Београд, уторак 20. децембар 2005.
ДРАСТИЧАН ПОРАСТ БРОЈА
МАЛИГНИХ ОБОЉЕЊА
МАЛИГНИХ ОБОЉЕЊА
Епидемија канцера у Србији
Раком захваћено 140.000 људи, а годишње се региструје чак 25.000 нових болесника
Само у једној смени докторка у амбуланти дома здравља од 40 пацијената прими скоро 10 њих с дијагнозом рака: долазе по упут за контролу, упут за дневну болницу, за лекове против мучнине, за лекове за додатну болест, лабораторијске анализе. Лекари међу собом коментаришу да овако велики број оболелих од рака нема ко да види и да људи немају ни приближну представу о томе колико је у Србији проблем рака велики.
О раку се не пише на насловним странама, ова тема не добија ударне термине, не подиже тираж... Сетимо се само спота који су осмислиле четири волонтерке на челу са Лин Монтгомери, супругом амбасадора САД, у Београду априла 2002. године, који је узнемиравао људе својом поруком да свака жена може да буде жртва рака дојке и да о томе треба да мисли на време. Спот је врло брзо „скинут" са телевизија.
Данас је рак дојке у Србији најчешћи узрок смрти код жена млађих од 55 година.
Мањи од једног сантиметра
Само на Институту за онкологију и радиологију Србије годишње се оперише хиљаду новооткривених случајева рака дојке. У Европи код 60 одсто жена рак дојке се открива у раним стадијумима болести, мањи од једног сантиметра, и практично једноставним операцијама постиже се потпуно излечење. Нажалост, код нас, по подацима хирурга Института за онкологију, лекарима код 60 одсто жена преостаје само да хируршки отклоне дојку. То оставља тешке психо-социјалне последице и инвалидитет, а све због касног одласка лекару. Али, ко још жели да слуша „црне" бројке, суморне приче...
Сваке године у Србији се забележи чак 25.000 новооболелих случајева рака, а у сваком тренутку од рака болује 140.000 људи – прва је бројка на коју нас подсећа професор др Ненад Боројевић, директор Института за онкологију и радиологију.
– Друга истина је да се сваке године региструје од два до пет одсто више оболелих. Ова цифра забрињава, али, нажалост, није изненађење, јер је последица социо-економског статуса: везана за начин живота и факторе ризика, али и за могућност улагања друштва у превенцију и рано откривање – објашњава за „Политику" професор др Боројевић. Он додаје да епидемија малигних болести, коју нико не пориче, није само специфичност наше земље. У свету се највише умире од кардиоваскуларних болести и од рака. Али, да ли се лечимо подједнако добро као у развијеним земљама?
– Морамо да будемо искрени и свесни могућности. Оболели од карцинома у Србији се лече у складу с могућностима, јер је лечење свуда у свету веома скупо. Али, у Србији се рак не лечи ни савршено, ни лоше. Морамо да знамо да лечење рано откривеног канцера кошта десетину хиљада евра, а касно откривени чак стотине хиљада евра. Зато и обичан човек, али и систем здравствене заштите морају да се организују тако да натерају људе који немају тегобе да одлазе на провере здравља и смањују факторе ризика, а то подразумева живот без цигарета, вишка килограма, уз обавезну физичку активност – одговара др Боројевић.
Један од најтврђих табуа
Код мушкараца најзаступљенији облик је малигни тумор плућа, затим следе тумори дебелог црева и простате. Код жена на првом месту је и даље рак дојке, грлића материце и плућа, јер је међу нашим женама много пушача. Рак је у Србији један од најтврђих табуа. Људи крију да су болесни, да се лече, да су излечени. Зашто је то тако?
– Рак је код нас заиста и даље табу, а то је и питање професионализма. Постојимо ми, лекари, који дијагностикујемо малигну болест, али и комшилук и родбина! Има међу лекарима недовољно образованих професионалаца, с празнинама у основној едукацији, људи који дају кључну препоруку типа „не треба ништа дирати, јер је то ионако изгубљена ствар". Желим свима да кажем да ништа није изгубљено. Чак и када је болест одмакла – никада није готово. Увек постоје механизми и начини да се пацијенту на неки начин помогне – став је др Боројевића.
Директор Института за онкологију и радиологију наглашава да је у последње четири године порасла брига о оболелима од малигних болести. Министарство здравља и Републички завод за здравствено осигурање, по Боројевићевим речима, најзад уважавају струку, па се оно новца колико има најзад максимално рационално и боље користи. Ма колико се држава у овом часу трудила и обећавала и најквалитетније цитостатике, скупих лекова нема за све. Др Боројевић каже да експлозија нових технологија, метода и лекова за Западу не значи да је ефекат лечења бољи. Наши лекари су присиљени да критички приступају свим тим новинама, а пацијенти који хоће више и боље често то сами плате. Хит лек авастин за лечење тумора за који месечно треба издвојити око 3.000 евра пацијенти чешће обезбеђују сами него уз помоћ државе.
