Episkop Irinej 30 godina na tronu Niške eparhije

O NOVOM PATRIJARHU ODLUCUJE ŠEŠIR, A O RASKOLIMA - LJUDI

@ Zoran MARJANOVIC FOTO: Kokan KAMENOV

       U nedelju uvece je u Nišu održana nesvakidašnja svecanost. Akademijom u 
sali Narodnog pozorišta obeležen je jubilej dostojan poštovanja - 30 godina od 
kako je na tron Niške eparhije došao vladika Irinej.
       Uvažen kao sreden i promišljen covek, graditelj crkava i diplomata kojem 
je namenjeno da izlazi na kraj s raskolima, vladika Irinej je u ocima mnogih 
vec "viden" kao jedan od realnih kandidata za patrijarha u nekom buducem 
vremenu. On ne voli da mu se to pominje, ali novinari, ko novinari, bivaju 
uporni.
       Svedok: Patrijarh Pavle je, zbog onemocalosti, vec dva puta nudio 
ostavku. Šta ce se desiti?
       Vladika Irinej: Nije on nudio ostavku, samo je pominjao. Govorio je da 
više ne može da prati dogadaje ali, kako vreme prolazi, on na to sve manje 
misli! Doci ce jednog dana i do toga... Pre rata se, za vreme kralja, otprilike 
znalo, ili je to bila želja vladara, ko bi mogao biti patrijarh. Danas se to ne 
zna. Patrijarha biraju samo episkopi...
       S: Bilo je ideja da se patrijarh bira javnim glasanjem, a ne iz šešira?
       V.I: Govorilo se o tome, ali je odluceno da ostane po starom. Dakle, 
episkopi (njih 40) ce opet predložiti tri kandidata, njihova imena ce biti 
kovertirana i stavljena u kamilavku (vladicansku kapu), a odatle ce biti 
izvuceno ime buduceg patrijarha. To je apostolski nacin biranja, tako su 
apostoli radili posle Jude... Predlog da se patrijarh bira aklamacijom nije 
prihvacen.
       S: Znaci, mora se lobirati za trojicu?
       V.I: Glasanjem se može postici samo to da se odaberu trojica kandidata. 
Ostalo je u Božjoj ruci.
       S: Bili ste episkop 15 godina u socijalizmu i još toliko u fazi promene 
društvenih odnosa. Šta ste zabeležili kao prelomni trenutak za Crkvu?
       V.I: Veoma važan dogadaj u crkvenom životu desio se 1989. Tada su, 
povodom obeležavanja 600 godina od boja na Kosovu, mošti kneza Lazara odnete iz 
beogradske Saborne crkve na Kosovo, odakle su putovale kroz Kuršumliju, 
Prokuplje i Leskovac do Niša, gde su ostale cele zime u ovdašnjoj Sabornoj 
crkvi, a naprolece su nastavile put po Srbiji. Taj dogadaj predstavljao je 
svojevrstan presek vremena, od tada duva Srbijom drugi vetar.
       S: Nije li to bio smišljen potez, u trenutku kada je Miloševic podgrevao 
srpski nacionalizam?
       V.I: Mislim da prenos moštiju kneza Lazara nije bio vezan za Miloševica. 
Bio je to predlog nekih licnosti iz nauke. Bilo je i protivnika te ideje. Đorde 
Trifunovic je pisao: "Kud s tim suhim kostima!?" i nije bio jedini koji je tako 
mislio. Medutim, želelo se da se obeležavanje jubileja Kosovske bitke poveže s 
moštima kneza Lazara, što je bila cisto crkvena stvar. Bilo je i problema, 
narocito u Nišu i Kruševcu. Tadašnja kruševacka politicka struktura imala je 
zadatak da ceo dogadaj svede na najmanju mogucu meru. Gde god su mošti donete, 
održana je svecanost, ali u Nišu i Kruševcu su te svetkovine najviše 
sprecavane. Ipak se i tu okupila masa sveta.
       S: Znaci li to da je Miloševic želeo da licno on podigne srpstvo, a ne 
Crkva?
