АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ ФАМИЛИЈЕ
Деца лоших музичара Браћа Карић су у једном тренутку постали реинкарнација пирамидалног света чуда. Не производи се ништа, а новац се слива и више се не броји То је била бајка о успеху, перпетуум мобиле који увек изнова и из ничега прави новац. Остварење српског кошмара или идиличног сна, стаза узлетања на чијем су почетку дромбуље, грабуље и мотике, а на крају телевизија, банке, универзитети и компаније. Али, још није време за чуђење, ово је Србија. У њој се више нико и не усуђује да говори о непристојним, разметљивим богаташима, нити о социјалним разликама. Па ни о сиротињи која је већ давно уверена да тако мора. Свако од нас би могао да послуша идиотски слоган, огребе инстант срећку и добије стан, кола, или све то заједно. И благо теби, или благо нама. Лаки кеш, уђеш, изађеш и... Без жираната, без хипотеке и чекања. Само на „лаку ноћ”! Све су то само далеке могућности. Ништа није као у реклами, посебно то нису туђе паре. Сваки мученик зна да се дуг мора враћати, ретки су они који мисле да не морају ништа, и да је прошлост само нежељена, лоша успомена. Српска полиција је коначно открила оно што сви наслућују: да око династије из Пећи нешто није како ваља. Ишло је сувише глатко, гомиле пара долазиле су са свих страна. Шта је компанија за то време производила? Ђаво би га знао, и то ће се једном сазнати. Браћа Карић су у једном тренутку постали реинкарнација пирамидалног света чуда. Не производи се ништа, а новац се слива и више се не броји. Успоставља се нови ред ствари, у Србији већ почиње да живи нови вредносни систем. Са Карићима је све изгледало лако. Богољуб није могао да буде Присли или �! �енрикс, или Тозовац, али, ето, мануо се свирања по вашарима на време, таман да га уочи Месија. Милошевић је свим силама гурао сложну браћу и отварао им штампарије новца и неограничену производњу илузија. Са њима он је имао само један циљ: да покаже како социјализам његовог типа има музички и људски лик, и да приватник, као такав, може да надмудри систем. Дакле, да се обогати и покаже моћ Србије. Она је са Карићима престала да буде пролетерска. Развила се у земљу крвавих бајки, у којима све нестаје осим „тајкуна” који знају да нема стабилног богатства без власти. Али, да важи и обрнуто. Богољуб је умео да произведе другарицу Марковић у академика, да је вода по свету са њеним безвредним књигама, па и да плаћа купце тог слузавог купуса. Умео је да „прерипи плот”, како је говорио, и да ујутру попије кафу са својим комшијом. Тај комшија беше Слоба, и то док су Милошевићи и Карићи имали (ваљда) само по једну кућу у Београду. Али, шта то би доцније? У доба Слобе, Карић је само једном пробао да се домогне власти. И никада више. Кад је Месија пао, Богољуб му је био захвалан, на свој начин. Сви путеви су били отворени. Нова власт га није ни питала одакле му све то имање. У таквом свету, радозналост уме да буде непријатна, а паре затварају све рупе. Тако је Карић, моћнији него икад, наоружан припростом демагогијом, кренуо да осваја све. „Широке масе” је придобио лошом реториком и лексиком, лумпенпролетаријат зеленом салатом, академике катедрама, новинаре непристојно високим наградама. Народне посланике је пазарио директно. Изгледало је да се све може купити. Некада велика имена српског глумишта, или науке или новинарска пера, или мали привредници, или певачи који су помало промукли – одједном су са велике сцене метанисали пред очараним Богољубом. Пре само двадесетак година они га не би удостојили минута разговора. Сада тврде да су управо живели за тренутак када ће фамилија уочити њихову посебност. Он је умео да плати такву наклоност, и то парама које нису биле његове. Уведена је нова естетика становања и архитектуре. На Дедињу су једнога дана озидани бедеми око вила, као усред Пећи, барикаде које штите од погледа и варварских налета. На срећу, неко је наредио да се утврђења сруше, али карићевска естетика је остала неизбежни таблоидни мерак. Синови и братанци су на дражбама, за више хиљада евра куповали доњи веш нових певачких звезда. Њихова простачка разметљивост постала је агресивнија него икада. Унутар фамилије произведено је неколико генија за све области: за књижевност, музику или кулинарство. То су најскупље плаћени дуети или куварски рецепти у историји. Анатомија ове чудесне задругарске породице и њеног гуруа сигурно заслужује томове материјала. Али, чему све то? Зар је требало чекати бизарну и прескупу аферу са косовским партнером? У своје време Динкић је пробао да покаже Карићима шта може власт. И онда им узео милионе за порез. Али, то није ишло лако, јер је династија добила новце поново, све уз затезну камату. Богољуб је шпартао Србијом, разваљивао окове на напуштеним авлијама и халама, и обећавао процват. Само да добије власт. То је, у ствари, била излизана радикалска идеја, пресвучена у шљаштећи, домаћински копоран. Можда је Карић био у праву кад је кренуо у освајање власти. То му је био једини начин да сачува огромно богатство. И сада се власт у Србији нашла у извесној незгоди: у демагошкој пројекцији фамилије, влада прогања свог политичког противника. У Србији је иначе тешко одвојити богатство од подземља, власт од богаташа, а политику од криминала. Зато је могуће да се најугледније штеточине бране разарањем сваке логике. Власт јесте била либерална пред мутним преливањем огромног богатства у шаке једне сложне фамилије. И још није објаснила своје оклевање. Било би непристојно да тврде како нису знали. Како нису знали за уговор са косовским мобилним провајдером? Зашто су се сетили управо сада? Само да би јавност коначно избегла јако осећање да смо сви ми помало сомови. Карић је обећао салату и многи су полудели за њим. Власт је ухватила Карића како опасно мути, и стекла је нове поене стабилности. Један лист објављује да Фамилија има скоро 40.000 квадратних метара стамбеног простора. То је приватна својина, она је у Србији неприкосновена. И све ће то добити деца лоших музичара. Љубодраг Стојадиновић http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
