ENCODING (UTF-8) НОВО ЧИТАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Сенке Голог отока После пола века једна књига, писана у најдубљој тајности, угледала светлост дана Прва НИН-ова награда за роман године додељена је за 1954. године Добрици Ћосићу („Корени”), а 1956. лауреат је био Оскар Давичо („Песма”). Један роман те године није био, нити је могао да буде у видокругу жирија. Дело Марка Врањешевића „Сенка Голог отока”, вољом аутора, живело је свој живот у дубокој тајности, баш као што је његов аутор, пишући овај роман од 10. марта 1955. до 18. јануара 1956. године, био скривен од свих, сам са собом и муком коју је поверавао хартији. „Сенка Голог отока” највероватније је прва књига, а сасвим сигурно први роман у српској књижевности написан о тој тамној мрљи и моралној бруци једног система, који је у име одбране идеје издао сопствене етичке принципе, па у исту врећу с кривима стрпао и невине, тражећи и од њих прво да „признају” кривицу, а онда да се „самокритикују”, да у бруталном логорском окружењу бичују и сами себе и друге око себе. Ко је Марко Врањешевић (1903-1974) и шта је он то написао? Сима Пандуровић је још 1926. године у својој „Антологији најновије лирике” опширније приказао Врањешевићеву лирску поезију. Иако је прву збирку поезије припремио за објављивање 1940, она ће се појавити, због рата, тек 1948. („Велика смјена”). Врањешевић је пре рата објављивао у часопису „Мисли”, „Српском књижевном гласнику”, „Браничеву” и, наравно, приповетке у „Политици”. Објавио је збирку песама „Љубав” (1962), затим поему „Олујна земља” (1966), као и збирку песама „Чујем војску”, у ауторском издању (1967). „Просвета” је објавила збирку песама Марка Врањешевића „Трње и ловор” 1974. године, али је то, нажалост, било постхумно појављивање дела једног од најизразитијих српских лирских песника. По сведочењу Павла Поповића Црног, Марко се убио јер није више могао да издржи притисак Удбе. Скочио је једног дана с трећег спрата на бетон, у двориште зграде у којој је живео, у Улици Бориса Кидрича број 33. Остао је на месту мртав. Новине су објавиле кратку вест: У тој и тој згради нађен је леш непознатог човека. Било је то 1974. године, а нико се није огласио да би рекао да „непознатог” познаје, иако је Марко Врањешевић био члан Удружења књижевника Србије, а давно пре и председавајући Оснивачке скупштине обновљеног Удружења 1945. године. Од 1939. до 1941. године, Врањешевић је био и секретар београдског ПЕН клуба (председница Исидора Секулић). Све то није вредело, ухапшен је и одведен у истражни затвор на Обилићевом венцу број 2 (на врху данашње зграде Танјуга) 17. маја 1949. године. После само девет дана, 26. маја 1949. године, Управа Удружења књижевника Србије је одлучила да га искључи из чланства Удружења, јер је, наводно, „претходно проверила све чињенице и утврдила да је друштвена делатност Марка Врањешевића била непријатељска према интересима народне демократије, независности и изградњи наше домовине и да се косила са основним задацима Удружења књижевника Србије”. Писци су тако први пресудили, а да он то не зна, свом колеги по перу, три месеца пре него што ће му у септембру 1949. иследник саопштити тихим гласом: „Партијска организација Другог рејона кажњава те са две године друштвено корисног рада. Јеси ли задовољан?” Марко Врањешевић је пребачен на Голи оток. Изложен тортури, танан лирски песник био је довољно чврст да не призна „кривицу”. Није се ни „самокритиковао”, како су то чинили многи други. Невина жртва није издржала распеће на коме се нашла, Врањешевић је у логору доживео ментални слом, због чега је после извесног времена пребачен у Београд, на неуропсихијатријску клинику. Сопственом одлуком и одлуком његове жене Браниславе (1907-1987) напустио је болницу после неколико месеци лечења. Вратио се кући, у још увек тешком психичком стању, да први пут пригрли кћерку Меланију, рођену 5. јуна 1949. године, двадесетак дана после његовог хапшења. После мукотрпног опоравка, јер је изгубио вољу за живот, неспреман на контакте са околином, нашао је у себи довољно снаге и описао своје страдање. Захваљујући изузетном прегнућу његовог унука Игора Врањешевића, роман „Сенка Голог отока”, коначно је испливао из тмине времена. Приређивач у изворном рукопису није правио никакве измене, а књигу је, са задивљујућом смиреношћу и с неком врстом дистанце, снабдео исцрпним документарним прилозима и сведочанствима. НИН је, захваљујући критичкој зрелости и преиспитивању, на 50. годишњицу наше најзначајније књижевне награде, отворио и питање великих романа, заобиђених у досадашњим изборима. Можда је и Марко Врањешевић у том кругу. Слободан Кљакић http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