       V.I: Ne verujem da je Miloševic racunao na ovaj dogadaj kada je pravio 
svoje planove za pokretanje naroda. Prenošenje moštiju zaista je bilo cisto 
crkvena stvar. A drugo je pitanje kako je Miloševic podizao nacionalizam, i 
kakav mu je nacionalizam bio potreban - destruktivan ili konstruktivan!
       S: Zašto je prenošenje moštiju bilo važno za Crkvu?
       V.I: Zato što se u tim trenucima dogadao moralni preobražaj naroda. Bio 
je to svecani cin, sa svakodnevnim molitoslovljima i bogosluženjima. Narod je 
masovno dolazio na celivanje. U svakom gradu mošti su boravile najmanje nedelju 
dana, negde i tri. Tako je mnoštvo ljudi moglo da dode, a to je sve stvaralo 
drugacije raspoloženje. U tom vremenu osetio se drugaciji duh u narodu.
       S: Da li je Crkva u dovoljnoj meri iskoristila taj veliki politicki 
prelom i izmenjen odnos Srbije prema sebi samoj?
       V.I: Ne znam da li je Crkva tu nešto koristila, i koliko. Mi smo, 
manje-više, uvek bili malo uzdržani. Kad su se javljale lako shvatljive ideje, 
Crkva nije žurila da ih upotrebi. U svakom slucaju, ona to nije cinila planski!
       S: Svejedno, okolnosti su joj veoma išle na ruku i mnogo toga se 
promenilo?
       V.I: To je neosporno. Jedno vreme je Miloševic bio velika nada, pogotovo 
onda kada Titovo ime nije spominjao i kada je pokazivao nekakve znakove svoje 
želje da reši neke stare probleme Crkve s državom.
       S: Na primer?
       V.I: Na primer povratak dela crkvene imovine. Bilo je nekih obecanja, 
radala se nada i narastala su naša ocekivanja, ali se vrlo brzo pokazivalo da 
to nije iskreno i obecanja nisu ispunjavana.
       S: Verovatno je i to doprinelo da se Crkva definitivno ogradi od 
Miloševica?
       V.I: Vrlo rano su se u Saboru i Sinodu culi glasovi da je to obmana. 
Vrhunac je bio kada je Miloševic pozvan u Sabor, 1991. godine, zajedno sa 
Milanom Babicem iz Kninske krajine. U meduvremenu je medu njima pukla tikva i 
nisu hteli da se sastanu. Miloševic je došao na Sabor i bio je zamoljen da kaže 
kako vidi situaciju, neposredno pred ratove. Umeo je da bude fin, govorio je sa 
dosta optimizma... Na to je ustao vladika Atanasije i, onako na svoj nacin, 
pitao: "Dokle cete da nas zavodite za Goleš-planinu!?" Ocekivao sam da ce 
patrijarh Pavle možda malo smiriti nastalu situaciju, ali on je ocutao i samo 
rekao: "Gospodo, završili smo razgovor".
       S: To je bio kraj?
       V.I: Da! Crkva i Miloševic su se razišli! Patrijarh Pavle je kasnije 
pokušavao u više navrata, zarad naroda i jedinstva u Srbiji, da uspostavi 
nekakve kontakte. Neki su ga osudivali zbog toga, ali on je to cinio iskljucivo 
voden namerom da se pomogne srpskom narodu.
       S: U više navrata imali ste važnu ulogu u medunarodnim poslovima Crkve. 
Koliko ste puta bili u SAD?
       V.I: Tamo sam odlazio 22 puta! Sabor je hteo 1989. da me postavi za 
episkopa u Cikagu! Još 1985. poslao me Sinod da posetim Cikašku eparhiju, jednu 
od cetiri, koliko ih tamo imamo (tu su još eparhije u Pitsburgu i Los Andelesu, 
kao i u Kanadi). Prošao sam velikim delom Amerike i podneo izveštaj Sinodu, ali 
se nije time završilo. Dogodine su me izabrali za administratora Cikaške 
eparhije, na godinu dana! Tu 1986. proveo sam uglavnom u Americi. Sreo sam se 
sa Irinejem Kovacevicem, vodom raskola iz milanovackog kraja, tako da sam i na 
zemljackoj osnovi uspostavio s njim trajni kontakt. Više puta smo razgovarali o 
tome kako da se prevazide raskol, koji je bio katastrofalan.
