Nocni radovi UBPOK-a
Pise: Dragan Bujosevic/NIN
Koja je razlika izmedju UBPOK-a ministra Dragana Jocica i policije
ministra Zorana Sokolovica? Ovi drugi su k"o od sale upali u Saveznu
policiju, a prvi nisu uspeli da udju ni u Ministarstvo odbrane drzavne
zajednice iako su to onoliko zeleli.
Mozda nisu uspeli samo zato sto, nezvanicno, ministra policije Srbije
Dragan Jocic nije dao nalog za iznenadnu posetu ovoj saveznoj
instituciji i pokusaj zaplene dokumenata. Doduse, u Vladi Srbije, kazu
krajnje suzdrzano da je bilo „nesporazuma oko nadleznosti" ne
pominjuci da li je Jocic bio ili nije bio obavesten. Zato se
„nesporazum oko nadleznosti" moze shvatiti kao eufemizam za
zaustavljanje ljudi iz UBPOK-a na vratima Ministarstva, uz ono „Stani,
bre", mrke poglede, pretnje i okretanje svih vaznih telefona koji onda
kazu da je jutro pametnije...
A da je UBPOK uspeo, ne bi bilo nikakve razlike izmedju tog upada i
onog policije Slobodana Milosevica u Saveznu policiju kada su Jovica
Stanisic i Milosevic postali vlasnici dokumentacije od posebnog
znacaja za politicke obracune.
A da je UBPOK uspeo? Pa Milo DJukanovic, najbolji ucenik Slobodana
Milosevica koga je Zapad svojevremeno obozavao kao kljucnu tacku
rusenja recenog Milosevica, mogao je da taj upad proslavi vatrometom
nad celom Crnom Gorom, jer bi mu to bila najbolja propaganda pred
referendum o nezavisnosti. Eto kako se Srbija, eto kako se vlada
Vojislava Kostunice odnose prema institucijama drzavne zajednice.
DJukanovic bi optuzivao Vladu Srbije i opoziciju Srbije, koja je
manje-vise onoliko podrzala vladu u aferi snabdevanja vojske opremom,
da svi oni stoje iza ponizavanja institucija drzavne zajednice i ne bi
ga uopste zanimalo da li su ministar Jocic ili sef tajne policije Rade
Bulatovic upoznati sa tom akcijom.
Dvojica-trojica racionalnih ljudi su sprecili da afera snabdevanja
vojske zastitnom opremom dobije ovaj epilog, a jedan od izvanrednih
poznavalaca prilika kaze da je samo jedno izvesno: sasvim je
neizvestan rasplet te afere koju je obnarodovao skandalmajstor Mladjan
Dinkic.
Privremeni mir u aferi moze da zavara, jer je njen promoter ministar
finansija Srbije nekoliko dana bio u Becu iz koga se vratio u
sredu(14. septembar). Naznaka NIN-u da specijalni tuzilac nece podici
prijavu za organizovani kriminal povodom nabavke pancira i ostalog,
samo detalj koji na kraju i ne mora da bude od velikog znacaja.
Dinkic je vazan za rasplet afere jer je on njen motor i pogonsko
gorivo. Desetak dana pre „sudnjeg" 25. avgusta Vojislav Kostunica i
Prvoslav Davinic su dogovorili ostavku ovog drugog, samo dok on zavrsi
neke poslove i dok njemu premijer pomogne u nekim izmedju ostalog i
privatnim stvarima. Tog „sudnjeg" dana stupio je na snagu ugovor sa
„Proizvodnjom Mile Dragic", Kostunica se iznenadio i naljutio, ali je
u tisini pozvao Davinica na razgovor, a Dinkic je obnarodovao aferu,
sto je moralo Kostunicu da po drugi put tog dana naljuti. Zasto je
ugovor postao vazeci bas toga dana uzasno je vazno pitanje i bez
valjanog odgovora na njega ova afera nece biti zavrsena, ostace da
truje ovo drustvo: i politicki i pravno i ekonomski i moralno!
