Episkop Irinej 30 godina na tronu Niške eparhije O NOVOM PATRIJARHU ODLUCUJE ŠEŠIR, A O RASKOLIMA - LJUDI
@ Zoran MARJANOVIC FOTO: Kokan KAMENOV U nedelju uvece je u Nišu održana nesvakidašnja svecanost. Akademijom u sali Narodnog pozorišta obeležen je jubilej dostojan poštovanja - 30 godina od kako je na tron Niške eparhije došao vladika Irinej. Uvažen kao sreden i promišljen covek, graditelj crkava i diplomata kojem je namenjeno da izlazi na kraj s raskolima, vladika Irinej je u ocima mnogih vec "viden" kao jedan od realnih kandidata za patrijarha u nekom buducem vremenu. On ne voli da mu se to pominje, ali novinari, ko novinari, bivaju uporni. Svedok: Patrijarh Pavle je, zbog onemocalosti, vec dva puta nudio ostavku. Šta ce se desiti? Vladika Irinej: Nije on nudio ostavku, samo je pominjao. Govorio je da više ne može da prati dogadaje ali, kako vreme prolazi, on na to sve manje misli! Doci ce jednog dana i do toga... Pre rata se, za vreme kralja, otprilike znalo, ili je to bila želja vladara, ko bi mogao biti patrijarh. Danas se to ne zna. Patrijarha biraju samo episkopi... S: Bilo je ideja da se patrijarh bira javnim glasanjem, a ne iz šešira? V.I: Govorilo se o tome, ali je odluceno da ostane po starom. Dakle, episkopi (njih 40) ce opet predložiti tri kandidata, njihova imena ce biti kovertirana i stavljena u kamilavku (vladicansku kapu), a odatle ce biti izvuceno ime buduceg patrijarha. To je apostolski nacin biranja, tako su apostoli radili posle Jude... Predlog da se patrijarh bira aklamacijom nije prihvacen. S: Znaci, mora se lobirati za trojicu? V.I: Glasanjem se može postici samo to da se odaberu trojica kandidata. Ostalo je u Božjoj ruci. S: Bili ste episkop 15 godina u socijalizmu i još toliko u fazi promene društvenih odnosa. Šta ste zabeležili kao prelomni trenutak za Crkvu? V.I: Veoma važan dogadaj u crkvenom životu desio se 1989. Tada su, povodom obeležavanja 600 godina od boja na Kosovu, mošti kneza Lazara odnete iz beogradske Saborne crkve na Kosovo, odakle su putovale kroz Kuršumliju, Prokuplje i Leskovac do Niša, gde su ostale cele zime u ovdašnjoj Sabornoj crkvi, a naprolece su nastavile put po Srbiji. Taj dogadaj predstavljao je svojevrstan presek vremena, od tada duva Srbijom drugi vetar. S: Nije li to bio smišljen potez, u trenutku kada je Miloševic podgrevao srpski nacionalizam? V.I: Mislim da prenos moštiju kneza Lazara nije bio vezan za Miloševica. Bio je to predlog nekih licnosti iz nauke. Bilo je i protivnika te ideje. Đorde Trifunovic je pisao: "Kud s tim suhim kostima!?" i nije bio jedini koji je tako mislio. Medutim, želelo se da se obeležavanje jubileja Kosovske bitke poveže s moštima kneza Lazara, što je bila cisto crkvena stvar. Bilo je i problema, narocito u Nišu i Kruševcu. Tadašnja kruševacka politicka struktura imala je zadatak da ceo dogadaj svede na najmanju mogucu meru. Gde god su mošti donete, održana je svecanost, ali u Nišu i Kruševcu su te svetkovine najviše sprecavane. Ipak se i tu okupila masa sveta. S: Znaci li to da je Miloševic želeo da licno on podigne srpstvo, a ne Crkva? V.I: Ne verujem da je Miloševic racunao na ovaj dogadaj kada je pravio svoje planove za pokretanje naroda. Prenošenje moštiju zaista je bilo cisto crkvena stvar. A drugo je pitanje kako je Miloševic podizao nacionalizam, i kakav mu je nacionalizam bio potreban - destruktivan ili konstruktivan! S: Zašto je prenošenje moštiju bilo važno za Crkvu? V.I: Zato što se u tim trenucima dogadao moralni preobražaj naroda. Bio je to svecani