       S: U cemu je bila suština problema? Tito? Cetnici?
       V.I: Dominantno je mišljenje da su ceo raskol izmislili i sproveli - 
komunisti. Ubacili su svoje ljude. A tamo su se nekomunisti uzajamno optuživali 
za svoj poraz - nedicevci cetnike, cetnici nedicevce i ljoticevce... Svi su 
bili ozlojedeni, nisu mogli da dolaze u zemlju a svako ko je tamo odlazio bio 
je za njih komunista. Onda je medu njima puklo. Tadašnjoj Jugoslaviji je to 
odgovaralo, ona je podgrevala raskol, ubacila je svoje ljude na obe strane da 
naprave što veci lom. Pametniji su to shvatili ali su bili nemocni, bila su to 
srpska posla! Kad naš covek uhvati jedan put, onda srlja kao prase, nigde da 
skrene...
       S: Šta je bila ideja ucesnika raskola?
       V.I: Jedni su hteli da ostanu uz Srpsku pravoslavnu crkvu, drugi da se 
odvoje i proglase sebe posebnom crkvom, kao danas Makedonci.
       S: Koja je politicka opcija podržavala separatizam?
       V.I: Skoro sve poražene strukture iz rata, ali najmanje ljoticevci. Oni 
su bili vezani za maticnu crkvu. Mnogi su tada gledali na koju ce stranu otici 
Đujic, jer nisu hteli da budu s njim. On se nametnuo kao voda i kad se on 
opredelio za majku Crkvu, drugi su pošli na suprotnu stranu. Raskol je bio 
strašan, išlo se na sudove, pucala su kumstva, brat s bratom nije razgovarao, 
jedne su zvali raskolnicima, druge komunistima ili federalcima!
       S: Kako ste isplivali?
       V.I: Bili smo uporni i ti zaoštreni odnosi poceli su postupno da se 
raskravljuju. Došao je i patrijarh Pavle i savetovao Irineju Kovacevicu da se 
obrati Sinodu zahtevom za prevazilaženjem problema. On je prihvatio i vremenom 
je sukob izgladen, mada ne u potpunosti. Ostale su stare administrativne podele 
na tri eparhije i tu još ima varnica. Bitno je da je uspostavljeno kanonsko i 
liturgijsko jedinstvo, ranije se nije moglo zamisliti da jedni i drugi budu u 
istoj crkvi! Nažalost, i danas obe strane još imaju sveštenike u istom mestu, 
umesto da se stvori jedna parohija u jednom gradu.
       S: Svi ti episkopi danas ucestvuju na Saboru u Beogradu?
       V.I: Da, svi dolaze ovde. Tražimo nacina da se to do kraja prevazide, 
otišli su sa scene ljudi koji su se najžešce suprotstavljali, a sadašnji 
sveštenici više nisu tako željni raskola kao prethodna generacija. Oni su ovde 
školovani, a konflikti cetnika, komunista, nedicevaca i ljoticevaca sve više 
pripadaju istoriji. O raskolima odlucuju ljudi, a njih vreme smenjuje.
       S: Dok se to smirivalo, dobili smo raskol u Crnoj Gori?
       V.I: Nažalost, Miraš Dedajic je moj dak iz Prizrena, sumnjiva licnost! 
Ali, nije to raskol u onom americkom smislu. To vodi grupica koju podržava 
državni vrh Crne Gore. U pitanju su dva-tri sveštenika, oko Cetinja. U ostalim 
delovima Crne Gore nije tako. Ali, ova grupica je podržavana od državnog vrha i 
traje. Problem ce biti rešen kada se reši sudbinski odnos Srbije i Crne Gore, 
odnosno ako odu Milo Đukanovic i bar još dvojica pored njega.
