Политика Друштво
Београд, уторак 31. јануар 2006. http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=26473&r=40.htm КАКО ЖИВЕ СРБИ У СЛОВЕНИЈИ Дијаспора или мањина Заједница Срба Балкана пут ка повезивању у региону Срби у Словенији нису признати као мањина, а лидери српске заједнице траже директне односе са Србијом, како би осетније утицали и на свој положај у овој бившој југословенској републици. Срби у Словенији не могу да буду третирани као дијаспора, већ као мањина која по међународном праву има јасно дефинисану заштиту – то је став од кога се не одступа. – Нама није циљ да реметимо односе са Словенијом и враћамо их натраг, већ, напротив, али да од тих побољшања корист видимо сви. Овде су, рецимо, Словенци признати као национална мањина, а у Словенији Срби нису. Директни односи с матицом подразумевали би да првенство у економском повезивању имају Срби и њихове фирме којих у Словенији није мали број. Овде се и не зна колико је Срба у Словенији и с каквим се све потешкоћама суочавамо у настојању да успоставимо неке културне институције. Српска мањина, рачунајући на традиционалне везе и пријатељство у односима са Словенијом, мора да буде у функцији стратегије, циљева и опредељења матице, не да бисмо натурали памет оданде, него да радимо заједно на истом послу – вели Милован Чикић, председник Културног друштва „Михајло Пупин" из Љубљане, које делује у оквиру Савеза српских друштава, и однедавно је повереник Министарства за дијаспору Владе Републике Србије у Словенији. Приближавање без користи Пре неколико месеци у Љубљани је уз помоћ Владе Србије отворена Српска библиотека „Михајло Пупин", као заметак будућег српског културно-информативног центра, на чијем успостављању са огромном енергијом и ентузијазмом раде припадници тамошње српске заједнице. У томе их није обесхрабрила ни чињеница да је словеначки министар за културу одбио да пресече врпцу, као што је импоновало што је то са задовољством прихватила и учинила амбасадорка САД Мери Рут Колеман. – Словенија нема никакве односе са српским институцијама и асоцијацијама у Словенији, већ односе са Србијом гради искључиво на принципима међународне сарадње. Сада нудимо сарадњу са нама као српском институцијом у Словенији, како би надградили те односе и учинили их стабилнијим и квалитетнијим – објашњава. Све то је део једног већег пројекта који подразумева и отварање представништва Привредне коморе Србије у Словенији, потом оснивање агенције за економску, пословну и културну размену с матицом, с циљем да се спречи мешетарење и профитирање појединаца у овим важним пословима на успостављању здравих веза Србије и Словеније. Јер, од новоуспостављених блиских односа са Словенијом Србија има неке, а српска заједница никакве користи. – Наша копча је 150. годишњица рођења Михајла Пупина и све што радимо у Словенији носи тај печат, али то неће бити кампања посвећена годишњици него много дужи процес – објашњава наш саговорник, сагледавајући проблем статусних питања Срба у Словенији са становишта општег положаја Срба у окружењу након распада бивше државе. У том смислу обелодањена је идеја о отварању српских канцеларија по Балкану – од Румуније и Мађарске до Албаније и Македоније са циљем да се организују Срби на читавом Балкану, будући да су им, како веле, муке и проблеми заједнички, као и да се међусобно боље разумеју него што је то до сада Београд био у стању да покаже. Повратак себи – Читав пројекат на тлу бивше СФРЈ био је да се државе и велики народи раздробе у што мање целине, а да се онда системом лобирања на тлу нових држава асимилирају и откину постепено од својих матичних држава. Стога је идеја о заједници Срба на Балкану са седиштем у Љубљани, будући да је Словенија део Европске уније, покушај да се више од два милиона људи српске националности организује у вези са важним разговорима о Космету. Балкан је сувише мали да би се игнорисало 70.000 Срба у Словенији, 30.000 у Румунији, 20.000 у Мађарској... Међународна политика данас се своди на питања националних мањина. У том смислу трагична је ситуација нас Срба на Балкану, јер се у нашем случају игноришу све међународне норме и правила који важе за све друге мањине. Истовремено, пробајте да нађете некога у нашој влади ко се бави проблемом Срба на Балкану – истиче Чикић, уз напомену да је пројекат „Срби на Балкану" део ширег пројекта „Модел очувања Срба у југоисточној Европи". Практично гледано, Срби у Словенији поднели су сами захтев да буду признати као мањина, инсистирајући на томе да се матица договори с њиховом домовином о детаљима тог статуса, свесни да ће епилог свега тога зависити од Београда и његове снаге да стане иза својих сународника. – Морамо се вратити себи и отрести се заблуда да ће неко други да решава наше проблеме. Срби морају прво поштовати себе да би их поштовали и други. Док се кључни људи у држави или ми у расејању свађамо, истину о Србима пишу други. Нас нико више не разуме и напросто се чека да отворено проговоримо истину и вратимо се себи, окружењу и свету – закључује Чикић. Радивоје Петровић ##### http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=26472&r=40.htm ДИЛЕМЕ У ВЕЗИ С НОВОМ МУЗЕЈСКОМ ПОСТАВКОМ У ЈАСЕНОВЦУ Згражавање и одбрана Због онога што се дешава са Спомен-подручјем неки подсећају на време НДХ, а управница меморијалног комплекса критике оцењује као дисквалификацију установе којом руководи Пројекат нове сталне