У сусрет празнику
Ослушкујући Светог Саву Поред тога што Св. Саву и данас прослављамо као најзначајнијег српског просветитеља, знамо га и као устројитеља црквеног и државног живота Ко је Св. Сава? И зашто му народ српски кроз векове па и данас указује толико поштовање? Родио се пре осам векова око 1175.године у време када се родила и учврстила српска средњевековна држава на челу са његовим оцем, великим жупаном Стефаном Немањом, родоначелником двестагодишње династије Немањића. Немања је имао три сина Вукана, Стефана и Растка. Док су се прва двојица припремала за државничке и војничке дужности, Растко је имао друге склоности. Волео је књигу, размишљања и молитве. Са те тачке виђења његових склоности не представља изнен! ађење његово бекство у Свету Гору са седамнаест година. Света Гора је у то време представљала не само православни центар монаштва него и велику ризницу културе и културног стваралаштва. Било је то жилиште какво је Растко желео. Са много књига, са непрестаном молитвом, побожним разговорима. Покушај родитеља да га врате у топлину родитељске нежности није успео. Растко, потоњи Свети Сава, како каже владика Атанасије Јевтић, научио се на Светој Гори свему ономе што је касније пројавио. Тамо је постао оно што је постао. Света Гора је управо учинила Светог Саву да постане прави и истински просветитељ. А познато је да је баш Света Гора и то не само у 14. веку, у време исихастичких спорова, него и далеко пре тога, била главни носилац источноправославног исихазма и супротстављања западном менталитету, западној схоластици и њеној просвећености. Света Гора је имала своје дубоке корене и почетке на Синају, �! � Јерусалиму, у Цариграду. У источној теологији и духовности она је достојно продужила вековну православну традицију светоотачког опита и богословско – духовног искуства и просвећености. И ето ту, на тим изворима просвећености, научио се и напојио се Св. Сава, и постао светитељ и просветитељ. Поред тога што Св.Саву и данас прослављамо као најзначајнијег српског просветитеља, знамо га и као устројитеља црквеног и државног живота. Правни споменик „Законоправило” је највећи црквено - грађански правни споменик који је свети Сава саставио за Србе на основу неколико византијских номоканонских изворника. Оно садржи шест уводних и 64 основне главе, међу којима је и „Грађански закон” познат као „градски закон” или „Прохирон” за који у науци постоји живо занимање. Назив делу дао је сам свети Сава и то у првој реченици превевши грчку сложеницу у „Законоправило” и нагласивши да оно садржи „богонадахнуте књиге”. А под тим књигама се подразумева више од сто византијских списа разли�! �ите садржине из области вере, канонског, црквенограђанског и грађанског права, те односа између цркве и државе. Без тога би било незамисливо оснивање и устројство аутокефалне Српске цркве с почетка 13. века, али и учвршћење самодржавности Србије. Помоћу тог правног споменика у Србији је уређиван не само сав црквени већ и грађански живот, при чему се брига о човеку води још од његовог зачећа па до смрти, а у неким питањима и после смрти, кад се залази у област наследног права. Разумљиво је да је „Законоправило” служило као основ за све остале законе и владарске повеље у Србији, како на „Душанов законик” у 14. веку, тако и за „Закон проте Матеје Ненадовића” с почетка 19. века. Изузетна вредност „Законоправила” Светог Саве потврђена је и тиме што његова примена није остала само у оквирима српске државе и цркве. Тако је Свети Сава и на основу те своје књиге осведочен као човек који зближава народе и међу њима шири дух хришћанског орођавања. Веома је важно да се Свети Сава у том делу залаже за проширење оквира који се тичу социјалне правде и једнакости међу људима, уношењем чисто хришћанског учења о томе да сви имамо једног Оца. Друштвена или овоземаљска стварност у којој се живело после Светог Саве, као и стварност савременог света, у многоме се разликују од завештања оца српске нације. Хришћанска начела и светосавски приступ политичкој делатности устукнули су пред идеолошким програмима разних оријентација. Све већа опредељеност да се живот појединаца и група у друштву артикулише кроз материјалне и друге интересе довела је до губитка смисла за интерес целине нације, али и друштва и државе. Повремено помињање потребе за консензусом око најважнијих питања у јавности Србије испоставља се пре као симптом стања него као реална могућност. Јавни простор личи на једну велику сцену у којој се демократија не заснива на темељним вредностима друштва, већ на исцрпљивању могућности комбиновања идеолошких боја у коју ће се огрнути. Све то у трци за власт, под окриљем лукративног и сасвим привременог удруживања које надилази све јавне, политичке разлике. Разлучивање духовног и световног, црквеног и државног, није плод модерних атеистичких мислилаца, како би се из секуларног принципа могло закључити. Та разлика је у основи хришћанског учења. Међутим, она је само активни принцип да се доведе у ред однос духовног и световног. Изградња људског света по Божјим заповестима, пре свега. Рад на себи Дакле, не ради се нужно о непремостивој разлици, већ о свести да се мора деловати. То је у основи просветитељског карактера дела Светог Саве као и у његовој тежњи за такозваном „симфонијом” цркве и државе. Принцип симфоније јесте усклађивање улоге цркве и државе (политике) у животу народа и друштву уопште. Симфонија се ослања на упутство „Богу Божије, цару царево”. Црква треба да ради на духовном препороду људи и институција друштвеног живота не претендујући на власт и моћ, већ да држави даје духовну основу и вредносни оријентир. Држава треба да ради на стабилности, опстанку, напретку људи на основама хришћанске вере у разним облицима друштвеног живота. Преплитање црквеног и државног у симфонији подразумева „поделу посла”, а уколико она изостане, долази до дисхармоније на рачун једне од страна. На непрекинутом труду и бризи црква је кроз све неприлике државе и народа, захваљујући светосавском духу обједињавања а не раздвајања и могла да одигра историјску улогу очувања јавне свести о идентитету и изградњи националне државе. У нашем времену, по ко зна који пут преломном по Србију и српство, Свети Сава, његово дело, његов пут потребни су нам пред искушењима „многих путева света”. Не пригодне речи ни свечане академије већ рад, рад на себи пре него на другима. Вера у боље сутра немогућа је без вере у себе и у свој удео у изградњи живота у својој а не туђој држави. Све то заједно је немогуће без вере у Бога и без подршке божијег угодника и миљеника Светог Саве српског. Љиљана БОДИН http://www.politika.co.yu/ Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/ujedinjeno_srpstvo/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