       S: Žešca je prica u Makedoniji?
       V.I: Mnogo žešca! Koreni su dublji, problem duže traje, i slucaj 
mitropolita Jovana najbolje govori o tome. Njega mnogi pogrešno nazivaju 
srpskim mitropolitom, što je pogrešno. On je makedonski mitropolit! Crkva u 
Makedoniji ima potpunu autonomiju unutar Srpske pravoslavne crkve. Jedina 
obaveza makedonskog mitropolita jeste da na liturgiji pomene srpskog 
patrijarha, kao što patrijarh pominje sve patrijarhe pravoslavnih crkava. To 
nije nikakvo poniženje. Druga obaveza Makedonaca je da izveste patrijarha i 
zatraže saglasnost kada biraju poglavara. Oni imaju svoj Sabor i svoj Sinod, 
oni samostalno biraju episkope i patrijarh SPC jedino ustolicava poglavara 
Crkve u Makedoniji.
       S: Da li uopšte treba ocekivati da se nove suverene države na Balkanu 
odreknu zahteva za svojom crkvom?
       V.I: Mi im to ne osporavamo! Nama ne smeta postojanje Makedonske crkve. 
Smeta Grcima, jer ne mogu da shvate da neko naziva sebe njihovim imenom.
       S: Znaci li to da konflikt postoji zbog Grka?
       V.I: I zbog Grka! Za naše odnose, oni su Makedonska pravoslavna crkva, 
koja priznaje patrijarha srpskog. A za pravoslavni svet, oni treba da budu 
Ohridska arhiepiskopija, nastavak stare, istorijske Ohridske arhiepiskopije. To 
je istorijski opravdano i bilo bi priznato od svih drugih crkava.
       S: Ima li izgleda da se taj konflikt uskoro reši?
       V.I: Nažalost, posle Niške deklaracije i njihovog kasnijeg odbacivanja 
tog zajednickog dokumenta, rascep je postao mnogo dublji. Pogotovo je tome 
doprineo slucaj mitropolita Jovana.
       S: Bili ste duboko ukljuceni u koncipiranje Niške deklaracije. Šta je 
njena suština?
       V.I: Bio sam ukljucen od pocetka, sastajali smo se naizmenicno u Srbiji 
i Makedoniji i puki slucaj je hteo da odlucujuci susret bude u Nišu. Tada smo 
postigli potpun sporazum! Otklonili smo sve što su oni smatrali smetnjom, 
izljubili smo se i dogovorili da se uskoro vidimo i otvorimo epohu dobrih 
odnosa, ali je tamo sve palo u vodu. U njihovom Sinodu je falio jedan glas pa 
da Deklaracija bude prihvacena.
       S: Šta se, za ovih 30 godina, najvažnije desilo u Vašoj eparhiji?
       V.I: Najvažnije je to što smo sacuvali oblik crkvenog života. Ako nismo 
mnogo napredovali, bar nije nazadovano, sacuvano je ono što je vredno. Sacuvali 
smo kohezivnost sveštenstva. U eparhiji danas ima 200 sveštenika, nikad s njima 
nisam imao problema. Naravno, bivalo je razlicitih situacija, ljudi su ljudi a 
30 godina nije malo. Najsloženije je bilo s nekim ljudima iz Udruženja 
sveštenika.
       S: To je sindikat sveštenika?
       V.I: Nemam utisak da su bili sindikat. Oni su bili državna organizacija, 
koja je trebalo da iznutra drži u rukama Crkvu, u interesu države.
       S: U vezi sa ondašnjim Socijalistickim savezom?
       V.I: Apsolutno! Preko njih je država htela da ima potpuni upliv u život 
Crkve. Hvala Bogu, bilo je tu i pametnih ljudi, koji su takvu vezu s državom 
iskoristili u korist Crkve, ali bilo je i politikanata, koji su uplivali u 
politicke vode, pa su samo po spoljašnosti bili sveštenici i ni po cemu drugom. 
Na srecu, bilo ih je vrlo malo.