поставке у некадашњем Спомен-подручју Јасеновац промовисан је пре две недеље у присуству дипломатских представника САД и Израела у Републици Хрватској и представника тамошње власти. Домаћин је била Наташа Јовичић, директорка ове установе. Крајем прошле недеље завршен је тродневни семинар у Загребу за едукацију наставника и ђака на тему холокауста. Углавном су говорили представници Музеја „Јад Вашем" из Израела и „Шоа" фондације из САД. Организатор је била Наташа Јовичић. Сенка скандала Ове догађаје прекрила је сенка скандала у коме је опет главну улогу имала Јовичићева, јер су крајем прошле године представници Срба, Јевреја, логораша и антифашистичких бораца из Хрватске одустали од даљег рада у Савету Спомен-подручја Јасеновац на чијем је она челу. Такву одлуку су донели, јер је у избору за новог председника Савета, њихов кандидат, историчарка Зорица Стипетић, надгласан у прилог функционера локалног ХДЗ-а Зорана Прпића. Прво гласање (9. новембра) било је нерешено (4:4), а на поновљеном избору (28. новембра) одлучујући, пети, глас за Прпића дала је баш управница Јовичић, противно правилима рада Спомен-подручја. После тога, средином децембра, из тамошње изложбене поставке уклоњен је грандиозни рељеф (десет пута три метра) знаменитог вајара Душана Џамоње, који је у изјави за загребачки „Вјесник" (15. децембра) рекао: – Управница Спомен-подручја Јасеновац Наташа Јовичић телефонски ме је обавестила након што је рељеф био скинут с образложењем да се `не уклапа концепцијски у нову музејску поставку`. На то сам врло оштро реаговао и објаснио да је то равно варварском чину рушења споменика, на шта ми је без икаква стида одговорила да је реч о `обичном рељефу`, а ја сам спустио слушалицу. Мислим да би је због такве изјаве требало суспендовати. Пренеражени уметник Џамоња је 19. децембра за „Слободну Европу" изјавио да су му телефоном објаснили да се рељеф концепцијски не уклапа у нови систем, с образложењем да је то идеолошки застарело. – Шта је у Јасеновцу идеолошки застарело – запитао је Џамоња, кога је пренеразила и изјава новоизабраног председника Савета Спомен-подручја да је реч о „неким дрвеним трупцима у ланцима". Сам Џамоња наводи да је рељеф „Јасеновачким жртвама", настао 1967. године, да је то његово „антологијско дело", његова „осуда фашизма који је измислио машину за истребљење, нешто најмонструозније што постоји у нашој повести", то је „нека врста (његове – прим. а.) `Гернике`", те изражава на најимпресивнији начин јасеновачку драму фашистичког терора и злочина заснованог на расној мржњи и нетрпељивости. Крајем шездесетих Џамоња је обликовао и дела посвећена жртвама у логорима Дахау и Аушвиц, у чијим се спомен-поставкама она и данас налазе. Јеврејска општина Загреб је одмах после уклањања рељефа „изразила згражавање" и тражила да се дело врати на место на коме је било скоро 40 година. „Образложење да се рељеф не уклапа у данашњи концепт поставке јасеновачког спомен-подручја подсећа нас на образложење градоначелника Загреба у време НДХ Ивана Вернера, на темељу којег је срушена Загребачка синагога (`храм није у складу са средидбеном основом за уређење града Загреба`)", саопштила је Јеврејска општина Загреб. – Супротстављање две поетике – Та је изјава потпуно непримерена и непромишљена, то је дисквалификација наше установе – оценила је директорка Јовичић и објаснила да се Џамоњин рељеф „не слаже" с новом музејском концепцијом коју ради мр Леонида Ковач, кустос Музеја савремене уметности из Загреба. Ковачева се определила за „потпуно нову, савремену поставку". Два тима „изузетних стручњака" ангажована су, у ствари, на градњи новог меморијалног музеја и новог образовног центра у коме би требало да се млади суоче „с последицама негирања људског достојанства". Јовичићева је уверена да ће нова стална поставка осигурати „простор за говор жртве, јер су такав приступ успоставиле савремена музеологија и историографија". Пројекат не окупља само младе. У њему активно учествује, наглашава Јовичићева, и „архитекта" споменика `Цвет`, осамдесеттрогодишњи Богдан Богдановић. Његове антологијске речи користимо као мото: Никоме не претити, не позивати на освету и мржњу, али не скривати истину. Таквим, једино могућим, концептом докида се сваки облик манипулације јасеновачким жртвама. – Јасеновац се одваја од политикантских тема – изјавила је она у недавном разговору за „Слободну Далмацију" (19. јануар). – У полемици је – рекла је Јовичићева – отворена и једна важна културолошка дилема: треба ли жртвама јасеновачког логора даровати цвет или кости. Наиме, рељеф академика Џамоње композиција је дрвених костију и ланаца, а Богдановићев споменик је бетонски цвет. И то је `богдановићевско` питање: Шта можете понудити жртви – кости или цвет? Ми смо се одлучили за цвет! Наташа Јовичић и Богдан Богдановић су, иначе, изложили сопствене, очигледно сагласне естетике, у заједничкој књизи „Апсолутно паф" (објављена 2002. у Загребу), кроз разговоре вођене 2001, а започете после априлске комеморације жртвама логора Јасеновац те године. Очигледно је да проблем нове поставке Меморијалног музеја у Јасеновцу далеко надмашује оквир „културолошке дилеме". Иначе се и не би догодило да објашњења о новој поставци, као изразу „докидања сваке манипулације јасеновачким жртвама", буду оцењена управо као израз манипулације историјском истином. Слободан Кљакић Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