cin, sa svakodnevnim molitoslovljima i bogosluženjima. Narod je masovno dolazio na celivanje. U svakom gradu mošti su boravile najmanje nedelju dana, negde i tri. Tako je mnoštvo ljudi moglo da dode, a to je sve stvaralo drugacije raspoloženje. U tom vremenu osetio se drugaciji duh u narodu. S: Da li je Crkva u dovoljnoj meri iskoristila taj veliki politicki prelom i izmenjen odnos Srbije prema sebi samoj? V.I: Ne znam da li je Crkva tu nešto koristila, i koliko. Mi smo, manje-više, uvek bili malo uzdržani. Kad su se javljale lako shvatljive ideje, Crkva nije žurila da ih upotrebi. U svakom slucaju, ona to nije cinila planski! S: Svejedno, okolnosti su joj veoma išle na ruku i mnogo toga se promenilo? V.I: To je neosporno. Jedno vreme je Miloševic bio velika nada, pogotovo onda kada Titovo ime nije spominjao i kada je pokazivao nekakve znakove svoje želje da reši neke stare probleme Crkve s državom. S: Na primer? V.I: Na primer povratak dela crkvene imovine. Bilo je nekih obecanja, radala se nada i narastala su naša ocekivanja, ali se vrlo brzo pokazivalo da to nije iskreno i obecanja nisu ispunjavana. S: Verovatno je i to doprinelo da se Crkva definitivno ogradi od Miloševica? V.I: Vrlo rano su se u Saboru i Sinodu culi glasovi da je to obmana. Vrhunac je bio kada je Miloševic pozvan u Sabor, 1991. godine, zajedno sa Milanom Babicem iz Kninske krajine. U meduvremenu je medu njima pukla tikva i nisu hteli da se sastanu. Miloševic je došao na Sabor i bio je zamoljen da kaže kako vidi situaciju, neposredno pred ratove. Umeo je da bude fin, govorio je sa dosta optimizma... Na to je ustao vladika Atanasije i, onako na svoj nacin, pitao: "Dokle cete da nas zavodite za Goleš-planinu!?" Ocekivao sam da ce patrijarh Pavle možda malo smiriti nastalu situaciju, ali on je ocutao i samo rekao: "Gospodo, završili smo razgovor". S: To je bio kraj? V.I: Da! Crkva i Miloševic su se razišli! Patrijarh Pavle je kasnije pokušavao u više navrata, zarad naroda i jedinstva u Srbiji, da uspostavi nekakve kontakte. Neki su ga osudivali zbog toga, ali on je to cinio iskljucivo voden namerom da se pomogne srpskom narodu. S: U više navrata imali ste važnu ulogu u medunarodnim poslovima Crkve. Koliko ste puta bili u SAD? V.I: Tamo sam odlazio 22 puta! Sabor je hteo 1989. da me postavi za episkopa u Cikagu! Još 1985. poslao me Sinod da posetim Cikašku eparhiju, jednu od cetiri, koliko ih tamo imamo (tu su još eparhije u Pitsburgu i Los Andelesu, kao i u Kanadi). Prošao sam velikim delom Amerike i podneo izveštaj Sinodu, ali se nije time završilo. Dogodine su me izabrali za administratora Cikaške eparhije, na godinu dana! Tu 1986. proveo sam uglavnom u Americi. Sreo sam se sa Irinejem Kovacevicem, vodom raskola iz milanovackog kraja, tako da sam i na zemljackoj osnovi uspostavio s njim trajni kontakt. Više puta smo razgovarali o tome kako da se prevazide raskol, koji je bio katastrofalan. S: U cemu je bila suština problema? Tito? Cetnici? V.I: Dominantno je mišljenje da su ceo raskol izmislili i sproveli - komunisti. Ubacili su svoje ljude. A tamo su se nekomunisti uzajamno optuživali za svoj poraz - nedicevci cetnike, cetnici nedicevce i ljoticevce... Svi su bili ozlojedeni, nisu mogli da dolaze u zemlju a svako ko je tamo odlazio bio je za njih komunista. Onda je medu njima puklo. Tadašnjoj Jugoslaviji je to odgovaralo, ona je podgrevala raskol, ubacila je svoje ljude na obe strane da naprave što veci lom. Pametniji su to shvatili ali su bili nemocni, bila su to srpska