       S: Posle 1996. gradeno je i gradi se mnogo crkava?
       V.I: Kao što nismo dovoljno zapazili znacaj prenosa moštiju kneza 
Lazara, tako sada kao da smo spremni da zaboravimo i 1996. godinu, a to je, bar 
ovde u Nišu, bio krupan dogadaj i veliki prelom. Odnos koji je tada na zlatnoj 
osnovi uspostavljen izmedu grada i Eparhije, kao centra eparhijskog života i 
organizacije, traje i danas.
       S: Mnogi su pitali zašto se 1996. niste pojavili na Trgu?
       V.I: Nisam to hteo, moje mesto nije bilo na Trgu. Ucinio sam nešto 
drugo. Jednog dana je ta masa sveta došla pred hram i zahtevala da se javim. 
Tada se još nije znalo kuda sve to ide i na šta ce da izade. Dvorište Saborne 
crkve bilo je puno, trg ispred crkve takode prepun... Vode tog pokreta javile 
su mi pola sata ranije da ce doci i ja sam odlucio da govorim nacelno.
       S: Bilo je priželjkivanja da budete oštriji?
       V.I: Neki iz Crkve, da im ne pominjem imena, zamerali su kasnije zašto 
vladika nije jasno kazao šta je naš put, i tome slicno. A ja sam imao u vidu da 
sam, ipak, episkop i da Crkva mora biti iznad svakodnevnih zbivanja. Osim toga, 
naših je vernika bilo na obe strane. Neki su bili izrazito aktivni a neki ne, 
ali su i ti drugi ipak pripadali Crkvi, bilo krštenjem, bilo nekom drugom 
vezom. Teško je ciniti hirurški rez medu vernicima. Zato sam nacelno rekao da 
se Crkva uvek postavljala na stranu pravde, istine i slobode - pogotovo naša 
crkva. Nisam direktno kazao da ljudi u protestu treba da nastave to što rade, 
govorio sam nacelno, a o tome je svako mogao da rasudi...
       S: Ko je umeo da razume, shvatio je?
       V.I: Baš tako! Posle me, to vece, zvao grcki ambasador. Rekao je da je u 
Beogradu slušao moj govor i cestitao mi je na hrabrosti da izadem pred masu.
       S: Nakon 1996. Crkva je dobila znatno vecu ulogu u društvenom životu. Da 
li joj je odgovorila?
       V.I: Da se razumemo, ja nisam imao problema ni sa ranijim predsednicima 
opštine Niš. Ipak sam ja bio predstavnik Crkve i prema meni su svi, manje-više, 
bili fer. To ne znaci da su svi bili fer i prema Crkvi, niti da su takvi bili i 
oni drugi u vlasti. Sasvim korektnu saradnju sa Crkvom, u ono socijalisticko 
vreme, imali su predsednici niške opštine Božidar Jocic i Dragan Pavlovic. Sa 
dr Životom Živkovicem vec smo imali mnogo bliže odnose, to je uveliko mirisalo 
na promene. Dva-tri puta je dolazio da se konsultujemo i to nije bilo 
praskozorje nego zora novih odnosa Niša i Crkve. Poseban ton tim odnosima dao 
je dr Vojislav Mitic, tadašnji predsednik gradske vlade, narocito u izgradnji 
Hilandarskog metoha.
       S: A posle protesta?
       V.I: To je vec bilo sasvim drugacije. U vreme Zorana Živkovica više 
nisam ja odlazio gradonacelniku, nego je on dolazio u vladicanski dvor. Tako je 
bilo i sa Goranom Ciricem, a što se Smiljka Kostica tice, on je još kao 
direktor Duvanske industrije ucinio za Crkvu mnogo.
       S: Kako ocenjujete današnju poziciju Crkve?
       V.I: Danas sa lokalnim vlastima imamo odnose koji su normalni i 
prirodeni Crkvi. Mislim da Crkva ne želi da odlucuje o onome što je se bitnije 
ne tice, ali ne želi ni da cuti onda kada treba da se cuje njen glas.