О раку се не пише на насловним странама, ова тема не добија ударне термине, не подиже тираж... Сетимо се само спота који су осмислиле четири волонтерке на челу са Лин Монтгомери, супругом амбасадора САД, у Београду априла 2002. године, који је узнемиравао људе својом поруком да свака жена може да буде жртва рака дојке и да о томе треба да мисли на време. Спот је врло брзо „скинут" са телевизија.
Данас је рак дојке у Србији најчешћи узрок смрти код жена млађих од 55 година.
Мањи од једног сантиметра
Само на Институту за онкологију и радиологију Србије годишње се оперише хиљаду новооткривених случајева рака дојке. У Европи код 60 одсто жена рак дојке се открива у раним стадијумима болести, мањи од једног сантиметра, и практично једноставним операцијама постиже се потпуно излечење. Нажалост, код нас, по подацима хирурга Института за онкологију, лекарима код 60 одсто жена преостаје само да хируршки отклоне дојку. То оставља тешке психо-социјалне последице и инвалидитет, а све због касног одласка лекару. Али, ко још жели да слуша „црне" бројке, суморне приче...
Сваке године у Србији се забележи чак 25.000 новооболелих случајева рака, а у сваком тренутку од рака болује 140.000 људи – прва је бројка на коју нас подсећа професор др Ненад Боројевић, директор Института за онкологију и радиологију.
– Друга истина је да се сваке године региструје од два до пет одсто више оболелих. Ова цифра забрињава, али, нажалост, није изненађење, јер је последица социо-економског статуса: везана за начин живота и факторе ризика, али и за могућност улагања друштва у превенцију и рано откривање – објашњава за „Политику" професор др Боројевић. Он додаје да епидемија малигних болести, коју нико не пориче, није само специфичност наше земље. У свету се највише умире од кардиоваскуларних болести и од рака. Али, да ли се лечимо подједнако добро као у развијеним земљама?
– Морамо да будемо искрени и свесни могућности. Оболели од карцинома у Србији се лече у складу с могућностима, јер је лечење свуда у свету веома скупо. Али, у Србији се рак не лечи ни савршено, ни лоше. Морамо да знамо да лечење рано откривеног канцера кошта десетину хиљада евра, а касно откривени чак стотине хиљада евра. Зато и обичан човек, али и систем здравствене заштите морају да се организују тако да натерају људе који немају тегобе да одлазе на провере здравља и смањују факторе ризика, а то подразумева живот без цигарета, вишка килограма, уз обавезну физичку активност – одговара др Боројевић.
Један од најтврђих табуа
Код мушкараца најзаступљенији облик је малигни тумор плућа, затим следе тумори дебелог црева и простате. Код жена на првом месту је и даље рак дојке, грлића материце и плућа, јер је међу нашим женама много пушача. Рак је у Србији један од најтврђих табуа. Људи крију да су болесни, да се лече, да су излечени. Зашто је то тако?
– Рак је код нас заиста и даље табу, а то је и питање професионализма. Постојимо ми, лекари, који дијагностикујемо малигну болест, али и комшилук и родбина! Има међу лекарима недовољно образованих професионалаца, с празнинама у основној едукацији, људи који дају кључну препоруку типа „не треба ништа дирати, јер је то ионако изгубљена ствар". Желим свима да кажем да ништа није изгубљено. Чак и када је болест одмакла – никада није готово. Увек постоје механизми и начини да се пацијенту на неки начин помогне – став је др Боројевића.
Директор Института за онкологију и радиологију наглашава да је у последње четири године порасла брига о оболелима од малигних болести. Министарство здравља и Републички завод за здравствено осигурање, по Боројевићевим речима, најзад уважавају струку, па се оно новца колико има најзад максимално рационално и боље користи. Ма колико се држава у овом часу трудила и обећавала и најквалитетније цитостатике, скупих лекова нема за све. Др Боројевић каже да експлозија нових технологија, метода и лекова за Западу не значи да је ефекат лечења бољи. Наши лекари су присиљени да критички приступају свим тим новинама, а пацијенти који хоће више и боље често то сами плате. Хит лек авастин за лечење тумора за који месечно треба издвојити око 3.000 евра пацијенти чешће обезбеђују сами него уз помоћ државе.
