ENCODING (UTF-8) ПРОБЛЕМ НАТО-a: СТРАХ ОД ОПАСНИХ МИСИЈА
Авганистан у сенци Сребренице Уочи дебате о слању нових НАТО трупа у Авганистан, један војник холандског сребреничког батаљона преко суда је од своје владе тражио одштету за „претрпљени душевни бол” у БиХ. Врховни суд је стао на његову страну Недавно заседање министара спољних послова земаља НАТО открило је главни актуелни проблем алијансе: чланице страхују да своје трупе шаљу ван Европе, нарочито у опасне мисије које, махом самовољно, иницирају Американци, а потом за њих траже савезничку подршку. Проблем је био уочен пред америчку инвазију на Ирак 2003, кад због несугласица око сврхе рата није ни била формирана мисија НАТО, него „коалиција вољних”, а недавно је постао израженији тамо где је био заташкаван: у Авганистану. На заседању је с доста муке начелно прихваћен амерички предлог да се снаге НАТО у Авганистану увећају са садашњих 9.000 на 15.000 војника, углавном из Велике Британије, Холандије и Канаде. При том су Холанђани тражили необичну гарантију: да њихов контингент „не буде суочен са сличном несрећом са каквом је био суочен холандски батаљон у Сребреници 1995”. Тада је, као што је познато, холандски батаљон од стотину војника, задужен у саставу снага УН за безбедност Сребренице, напустио град пре него што је у њега ушла Војска Републике Српске, после чега је дошло до масакра тамошњих муслимана. Догађај је био предмет жестоких јавних расправа у Холандији, а 2002. условио је и оставку владе премијера Вима Кока. Сад је сенка Сребренице пала на Авганистан. Уочи дебате о слању нових НАТО трупа у Авганистан, један војник холандског сребреничког батаљона преко суда је од своје владе тражио одштету за „претрпљени душевни бол” у БиХ. Врховни суд је стао на његову страну: пресудио је да Министарство одбране „није на адекватан начин водило рачуна о свом особљу” и да је војницима батаљона „уливало лажне наде да ће их мировне снаге УН подржати из ваздуха и осигурати им снабдевање и излазну стратегију”. Пре тога је, иначе, Институт ратног архива Холан�! �ије оценио да холандска влада и Уједињене нације „деле одговорност” за слање овог батаљона „у немогућу мисију”. У оваквом контексту холандски шеф дипломатије Бен Бот тражио је, на састанку НАТО-а у Бриселу, гарантију да холандски контингент у Авганистану неће бити упућен у сличну „немогућу мисију”. У пракси НАТО-а, склоног да своје војнике види као робустне Рамбо момке без мане и страха, овако чудних захтева досад није било. Али, одговор је био још чуднији: Кондолиза Рајс је дала Боту такве гарантије – истина, без претходних сазнања шта о њима могу да мисле авганистански бунтовни талибани и непредвидиви припадници неистребљене Ал каиде. Сребреница је овде Холанђанима метафора за страх од погибије на туђ рачун. Авганистан, сада већ у петој години рата, најтежи је полигон НАТО-а, где се не гарантује безбедност ни хуманитарцима, а камоли страним војницима, у којима један део становништва види заштитнике, а други окупаторе. Разумљиво је отуда што Американци желе да увећају број НАТО војника у тој врлетној земљи, макар и по цену неостваривих обећања. Они објашњавају да им је потребно да се снаге НАТО више ангажују – помажући регуларној авганистанској војсци – и у унутрашњости земље, а не само у Кабулу и у неколико околних провинција, како би америчке трупе могле да се усредсреде на специјалне планске операције против талибана и Ал каиде. Према изјави Јап де Хоп Схефера, снаге НАТО, познате у Авганистану као Помоћне снаге за међународну безбедност (ИСАФ), увећале би се, од пролећа идуће године, за 6.000 војника који би били распоређени у додатних шест провинција на југу земље. (О учешћу холандског контингента, након америчких гарантија, одлуку тек треба да донесу влада и парламент. Одлука, наравно, још зависи од холандских процена стања на терену.) ИСАФ сада, према тврдњи генералног секретара НАТО, „пружа безбедносну подршку” авганистанској регуларној армији (која броји око 30.000 људи) на 50 одсто територије земље. Замисао је да се та „безбедносна подршка” прошири на три четвртине територије, како би америчке трупе могле да у источним провинцијама, према Пакистану, униште изворишта бунта. Недавно је једна мисија ЕУ, која је у септембру надгледала парламентарне изборе у Авганистану, објавила свој извештај о стању у тој земљи. Извештај доста одудара од ружичастих америчких анализа, а поготово од тврдњи Доналда Рамсфелда да се тамошња ситуација „тако повољно развија да би Авганистан могао да послужи за узор Ираку”. У извештају ЕУ се констатује да доношење устава и слободни парламентарни избори представљају важне кораке на путу ка демократији, али да на њих „не би требало гледати као на крај приче”. Зачетке демократије тешко угрожавају „широко распрострањена корупција, илегална производња опијума (80 одсто светских залиха) и одсуство безбедности, што укључује и постојање приватних војски” племенских старешина, од којих су неки и посланици у новом парламенту. Живот је досад изгубило око 1.500 страних, превасходно америчких, војника. Све у свему, да! леко су и мир, и безбедност, и нормалан живот, и демократија. Опрезност Холанђана је и поука и порука другима. Чак и онима који хрле да уђу у НАТО, па нуде Американцима добровољце, искусне у планинском ратовању. Главни циљеви интервенције у Авганистану нису остварени. Није ухваћен Осама бин Ладен, није ликвидирана Ал каида, није сузбијен међународни тероризам. Уз произвођаче опијума, само су Американци профитирали: војним продором у срце Азије приближили су се изворима каспијске нафте. Холанђани сад можда и не би условљавали своје учешће у НАТО мисији, кад не би увиђали да Авганистан није више толико светски, или евроатлантски, колико – амерички проблем. Драгослав Ранчић http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