       S: I u niškom kraju nicu nove crkve na sve strane?
       V.I: U poslednjih 12 godina napravljeno je u ovom kraju više crkava nego 
sto godina unazad! Tako je hteo narod. U okolini Kruševca gradili su nocu, jer 
nisu imali dozvolu. U selu blizu Niša napravili su crkvu pored groblja, opet 
bez dozvole, pa ih pozvali u opštinu i pitali šta sad da rade. Ovi što su 
gradili rekli im da cute i, ako ih neko pita, da kažu da je to kapela za 
groblje, pa ce biti i vuci siti i koze na broju. A ako hoce problem, onda neka 
ruše! I ostala je crkva... 
       S: Koliko ima novih crkava?
       V.I: Zapoceto je stotinak, neke su završene, neke se još grade. Osim 
Hilandarskog metoha, zapocetog u vreme Živote Živkovica i Vojislava Mitica, 
pocetkom devedesetih, sve ostalo gradeno je kasnije. Najveca je crkva Svetog 
cara Konstantina i carice Jelene, u velikom Parku Svetog Save, na raskršcu 
Bulevara Nemanjica i Vizantijskog bulevara. Mnogo toga išlo bi brže, ali nas 
je, nažalost, zadržao požar u Sabornoj crkvi, 2001. godine.
       S: Kolika je bila šteta?
       V.I: Tolika da smo mogli napraviti još dve ili tri crkve! Požar nam je 
stvorio dupli trošak. Izbio je u trenutku kada je skupo renoviranje Sabornog 
hrama bilo vec pri kraju. Tako je propao novac uložen u renoviranje, a potom je 
moralo biti potrošeno još više novca za obnovu spaljene crkve.
       S: Ko su bili najveci donatori u obnovi?
       V.I: Mnogo je dala Republika Srbija, nešto je dala i savezna država (sve 
zahvaljujuci Zoranu Živkovicu), najviše je dao grad, a nedavno je i Duvanska 
industrija uplatila 50.000 evra (u periodu Smiljka Kostica bilo je vecih uplata 
za renoviranje, ali je to progutao požar).
       S: Kada ce obnova biti okoncana?
       V.I: Evo, upravo sam dobio obaveštenje Svetog sinoda da ce se osvecenje 
obnovljene crkve obaviti 14. maja 2006. Predložio sam Saboru da se u maju 
osveštaju i crkva i nova zgrada Bogoslovije i to je prihvaceno. Sabor, koji se 
održava svake godine u maju, pocece ovog puta u Nišu, a zatim ce biti 
nastavljen u Beogradu. Gradevinski radovi su završeni, postavljen je nov prelep 
ikonostats, koji su napravili kragujevacki majstori od orahovog drveta i mnogo 
je lepši od prethodnog. Ikone ce biti još lepše! Nažalost, nicim se ne može 
nadoknaditi vrednost ikona Đorda Krstica i njegovih akademskih oponenata, koji 
su se svadali preko novina zbog razlicitog poimanja slikarstva i koji su te 
svoje razlike iskazali na ikonostasu izgorelom neposredno posle obavljenih 
konzervatorskih radova.
       S: Šta je s freskama?
       V.I: Nekako ih nismo mnogo cenili, a sada smatramo da su bile izuzetno 
dobre, mada su radene tehnikom "al seko". Radio ih je akademski slikar Vladimir 
Predojevic, inace Rus srpskog porekla, koji je oslikao i patrijaršijsku kapelu 
i bio dvorski slikar. Tek posle požara, kada je sa zidova spala prašina, 
pojavili su se ocuvani delovi fresaka u izuzetnoj lepoti.
       S: Mogu li se obnoviti?
       V.I: Teško! Radene su na veoma tankom sloju suvog maltera, a taj sloj je 
stradao na visokoj temperaturi i pretvara se u prah. Nastojacemo da se ocuva 
bar freska cara Konstantina i carice Jelene, njegove majke.
       S: Uvodenjem veronauke u škole Crkva je ušla u državnu instituciju?