posla! Kad naš covek uhvati jedan put, onda srlja kao prase, nigde da skrene... S: Šta je bila ideja ucesnika raskola? V.I: Jedni su hteli da ostanu uz Srpsku pravoslavnu crkvu, drugi da se odvoje i proglase sebe posebnom crkvom, kao danas Makedonci. S: Koja je politicka opcija podržavala separatizam? V.I: Skoro sve poražene strukture iz rata, ali najmanje ljoticevci. Oni su bili vezani za maticnu crkvu. Mnogi su tada gledali na koju ce stranu otici Đujic, jer nisu hteli da budu s njim. On se nametnuo kao voda i kad se on opredelio za majku Crkvu, drugi su pošli na suprotnu stranu. Raskol je bio strašan, išlo se na sudove, pucala su kumstva, brat s bratom nije razgovarao, jedne su zvali raskolnicima, druge komunistima ili federalcima! S: Kako ste isplivali? V.I: Bili smo uporni i ti zaoštreni odnosi poceli su postupno da se raskravljuju. Došao je i patrijarh Pavle i savetovao Irineju Kovacevicu da se obrati Sinodu zahtevom za prevazilaženjem problema. On je prihvatio i vremenom je sukob izgladen, mada ne u potpunosti. Ostale su stare administrativne podele na tri eparhije i tu još ima varnica. Bitno je da je uspostavljeno kanonsko i liturgijsko jedinstvo, ranije se nije moglo zamisliti da jedni i drugi budu u istoj crkvi! Nažalost, i danas obe strane još imaju sveštenike u istom mestu, umesto da se stvori jedna parohija u jednom gradu. S: Svi ti episkopi danas ucestvuju na Saboru u Beogradu? V.I: Da, svi dolaze ovde. Tražimo nacina da se to do kraja prevazide, otišli su sa scene ljudi koji su se najžešce suprotstavljali, a sadašnji sveštenici više nisu tako željni raskola kao prethodna generacija. Oni su ovde školovani, a konflikti cetnika, komunista, nedicevaca i ljoticevaca sve više pripadaju istoriji. O raskolima odlucuju ljudi, a njih vreme smenjuje. S: Dok se to smirivalo, dobili smo raskol u Crnoj Gori? V.I: Nažalost, Miraš Dedajic je moj dak iz Prizrena, sumnjiva licnost! Ali, nije to raskol u onom americkom smislu. To vodi grupica koju podržava državni vrh Crne Gore. U pitanju su dva-tri sveštenika, oko Cetinja. U ostalim delovima Crne Gore nije tako. Ali, ova grupica je podržavana od državnog vrha i traje. Problem ce biti rešen kada se reši sudbinski odnos Srbije i Crne Gore, odnosno ako odu Milo Đukanovic i bar još dvojica pored njega. S: Žešca je prica u Makedoniji? V.I: Mnogo žešca! Koreni su dublji, problem duže traje, i slucaj mitropolita Jovana najbolje govori o tome. Njega mnogi pogrešno nazivaju srpskim mitropolitom, što je pogrešno. On je makedonski mitropolit! Crkva u Makedoniji ima potpunu autonomiju unutar Srpske pravoslavne crkve. Jedina obaveza makedonskog mitropolita jeste da na liturgiji pomene srpskog patrijarha, kao što patrijarh pominje sve patrijarhe pravoslavnih crkava. To nije nikakvo poniženje. Druga obaveza Makedonaca je da izveste patrijarha i zatraže saglasnost kada biraju poglavara. Oni imaju svoj Sabor i svoj Sinod, oni samostalno biraju episkope i patrijarh SPC jedino ustolicava poglavara Crkve u Makedoniji. S: Da li uopšte treba ocekivati da se nove suverene države na Balkanu odreknu zahteva za svojom crkvom? V.I: Mi im to ne osporavamo! Nama ne smeta postojanje Makedonske crkve. Smeta Grcima, jer ne mogu da shvate da neko naziva sebe njihovim imenom. S: Znaci li to da konflikt postoji zbog Grka? V.I: I zbog Grka! Za naše odnose, oni su Makedonska pravoslavna crkva, koja priznaje patrijarha srpskog. A za pravoslavni svet, oni treba da budu Ohridska arhiepiskopija, nastavak stare, istorijske Ohridske arhiepiskopije. To