http://www.komentar.co.yu/index.php?id=233
Информациони центар Коментар
07.02.2006.
ТВ Коментар
Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ
Слављеничка еуфорија се коначно стишала, полако улазимо у годину која ће бити
пуна различитих искушења, како на домаћем, тако и на међународном плану. Како
ствари стоје, мале су шансе да ће се исплатити сервилност српске власти, те да
ће кооперативни став спречити даље растакање српских територија. Као што у
животу појединца постоје преломни моменти у којима треба брзо реаговати, тако и
у животу нације наиђу времена када се морају доносити одлуке чије су последице
далекосежне . Ми нашу прилику за обједињавање историјских и етничких тер!
иторија нисмо искористили 1991. године највише захваљујући корумпираној и
неспособној власти која није ни покушала да дефинише националну стратегију, а
камоли да је спроведе у дело. Ко зна колико ће времена проћи да би дошли у
позицију у којој смо били пре петнаестак година.
Са друге стране, Албанци знају шта желе и не крију да им је циљ стварање
компактне, етнички очишћене територије, која ће обухватити делове Црне Горе,
Космета, југа Србије и западне Македоније. Они су исправно проценили да је
српска позиција још увек слаба те да су се створили услови за формирање Велике
Албаније. Уз себе имају НАТО и атлантистичке центре моћи којима је циљ продор
на исток, а затим разбијање и окупација Русије. Албанци су у тој комбинаторици
добили улогу дежурних дестабилизатора Балкана, како би се у сваком моменту
створил�!
� услови за "хуманитарне" интервенције и мењање међудржавних граница.
Погрешна је теза, коју можемо чути од српских политичара, полицајаца и
експерата за тероризам, да је давање условне независности Космету опасан
преседан који ће изазвати ланчану реакцију у државама тзв. парламентарне
демократије. Правила која важе за Шпанију и Француску, Британију и Турску,
Израел и САД, не важе за нас. Марко Ницовић није у праву када у емисији
"Паралеле" тврди да албански нарко-картели добијају помоћ од исламистичких
кругова, пренебрегавајући чињеницу да је Космет окупирао НАТО, а не нека
панисламистичка армија. Албан�!
�ке вође су ислам ставиле на десето место знајући да би им етикета исламиста
шкодила на Западу. Бракови између шиптарских нарко-фисова и авганистанских
нарко-босова не би играли никакву улогу, нити би Албанци били реметилачки
фактор, да управо САД и Запад не стоје иза такве политике. Југославија је
деценијама водила отворено прозападну политику па јој то није вредело да
преживи пад Берлинског зида и распад Источног блока. Исламистичке организације
јесу директан производ рада западних обавештајних служби, јер су вишеструко
корисне за!
продор мултинационалног капитал�!
� и г�
�
обализовање света. Као што је бољшевизам био увертира за експанзију
либерал-капитализма у источну Европу, тако је и радикални ислам појава која
даје повод за атлантистичке војне походе и окупације читавих континената. На
крају крајева, да је само економија мотив до сарадње би дошло без огромних
разарања, сукоба високог и ниског интензитета, те програмираног хаоса.
Ирак је најбољи пример. Садам Хусеин је био западни савезник и економски
партнер све док није уобразио да ће угрозити позицију Израела као најјаче
регионалне силе. Своју политичку каријеру окончао je оног тренутка када се
прогласио за модерног Набукодоносора чије ће ракете сравнити израелске градове.
Кувајтска епизода био је мамац на који су га намамили западни центри моћи,
увукавши га у серију ратова од којих се Ирак деценијама неће опоравити.
Ционистички јастреб Доналд Рамсфелд је осамдесетих долазио у Багдад да би у име
Реганове ад!
министрације преговарао са ирачким диктатором о новим испорукама оружја за
његову армију. Прави мотиви Првог и Другог заливског рата нису одбрана Кувајта,
искоришћавање ирачких резерви нафте (то јесте један од разлога, али није
главни) или увођење демократије, већ изазивање новог ратног жаришта које ће
дестабилизовати читави Блиски исток.
Узроци распада СФРЈ ни до данас нису истражени ни званично објашњени; мало ко
се труди да догађајима из 1991. године да објективну историографску димензију.