Dakle, Dinkic je vazan za rasplet afere snabdevanja vojske slemovima,
pancirima, zastitnim odelima, zato sto je on tu aferu i lansirao bas
onoga dana kada su se Vojislav Kostunica i Prvoslav Davinic drugi put
dogovorili o ostavci ministra vojnog. Taj razgovor pokazuje najmanje
tri stvari. Da je Kostunica bio obavesten i da je hteo da zaustavi
buru. Sta ce coveku skandal u javnosti kada koliko sutra mogu da mu
kazu da nema razgovora o pridruzivanju, nema, bre, razgovora o bilo
cemu dok nam ne date Ratka Mladica. I trece, da Dinkic ili nije znao
za razgovor Kostunice i Davinica ili nije bio zadovoljan njegovim
ishodom pa je nastavio pritisak na Davinica, zeleci da stekne jeftine
medijske poene.
Prvi vidljivi pritisak Dinkica na svog partijskog kolegu Davinica bio
je kada je ovaj hteo da proda Vojno tehnicki institut za oko 16
miliona evra, a ministar finansija rekao – jok. (Nedavno je napravljen
konkurs pa je najveca ponuda za isti bila sest miliona, pa je konkurs
nekako ponisten.). Onda je manje primetno Dinkic u novembru skresao
vojni buyet za 6,5 milijardi dinara i jos kazao da od 1. januara 2005.
nece placati plate za oko 7500 zaposlenih u Vojsci SCG. Vojska je
ugovarala nabavku i onda je odjednom shvatila da ljudima koji su za
nju nesto uradili nece moci da placa. Dakle, morala je da ispovrne
neke pare, kako zna i ume, a jedini nacin da bila je prodaja vojnih
nekretnina, viskova oruzja i municije. Avaj, kako je znao i umeo
Dinkic je sprecavao Davinica da prodaje vojnu imovinu..
Posto mu je skresao pare, posto mu je vezao ruke, Dinkic je rekao da
Davinic ne ume da se bavi finansijama. Nesposoban je, trebaju mu
eksperti, poruka je pisca, koji je i zahtevao je od Davinica da
napravi poseban sektor u Ministarstvu odbrane SCG u kome bi zaposlio
svog drugara, eksperta Aleksandra Radovica, coveka koji „zajedno sa
Dinkicem nije pronasao Miloseviceve pare" i koji je javno govorio da
je nesto radio za francusku obavestajnu sluzbu, ma kako se ona zvala.
Po izvorima NIN-a, Davinic je poklekao, pa je i dao nalog da se pravi
novi sektor u Ministarstvu u kome bi se zaposlila stanovita kolicina
eksperata iz G17 i koji bi se brinuli o vojnim finansijama, vojnoj
imovini, vojnim nabavkama...." Definitivno je nevazno da li je Davinic
ovoga puta hteo da odbije partijske kolege ili se isprecila procedura
(Savet ministara SCG mora da odobri novu organizaciju Ministarstva
odbrane) ili je neko iz Vojske rekao „Ama nece nam taj francuski
spijun" ili je ministar odbrane na sve zaboravio. Jedino je vazno da
se u odsustvu Radovica iz Ministarstva, Dinkicev pritisak pojacao.
Nije jasno zasto je to radio ako je vec G17+ u Ministarstvo montirao
svog coveka Pavla Jankovica na mesto koje je nadlezno i odgovorno za
svasta, pa i za finansije, dakle i za opremanje vojske, dakle i za
ugovor o zastitnoj opremi i ostalom. Taj je trebao da dojavi ako nesto
nije u redu. Ne bi ga inace G17+ progurao na to mesto kao eksperta u
cijoj biografiji pise da ima 30 godina (jednu ili dve vise, jer je
podatak iz dokumentacije), da je studirao i magistrirao u Engleskoj,
da je radio kao koordinator projekta „Izgradnja mira na Kosovu",
pomocnik „Medjunarodne organizacije za migracije" u Osijeku, visi
saradnik za projekte u „Savezu radnika samaricana" u Beogradu. Zasto
njega nema na spisku ljudi iz Ministarstva odbrane protiv kojih je
navodno podneta krivicna prijava, ali ne zbog zrenjaninskih slemova,
nego zbog drugih nezakonitosti u raspolaganju vojnim novcem. Pa to je
Jankovicev posao koliko i Davinicev.