je istorijski opravdano i bilo bi priznato od svih drugih crkava. S: Ima li izgleda da se taj konflikt uskoro reši? V.I: Nažalost, posle Niške deklaracije i njihovog kasnijeg odbacivanja tog zajednickog dokumenta, rascep je postao mnogo dublji. Pogotovo je tome doprineo slucaj mitropolita Jovana. S: Bili ste duboko ukljuceni u koncipiranje Niške deklaracije. Šta je njena suština? V.I: Bio sam ukljucen od pocetka, sastajali smo se naizmenicno u Srbiji i Makedoniji i puki slucaj je hteo da odlucujuci susret bude u Nišu. Tada smo postigli potpun sporazum! Otklonili smo sve što su oni smatrali smetnjom, izljubili smo se i dogovorili da se uskoro vidimo i otvorimo epohu dobrih odnosa, ali je tamo sve palo u vodu. U njihovom Sinodu je falio jedan glas pa da Deklaracija bude prihvacena. S: Šta se, za ovih 30 godina, najvažnije desilo u Vašoj eparhiji? V.I: Najvažnije je to što smo sacuvali oblik crkvenog života. Ako nismo mnogo napredovali, bar nije nazadovano, sacuvano je ono što je vredno. Sacuvali smo kohezivnost sveštenstva. U eparhiji danas ima 200 sveštenika, nikad s njima nisam imao problema. Naravno, bivalo je razlicitih situacija, ljudi su ljudi a 30 godina nije malo. Najsloženije je bilo s nekim ljudima iz Udruženja sveštenika. S: To je sindikat sveštenika? V.I: Nemam utisak da su bili sindikat. Oni su bili državna organizacija, koja je trebalo da iznutra drži u rukama Crkvu, u interesu države. S: U vezi sa ondašnjim Socijalistickim savezom? V.I: Apsolutno! Preko njih je država htela da ima potpuni upliv u život Crkve. Hvala Bogu, bilo je tu i pametnih ljudi, koji su takvu vezu s državom iskoristili u korist Crkve, ali bilo je i politikanata, koji su uplivali u politicke vode, pa su samo po spoljašnosti bili sveštenici i ni po cemu drugom. Na srecu, bilo ih je vrlo malo. S: Posle 1996. gradeno je i gradi se mnogo crkava? V.I: Kao što nismo dovoljno zapazili znacaj prenosa moštiju kneza Lazara, tako sada kao da smo spremni da zaboravimo i 1996. godinu, a to je, bar ovde u Nišu, bio krupan dogadaj i veliki prelom. Odnos koji je tada na zlatnoj osnovi uspostavljen izmedu grada i Eparhije, kao centra eparhijskog života i organizacije, traje i danas. S: Mnogi su pitali zašto se 1996. niste pojavili na Trgu? V.I: Nisam to hteo, moje mesto nije bilo na Trgu. Ucinio sam nešto drugo. Jednog dana je ta masa sveta došla pred hram i zahtevala da se javim. Tada se još nije znalo kuda sve to ide i na šta ce da izade. Dvorište Saborne crkve bilo je puno, trg ispred crkve takode prepun... Vode tog pokreta javile su mi pola sata ranije da ce doci i ja sam odlucio da govorim nacelno. S: Bilo je priželjkivanja da budete oštriji? V.I: Neki iz Crkve, da im ne pominjem imena, zamerali su kasnije zašto vladika nije jasno kazao šta je naš put, i tome slicno. A ja sam imao u vidu da sam, ipak, episkop i da Crkva mora biti iznad svakodnevnih zbivanja. Osim toga, naših je vernika bilo na obe strane. Neki su bili izrazito aktivni a neki ne, ali su i ti drugi ipak pripadali Crkvi, bilo krštenjem, bilo nekom drugom vezom. Teško je ciniti hirurški rez medu vernicima. Zato sam nacelno rekao da se Crkva uvek postavljala na stranu pravde, istine i slobode - pogotovo naša crkva. Nisam direktno kazao da ljudi u protestu treba da nastave to što rade, govorio sam nacelno, a o tome je svako mogao da rasudi... S: Ko je umeo da razume, shvatio je? V.I: Baš tako! Posle me, to vece, zvao grcki ambasador. Rekao je da je u Beogradu slušao moj govor i cestitao mi je na hrabrosti da izadem