       V.I: I to je bio veliki trenutak! Najviše što je Đindic uradio za Crkvu 
bilo je što je presekao dilemu o veronauci. Ona je nasilno ukinuta 1947. i sada 
obnovljena. Nismo insistirali na tome da bude obavezna, a druga strana je 
parirala gradanskim vaspitanjem. Saglasni smo, ne mora da uci veronauku dete 
ciji roditelji to ne žele. Nikog ne treba prisiljavati, ko želi neka prihvati.

KOSOVO MORAMO 
DA ODBRANIMO
      S: Šta cemo s Kosovom?
      V.I: Stav Crkve je da se za Kosovo borimo svim raspoloživim sredstvima. 
Da ga branimo i da ga odbranimo! Znamo da sila uzme kule i gradove, ali to ne 
znaci da smo mi Kosovo dali i da cemo se s tim pomiriti. Jevreji su cekali na 
Jerusalim 800 godina!
 
VATIKAN CE BITI POZVAN U NIŠ
NA JUBILEJ KONSTANTINOVOG EDIKTA
      S: Godine 2013. navršice se 1.700 godina od Milanskog edikta, kojim su 
carevi Konstantin i Licinije dali slobodu veroispovesti svima u rimskom 
carstvu, pa i hrišcanima. Šta pripremate?
      V.I: Car Konstantin Veliki je rodeni Nišlija, Milanskim ediktom je 
odredio buducnost zapadne civilizacije i za taj jubilej smo zapoceli vrlo 
veliki posao. Imacemo uskoro jednu od najlepših dvorana, sagradenu uz samu 
Sabornu crkvu. Cim dobijemo našu veliku salu, iduce godine, pocecemo ciklus 
predavanja sa tromesecnom dinamikom. Onda cemo to širiti po Srbiji. Nosilac 
svih aktivnosti bice Srpska pravoslavna crkva, ali ce centar biti u Nišu.
      S: Treba li ocekivati neki veliki medunarodni skup?
      V.I: Svakako! U Niš ce doci predstavnici Milana, Carigrada, Trijera, 
Soluna - svih gradova vezanih za Konstantina.
      S: Može li se do tog datuma, tokom predstojecih osam godina, 
iskristalisati inicijativa o ujedinjenju katolicke i pravoslavne crkve?
      V.I: Do ujedinjenja je dug put! Dobro bi bilo da se povodom ovog jubileja 
bar približimo, da se bolje upoznamo. Na ujedinjenje necemo cekati deset 
vekova, koliko traje rascep, ali se ono ne može dogoditi za 20 godina! Za 
pocetak treba bar uspostaviti odnose u kojima necemo napadati jedni druge.
      S: Može li se desiti da tim povodom papa bude pozvan u Niš?
      V.I: To je stvar crkvene diplomatije, ali Vatikan ce sigurno biti pozvan.
 
ZBOG GERMANA SAM NAPUSTIO CRKVU,
A GERMAN ME UCINIO VLADIKOM
      S: Šta Vas je privelo Crkvi?
      V.I: Roden sam u sredini gde se cuo zvuk zvona male srpske Svete gore. A 
mala srpska Sveta gora su ovcarsko-kablarski manastiri. Još u ranoj mladosti 
napustio sam gimnaziju i otišao, sa 15-16 godina, u manastir Preobraženje u 
Ovcaru, sa divnim bratstvom. Posle sedam-osam meseci, jedan obrazovani monah 
posavetovao me da ja ipak nastavim školu. Reklo bi se da sam izgubio godinu 
dana, ali ta godina je trasirala moj životni put. Vratio sam se i završio 
gimnaziju, zatim otišao u prizrensku Bogosloviju, tada jedinu u našoj zemlji, i 
potom završio Teološki fakultet, ali uvek sa idejom da postanem monah.
      S: A onda ste zakoracili u svet laika?
      V.I: Jednog trenutka, zbog nesporazuma s patrijarhom Germanom, koji je 
bio moj episkop, jer je još administrirao u Žickoj eparhiji, poceo sam da 
razmišljam o nekoj drugoj životnoj putanji. Upisao sam pravni fakultet i 
zaposlio se u "Centrotekstilu". Ali, to je bilo kratko, jedva godinu dana. 