Po nekim podacima Jankovic je jos u martu ili maju dostavio Vladi
Srbije jedan spisak sa potrebama vojske u raznim sredstvima iz cega je
moglo da se zna koliko joj treba slemova, bacaca mina...Kasnije, 3.
avgusta je i Davinic poslao jedan spisak u kome su u novcu bile
iskazane potrebe vojske kako u sredstvima tako i za razvoj. Poenta tog
spiska, u kome nema slemova nego samo dinara, je da sve to treba da
bude nabavljeno prodajom vojne imovine, municije, naoruzanja i
donacijama. Od 3. avgusta do danas Vlada Srbije povodom tog papira
nije rekla ni „ya" ni „bu", sto je ocigledno Davinic shvatio kao
odobrenje i onda 25. avgusta poslao Kostunici papir sa tacnom
poruybinom od „Proizvodnje Mile Dragic" na pisarnicu Vlade, sto je
onda premijeru stiglo na ruke posle zavrsene sednice njegovog kabineta
i sto je, ponavljamo, izazvalo njegovu ljutnju.
U sredu u 20 casova, to su bili podaci o aferi nabavke pancira i
ostalog. Uz dodatak da svetski priznata revizorska firma jos nije
stigla u firmu „Mile Dragic" kako je najavljivao njen vlasnik Mile
Dragic a da je u Zrenjanin stigao samo UBPOK koji se raspitivao odakle
one kolicine narucene opreme.
Tu i jeste zaplet. U aferi koju je Dinkic bacio u lice javnosti i koja
se vratila njemu u lice na mnogo nacina, sustinski su dve sporne
stvari. Prva je, da li je neophodno u besparici u kojoj je vojska da
se nabavlja tolika kolicina zastitne opreme, i, naravno, ko je to
zahtevao i ko je to odobrio. Druga je zasto je Dinkic izabrao aferu
kao nacin resavanja ovog problema kada ga je mogao resiti kratkom i
lakom istragom, jer ugovor po isporukama stupa na snagu tek 1. januara
2006. godine.
Na prvu spornu stvar zainteresovani Dinkic nije dao odgovor. Na drugu
je zainteresovani Dragic odgovorio „Trebalo je Dinkicu da prikrije
prodaju Nacionalne stedionice".
Ali, ima jos pitanja. Dokle ce Davinic biti ministar u ostavci? Mesec,
dva, pet... do crnogorskog referenduma? Da li ce stvarno Vojislav
Kostunica i Mladjan Dinkic zahtevati da ministar vojni bude i dalje iz
Srbije? Da li ce Kostunica pomisliti da bi bilo u redu da se malo drzi
Ustavne povelje pa da ponudi Crnoj Gori da ona, konacno, da ministra
vojnog? Ne bi bilo lose ni zbog referenduma u Crnoj Gori, a ne bi bilo
lose ni zbog krocenja Dinkica ako pije vodu prica se on stvarno otrgao
premijerovoj kontroli?
Opremanje po prioritetima
"Kolicine koje se pominju odnose se i na potrebe rezervnog sastava a
to je apsurdno. Bez obzira sto se Srbija ne nalazi u situaciji u kojoj
moze da se opusti, nema nagovestaja nekog sireg sukoba u kome ce biti
angazovane masovne vojske"
U aferi vojnih nabavki mnogo toga nije jasno, ali jedno, izgleda,
jeste: glavni akteri afere vojnih nabavki su, izgleda, bili dobri
Titovi djaci. Vojska kakva je bila JNA pripada proslosti, kao i ratovi
za koje se pripremala po Titovoj doktrini. Kako su se zavrsili, svi
znamo. Stoga i pitanje kakva nam vojska danas treba u odnosu na realne
pretnje koje se dobrom politikom ne mogu izbeci?
Logican odgovor na ovo pitanje trebalo bi da se nalazi u dokumentu
donetom prosle godine pod nazivom Strategija i odbrana drzavne
zajednice Srbija i Crna Gora. Ako se, pak, malo u njega zaviri naici
ce se na niz opstih nacela i stavova koji ne nude konkretne odgovore
na pomenuto pitanje. Nema brojki ni za materijalne ni za ljudske
resurse. Ni Bela knjiga, od koje se mnogo ocekivalo, nije dala
odgovore na sva vazna pitanja. Ni u njoj nema dovoljno preciznih
informacija o tome kakve su namere sa buducnoscu oruzanih snaga.