pred masu. S: Nakon 1996. Crkva je dobila znatno vecu ulogu u društvenom životu. Da li joj je odgovorila? V.I: Da se razumemo, ja nisam imao problema ni sa ranijim predsednicima opštine Niš. Ipak sam ja bio predstavnik Crkve i prema meni su svi, manje-više, bili fer. To ne znaci da su svi bili fer i prema Crkvi, niti da su takvi bili i oni drugi u vlasti. Sasvim korektnu saradnju sa Crkvom, u ono socijalisticko vreme, imali su predsednici niške opštine Božidar Jocic i Dragan Pavlovic. Sa dr Životom Živkovicem vec smo imali mnogo bliže odnose, to je uveliko mirisalo na promene. Dva-tri puta je dolazio da se konsultujemo i to nije bilo praskozorje nego zora novih odnosa Niša i Crkve. Poseban ton tim odnosima dao je dr Vojislav Mitic, tadašnji predsednik gradske vlade, narocito u izgradnji Hilandarskog metoha. S: A posle protesta? V.I: To je vec bilo sasvim drugacije. U vreme Zorana Živkovica više nisam ja odlazio gradonacelniku, nego je on dolazio u vladicanski dvor. Tako je bilo i sa Goranom Ciricem, a što se Smiljka Kostica tice, on je još kao direktor Duvanske industrije ucinio za Crkvu mnogo. S: Kako ocenjujete današnju poziciju Crkve? V.I: Danas sa lokalnim vlastima imamo odnose koji su normalni i prirodeni Crkvi. Mislim da Crkva ne želi da odlucuje o onome što je se bitnije ne tice, ali ne želi ni da cuti onda kada treba da se cuje njen glas. S: I u niškom kraju nicu nove crkve na sve strane? V.I: U poslednjih 12 godina napravljeno je u ovom kraju više crkava nego sto godina unazad! Tako je hteo narod. U okolini Kruševca gradili su nocu, jer nisu imali dozvolu. U selu blizu Niša napravili su crkvu pored groblja, opet bez dozvole, pa ih pozvali u opštinu i pitali šta sad da rade. Ovi što su gradili rekli im da cute i, ako ih neko pita, da kažu da je to kapela za groblje, pa ce biti i vuci siti i koze na broju. A ako hoce problem, onda neka ruše! I ostala je crkva... S: Koliko ima novih crkava? V.I: Zapoceto je stotinak, neke su završene, neke se još grade. Osim Hilandarskog metoha, zapocetog u vreme Živote Živkovica i Vojislava Mitica, pocetkom devedesetih, sve ostalo gradeno je kasnije. Najveca je crkva Svetog cara Konstantina i carice Jelene, u velikom Parku Svetog Save, na raskršcu Bulevara Nemanjica i Vizantijskog bulevara. Mnogo toga išlo bi brže, ali nas je, nažalost, zadržao požar u Sabornoj crkvi, 2001. godine. S: Kolika je bila šteta? V.I: Tolika da smo mogli napraviti još dve ili tri crkve! Požar nam je stvorio dupli trošak. Izbio je u trenutku kada je skupo renoviranje Sabornog hrama bilo vec pri kraju. Tako je propao novac uložen u renoviranje, a potom je moralo biti potrošeno još više novca za obnovu spaljene crkve. S: Ko su bili najveci donatori u obnovi? V.I: Mnogo je dala Republika Srbija, nešto je dala i savezna država (sve zahvaljujuci Zoranu Živkovicu), najviše je dao grad, a nedavno je i Duvanska industrija uplatila 50.000 evra (u periodu Smiljka Kostica bilo je vecih uplata za renoviranje, ali je to progutao požar). S: Kada ce obnova biti okoncana? V.I: Evo, upravo sam dobio obaveštenje Svetog sinoda da ce se osvecenje obnovljene crkve obaviti 14. maja 2006. Predložio sam Saboru da se u maju osveštaju i crkva i nova zgrada Bogoslovije i to je prihvaceno. Sabor, koji se održava svake godine u maju, pocece ovog puta u Nišu, a zatim ce biti nastavljen u Beogradu. Gradevinski radovi su završeni, postavljen je nov prelep ikonostats, koji su napravili kragujevacki majstori od orahovog drveta i mnogo je lepši od prethodnog. Ikone