pa i prozapadne misli u Srbiji.
Tu nema sukoba, ni prividnog ni stvarnog, i tu ništa ne menja
činjenica što se radikalska publika raduje učinku svog lidera u haškoj
sudnici.
Prvo, prekid televizijskih prenosa u sred odbrane Slobodana
Miloševića, nakon ravno tri stotine svedoka optužbe koji su se
izredali na TV B92 tokom trogodišnjeg procesa dokazivanja optužnice,
bio bi čin ravan samoubistvu ove televizije kada je u pitanju
kredibilitet pred gledaocima. Drugo, za Srbe (koji po pravilu ne vole
Haški tribunal, ali vole da gledaju sudsku dramu u Hagu u kojoj se
reprizira njihova skorašnja istorija) bi to ujedno bio i poslednji
ekser u mrtvačkom kovčegu kredibiliteta Haškog suda. Hteo to neko ili
ne, za prosečnog bi srpskog gledaoca ukidanje TV prenosa bilo jednako
odsustvu svake pravde za Miloševića, a možda i za Srbiju. Sada se
jasno vidi da je B92 medijski projekat pre tri godine, početkom ovog
TV prenosa, poneo veliki teret: ukidanjem prenosa posle tri godine
ukaljao bi ne samo svoj imidž u očima Srba, već i međunarodnu pravdu.
Haške sudije se upinju da pred očima Srbije i sveta Slobodanu
Miloševiću pruže pravično suđenje, nastojeći da pokažu kako poštuju
njegova prava kao stranke u postupku. To im u Srbiji neće ništa
vredeti, ukoliko Srbi to ne budu mogli da gledaju uživo. A da bi
Slobodan Milošević imao pravično suđenje, on takvo suđenje mora da
dobije u Beogradu. U Hagu ne bi bilo dovoljno.
Istina je da je jedan mali broj nevladinih organizacija u Srbiji, pre
svega onih koje su na ovaj ili onaj način učestvovale u pisanju
optužnice protiv Slobodana Miloševića, na samom početku javno pokazao
nervozu zbog toga što suđenje Slobodanu Miloševiću nije krenulo
željenim tokom. Njihov bes se prvo prosuo po srpskim novinarima, ali
se brzo, poređenjem sa stranom štampom, pokazalo da je pogrešno klati
pevca zbog toga što prvi donosi vest. Jedne beogradske novine su
prošlog vikenda osumnjičile Sonju Biserko da je tužakala Verana Matića
u američkoj ambasadi tražeći prekid TV prenosa, ali predsednica
Helsinškog odbora za NIN kaže da ništa nije dalje od istine: uvek je
podržavala direktne prenose i podržava ih i sada, makar joj se
komentari iz studija često ne sviđaju.
Biserko misli da se njeno ime u ovom slučaju koristi kao paravan za
neke druge snage u društvu, koje brine rast radikala. Zaista, kakav bi
kredibilitet u srpskoj javnosti imao strašni video zapis ubistva
žrtava iz Srebrenice da nije prvo prikazan uživo u prenosu suđenja
Slobodana Miloševića? Nataša Kandić je redakcijama u Srbiji podelila
svoju, kraću verziju video kasete "Skorpiona", ali evo šta o
kredibilitetu Nataše Kandić u Srbiji pre nekoliko dana kaže
tužiteljica Karla del Ponte, čijem je slučaju u Hagu kaseta koju je
dobila od Nataše Kandić odlučujuće pomogla: "Koliko ljudi u Srbiji
podržava aktiviste ljudskih prava poput Nataše Kandić? Manje od pet
posto? Verovatno manje od jedan posto!" Valjda bi onda aktiviste
ljudskih prava morali da se raduju što postoje direktni prenosi TV B92
iz Haga.
Teško slobodi govora u Srbiji, ako ne može da računa ni na podršku
liberalnih glasova. Ko će je braniti?
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