Napustio sam taj posao i postao profesor u prizrenskoj Bogosloviji.
      S: Kako ste, tako mladi, uspeli da se uvalite u nesporazum s patrijarhom 
Germanom?
      V.I: Nije to bio direktan konflikt. Postojala je crkvena licnost koja je 
bila malo progonjena, a ja sam stao uz nju. Patrijarh me pogledao podozrivo, 
shvatio sam da ne ide na dobro i tražio da razgovaramo, ali me nije primao. 
Imao sam još jedan ispit do kraja studija, i ucinilo mi se da treba da potražim 
drugi put. Upisao sam prava i otišao u vojsku, pa u "Centrotekstil".
      S: Kakav ste bili vojnik?
      V.I: Jedini ispit iz kojeg sam pao bila je predvojnicka obuka, na trecoj 
godini studija! Ali, u vojsci je bilo drugacije, vojnici su ljudi iz naroda, to 
je moj teren.
      S: Kasnije ste se sretali i saradivali s patrijarhom Germanom?
      V.I: Naravno! Kad sam diplomirao i rekao patrijarhu da želim da radim u 
Bogosloviji, odgovorio mi je da, ako tako hocu, treba to da ucinim odmah. 
Zamonašio sam se, rukopoložio i otišao u Prizren kao svešteno lice. Bilo je to 
1959. godine, od tada sam monah. Bio sam u Prizrenu do 1963, zatim sam proveo u 
Atini godinu dana na postdiplomskim studijama teologije, ali je iskrsla potreba 
da se vratim i nisu mi dozvolili da ostanem još dve godine i dovršim te 
studije. Ostao sam u Bogosloviji do 1967, a onda sam postavljen za upravnika 
Monaške škole u Ostrogu. Tamo sam proveo dve i po godine, pa sam izabran za 
rektora Bogoslovije u Prizrenu, gde me je zatekao izbor za episkopa-vikara, 
koji je pomocni episkop patrijarha. Godinu dana kasnije, 1975, izabran sam 
aklamacijom za episkopa niškog. U Saboru patrijarh uvek predlaže izbor i vikara 
i episkopa, pa je jasno kakav je, kroz sve to vreme, mogao biti odnos 
patrijarha Germana prema meni.
      S: U kakvom ste odnosu bili s patrijarhom Pavlom?
      V.I: Uvek sam mu bio dosta blizak. On je bio prizrenski episkop 33 
godine, bio je tamo u vreme kada sam ja bio profesor i rektor. Znam gao kao 
izuzetnog coveka, iskrenog, kriticnog prema sebi i drugima, uzdržljivog i vrlo 
skromnog života. S kim god razgovarao, uvek je govorio ono što je mislio. Bio 
mi je profesor na trecoj godini Bogoslovije. Tada je bio u manastiru Raca, pa 
je iskrsla potreba za nastavnicima i on je to radio godinu dana, ali nije hteo 
duže. Predavao je apologetiku i ruski jezik.
      S: Dakle, znate se još dok je bio u manastiru?
      V.I: Ne! Znamo se i pre no što se zamonašio! On je Slavonac, 1941. godine 
razboleo se na plucima i došao u ovcarsko-kablarske manastire kod Jeliseja 
Popovica, katihete Cacanske gimnazije i starešine manastira Sveta Trojica, 
izuzetno dobrog coveka. Tu se oporavio, upoznao sa ocem Julijanom, kasnije 
igumanom studenickim, prešao kod njih u blagoveštenje, zamonašio se i ostao! 
Tako sam ga znao još kao Gojka Stojcevica. Upravo kada sam pisao molbu za 
Bogosloviju, on mi je pomagao i pokazivao kako to treba napisati!
 

 
http://www.svedok.co.yu/


                           Srpska Informativna Mreza

                                sim@antic.org

                            http://www.antic.org/

Одговори путем е-поште