ce biti još lepše! Nažalost, nicim se ne može nadoknaditi vrednost ikona Đorda Krstica i njegovih akademskih oponenata, koji su se svadali preko novina zbog razlicitog poimanja slikarstva i koji su te svoje razlike iskazali na ikonostasu izgorelom neposredno posle obavljenih konzervatorskih radova. S: Šta je s freskama? V.I: Nekako ih nismo mnogo cenili, a sada smatramo da su bile izuzetno dobre, mada su radene tehnikom "al seko". Radio ih je akademski slikar Vladimir Predojevic, inace Rus srpskog porekla, koji je oslikao i patrijaršijsku kapelu i bio dvorski slikar. Tek posle požara, kada je sa zidova spala prašina, pojavili su se ocuvani delovi fresaka u izuzetnoj lepoti. S: Mogu li se obnoviti? V.I: Teško! Radene su na veoma tankom sloju suvog maltera, a taj sloj je stradao na visokoj temperaturi i pretvara se u prah. Nastojacemo da se ocuva bar freska cara Konstantina i carice Jelene, njegove majke. S: Uvodenjem veronauke u škole Crkva je ušla u državnu instituciju? V.I: I to je bio veliki trenutak! Najviše što je Đindic uradio za Crkvu bilo je što je presekao dilemu o veronauci. Ona je nasilno ukinuta 1947. i sada obnovljena. Nismo insistirali na tome da bude obavezna, a druga strana je parirala gradanskim vaspitanjem. Saglasni smo, ne mora da uci veronauku dete ciji roditelji to ne žele. Nikog ne treba prisiljavati, ko želi neka prihvati. KOSOVO MORAMO DA ODBRANIMO S: Šta cemo s Kosovom? V.I: Stav Crkve je da se za Kosovo borimo svim raspoloživim sredstvima. Da ga branimo i da ga odbranimo! Znamo da sila uzme kule i gradove, ali to ne znaci da smo mi Kosovo dali i da cemo se s tim pomiriti. Jevreji su cekali na Jerusalim 800 godina! VATIKAN CE BITI POZVAN U NIŠ NA JUBILEJ KONSTANTINOVOG EDIKTA S: Godine 2013. navršice se 1.700 godina od Milanskog edikta, kojim su carevi Konstantin i Licinije dali slobodu veroispovesti svima u rimskom carstvu, pa i hrišcanima. Šta pripremate? V.I: Car Konstantin Veliki je rodeni Nišlija, Milanskim ediktom je odredio buducnost zapadne civilizacije i za taj jubilej smo zapoceli vrlo veliki posao. Imacemo uskoro jednu od najlepših dvorana, sagradenu uz samu Sabornu crkvu. Cim dobijemo našu veliku salu, iduce godine, pocecemo ciklus predavanja sa tromesecnom dinamikom. Onda cemo to širiti po Srbiji. Nosilac svih aktivnosti bice Srpska pravoslavna crkva, ali ce centar biti u Nišu. S: Treba li ocekivati neki veliki medunarodni skup? V.I: Svakako! U Niš ce doci predstavnici Milana, Carigrada, Trijera, Soluna - svih gradova vezanih za Konstantina. S: Može li se do tog datuma, tokom predstojecih osam godina, iskristalisati inicijativa o ujedinjenju katolicke i pravoslavne crkve? V.I: Do ujedinjenja je dug put! Dobro bi bilo da se povodom ovog jubileja bar približimo, da se bolje upoznamo. Na ujedinjenje necemo cekati deset vekova, koliko traje rascep, ali se ono ne može dogoditi za 20 godina! Za pocetak treba bar uspostaviti odnose u kojima necemo napadati jedni druge. S: Može li se desiti da tim povodom papa bude pozvan u Niš? V.I: To je stvar crkvene diplomatije, ali Vatikan ce sigurno biti pozvan. ZBOG GERMANA SAM NAPUSTIO CRKVU, A GERMAN ME UCINIO VLADIKOM S: Šta Vas je privelo Crkvi? V.I: Roden sam u sredini gde se cuo zvuk zvona male srpske Svete gore. A mala srpska Sveta gora su ovcarsko-kablarski manastiri. Još u ranoj mladosti napustio sam gimnaziju i otišao, sa 15-16 godina, u manastir Preobraženje u Ovcaru, sa divnim bratstvom. Posle sedam-osam meseci, jedan obrazovani monah posavetovao me da ja ipak nastavim