Kada su u pitanju realne pretnje i potencijalni sukobi, o njima,
uglavnom, govore vojni eksperti, pa se u tom svetlu sagledava i
obucenost i opremljenost jedinica koje na njih treba da odgovore. Svi
se slazu da je najakutniji jug Srbije i tamosnje tri opstine koje se
granice sa Kosovom i Metohijom. Sledi mogucnost da se oruzani sukob sa
Kosova prelije na nasu teritoriju. U sferu procena spada i Sanyak, ali
vise na nivou nekih politickih desavanja. "Za tu vrstu bezbednosnih
pretnji nasoj zemlji su potrebne specijalne vojne jedinice i
zandarmerija", misljenje je Zorana Dragisica sa Fakulteta civilne
odbrane. To znaci da bi prioritet u opremanju trebalo da imaju
jedinice koje su stacionirane i angazovane za zastitu kopnene zone
bezbednosti. "Tek kada one dobiju potpuno nova sredstva, a to
ukljucuje sve: uniforme, zastitnu opremu, vozila, borbenu tehniku...
Onda moze da se ide dalje. Upravo onako kako su to primenjivale i
mnoge druge zemlje koje su se nasle u slicnoj situaciji", kaze vojni
analiticar Aleksandar Radic.
Za Radica problem ugovora o kojem se toliko govori upravo je u tome
sto se ne vidi da postoji ozbiljno postovanje kriterijuma prioriteta.
"Vojsci SCG nedostaje sve i oprema je potpuno zastarela", tvrdi Radic,
podsecajuci da vise decenija nije nabavljeno nijedno sredstvo teske
artiljerije, nijedan borbeni avion, nijedan helikopter, nijedan tenk,
niti oklopno borbeno vozilo. Sistem veza je davno zastareo. Nema
dovoljno motornih vozila. Ogromni su finansijski problemi za redovno
odrzavanje vojske. Sve to, kako kaze, nalaze odluku o nabavkama, u
pocetku, za jedan broj najznacajnijih jedinica do nivoa borbene
gotovosti i opremljenosti koji bi odgovarao savremenim realnim
potrebama. "Kolicine koje se pominju odnose se i na potrebe rezervnog
sastava a to je apsurdno. Bez obzira sto se Srbija ne nalazi u
situaciji u kojoj moze da se opusti, nema nagovestaja nekog sireg
sukoba u kome ce biti angazovane masovne vojske", zakljucuje Radic.
Sto se tice velicine vojske, do sada nije precizno definisano koje ce
biti brojcane dimenzije vojske u periodu do 2010. godine. Danasnji
standard je da se 0,4 odsto od ukupnog stanovnistva angazuje u
oruzanim snagama. To bi u nasem slucaju bilo oko 30 000 ljudi, sto
eksperti smatraju nasim maksimalnim potrebama. Uz uslov da tih 30 000
vojnika budu vrhunski obuceni i opremljeni profesionalci, a od njih
bar 60 odsto budu borbene snage. Svaka drzava sama snosi odgovornost u
odnosu na procene tih potreba. Kod nas se primenjuje standard na
osnovu subregionalnog sporazuma o kontroli naoruzanja iz 1994. godine,
a to je jedan odsto populacije. S tim da tu nisu samo ljudi angazovani
na vojnim zadacima.
Za taj broj vojnika treba projektovati tehniku i opremu, pre svega za
borbu protiv terorizma, oruzanih pobuna, zatim ucesce u medjunarodnim
mirovnim misijama i pomoc drzavnim organima prilikom resavanja nekih
akcedentnih situacija, poput prirodnih nesreca itd.
"Iz najnovijih procena nama je, recimo, potrebna samo jedna eskadrila
aviona lovaca da kontrolise nas vazdusni prostor i tu su izlisni neki
silni PVO sistemi", smatra Dragisic. "Ako mi dodjemo u situaciju da
budemo ponovo bombardovani, ne bi nam bilo potrebno nikakvo oruzje. Ta
stvar bi se vrlo brzo zavrsila."
Ocekivanja su da jedinice budu obucene i opremljene na najvisem nivou.
A kod nas je stalno prisutno nastojanje da se u istom nivou odrzi sve,
sto je nemoguce. Otud i upozorenja da se postupa po prioritetima.
Upravo je ministar Davinic osporen kao nekompetentan, na sta je
Ministarstvo uzvratilo pravdanjem da je samo ispostovalo nalog
Generalstaba. E, tu se Generalstab odlucio za presedan, objavljujuci
jedan poverljivi dokument i pokazujuci da je tvrdnja Ministarstva samo
opravdanje pred medijima, a ne i realno uporiste za sklapanje ugovora.
Iz dokumenta Generalstaba vidi se da su te potrebe mnogo razumnije,
narocito kada su u pitanju kolicine drasticno nize od onih iz ugovora.
NIN
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