školu. Reklo bi se da sam izgubio godinu dana, ali ta godina je trasirala moj životni put. Vratio sam se i završio gimnaziju, zatim otišao u prizrensku Bogosloviju, tada jedinu u našoj zemlji, i potom završio Teološki fakultet, ali uvek sa idejom da postanem monah. S: A onda ste zakoracili u svet laika? V.I: Jednog trenutka, zbog nesporazuma s patrijarhom Germanom, koji je bio moj episkop, jer je još administrirao u Žickoj eparhiji, poceo sam da razmišljam o nekoj drugoj životnoj putanji. Upisao sam pravni fakultet i zaposlio se u "Centrotekstilu". Ali, to je bilo kratko, jedva godinu dana. Napustio sam taj posao i postao profesor u prizrenskoj Bogosloviji. S: Kako ste, tako mladi, uspeli da se uvalite u nesporazum s patrijarhom Germanom? V.I: Nije to bio direktan konflikt. Postojala je crkvena licnost koja je bila malo progonjena, a ja sam stao uz nju. Patrijarh me pogledao podozrivo, shvatio sam da ne ide na dobro i tražio da razgovaramo, ali me nije primao. Imao sam još jedan ispit do kraja studija, i ucinilo mi se da treba da potražim drugi put. Upisao sam prava i otišao u vojsku, pa u "Centrotekstil". S: Kakav ste bili vojnik? V.I: Jedini ispit iz kojeg sam pao bila je predvojnicka obuka, na trecoj godini studija! Ali, u vojsci je bilo drugacije, vojnici su ljudi iz naroda, to je moj teren. S: Kasnije ste se sretali i saradivali s patrijarhom Germanom? V.I: Naravno! Kad sam diplomirao i rekao patrijarhu da želim da radim u Bogosloviji, odgovorio mi je da, ako tako hocu, treba to da ucinim odmah. Zamonašio sam se, rukopoložio i otišao u Prizren kao svešteno lice. Bilo je to 1959. godine, od tada sam monah. Bio sam u Prizrenu do 1963, zatim sam proveo u Atini godinu dana na postdiplomskim studijama teologije, ali je iskrsla potreba da se vratim i nisu mi dozvolili da ostanem još dve godine i dovršim te studije. Ostao sam u Bogosloviji do 1967, a onda sam postavljen za upravnika Monaške škole u Ostrogu. Tamo sam proveo dve i po godine, pa sam izabran za rektora Bogoslovije u Prizrenu, gde me je zatekao izbor za episkopa-vikara, koji je pomocni episkop patrijarha. Godinu dana kasnije, 1975, izabran sam aklamacijom za episkopa niškog. U Saboru patrijarh uvek predlaže izbor i vikara i episkopa, pa je jasno kakav je, kroz sve to vreme, mogao biti odnos patrijarha Germana prema meni. S: U kakvom ste odnosu bili s patrijarhom Pavlom? V.I: Uvek sam mu bio dosta blizak. On je bio prizrenski episkop 33 godine, bio je tamo u vreme kada sam ja bio profesor i rektor. Znam gao kao izuzetnog coveka, iskrenog, kriticnog prema sebi i drugima, uzdržljivog i vrlo skromnog života. S kim god razgovarao, uvek je govorio ono što je mislio. Bio mi je profesor na trecoj godini Bogoslovije. Tada je bio u manastiru Raca, pa je iskrsla potreba za nastavnicima i on je to radio godinu dana, ali nije hteo duže. Predavao je apologetiku i ruski jezik. S: Dakle, znate se još dok je bio u manastiru? V.I: Ne! Znamo se i pre no što se zamonašio! On je Slavonac, 1941. godine razboleo se na plucima i došao u ovcarsko-kablarske manastire kod Jeliseja Popovica, katihete Cacanske gimnazije i starešine manastira Sveta Trojica, izuzetno dobrog coveka. Tu se oporavio, upoznao sa ocem Julijanom, kasnije igumanom studenickim, prešao kod njih u blagoveštenje, zamonašio se i ostao! Tako sam ga znao još kao Gojka Stojcevica. Upravo kada sam pisao molbu za Bogosloviju, on mi je pomagao i pokazivao kako to treba napisati! http://www.svedok.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/