Српски званичници се понашају као да смо сви оболели од амнезије, па нам једног
од главних разбијача, Стјепана Месића, представљају као великог миротворца и
хрватског Вили Бранта. Тако су и вест о Руговиној смрти многи, укључујући
дежурне штеточине Маровића и Тадића, пропратили као одлазак "косовског
Гандија", иако је такво поређење (најблаже речено) имбецилно. Док се Махатма
Ганди бо�!
�ио против британске колонијалне управе у Индији, дотле је Ибрахим Ругова
стварао паралелне институције како би урушио државни суверенитет на територији
међународно признате државе у којој су његови земљаци били (и остали) нелојална
мањина. Он је као политичка фигура био много прихватљивији за западно јавно
мњење, а самим тим и опаснији, од лидера терористичке ОВК .
Да је српска позиција веома тешка сведоче и руски извештаји ("Russia Today")
где се о покојнику говори с пијететом достојним западних ТВ станица. У тренутку
је изгледало као да смо се грешком пребацили на Би-Би-Си или Скај.
Српска дипломатија очигледно не ради довољно на придобијању политичких
групација које би имале интерес да Космет остане у саставу Србије. Као што је
исправно приметио академик Драган Недељковић, српска квазиелита не уме да одржи
пријатељства са личностима и групама које су се деведесетих истицале у подршци
српском народу. Приучени амбасадори и дипломате погрешно сматрају да су јавне
личности од интегритета биле део "Милошевићеве пропагандне машинерије" па им не
пада на памет да некога од њих позову у Београд или да преко њихових вез!
а у иностранству организују кампању за повратак српских снага безбедности на
Космет. Ти идиоти нису у стању ни да прогласе окупацију Космета, што ради
свака, па и најслабија држава, јер би тиме морали да признају да су Косово
узурпирали њихови ментори са којима планирају "евро-атлантске интеграције".
С времена на време се појави и неко ко грађански рат посматра из другачије
визуре. Некадашњи председник Председништва Југославије, Борислав Јовић, у
неколико наврата је објашњавао своју улогу у судбоносним догађајима из 1991.
године, када су до изражаја дошле некомпетентност, издаја и "добре услуге"
ЕУ-а. Гост БН телевизије био је у праву када је суштину Дејтонског мировног
споразума видео као слање позивнице НАТО пакту да се стационира у Босни и
Херцеговини под фирмом одржавања примирја. Миц по миц, Дејтонски споразум се
све више мењао, д!
а би ових дана опстанак Републике Српске био доведен под знак питања. Одан
титоистичком погледу на свет и политику, Јовић је задовољан што је Дејтон донео
"мир и толеранцију" у Босни и Херцеговини, уместо да се тежило разграничењу и
припајању српских територија матици. У погледу опструкције легитимних
националних интереса, Борислав Јовић је био раме уз раме са својим шефом који
је сарадњу са САД платио монт-процесом. Са друге стране, у праву је када тврди
да Кутиљеров план није омогућавао Америци и њеним сателитима свођење ове
државице !
на протекторат. Иако је велико пит!
ање �
�
а ли би судбина српске нације била другачија да су је предводили националисти,
не сме се никада заборавити да су управо такви као Борислав Јовић сваки
дефетистички подухват партијске централе проглашавали за "генијални дипломатски
потез" , "трасирање пута ка мирном разрешењу југословенске кризе" те "корак
напред ка скидању неправедних и ничим изазваних санкција". У таквој политици су
имали здушну подршку већине опозиционих партија, које су после 5.10.2000.
године постале позиција.
У емисији националне телевизије "Упитник" (емитованој 17.1.2006.године)
сучелили су се бивши чланови последњег Председништва СФРЈ - Борислав Јовић и
Васил Тупурковски. Водитељка Оливера Јовићевић, у жељи да испадне "објективна",
упорно је инсистирала да су за распад државе и грађански рат криви Срби. У
појединим моментима била је толико тенденциозна да је Тупурковски деловао као
српски родољуб, а Бора Јовић као идеолог српског национализма.
Гост из Скопља није могао а да не понови давно превазиђене и нетачне ставове,
као што је закључак да је економски развој предуслов демократије. Довољно је
узети у обзир економски раст Немачке у првих шест година Хитлерове власти или
економску снагу Јужне Африке у периоду апартхејда, па схватити да економски
просперитет не мора да иде руку под руку са демократизацијом друштва. Неке од
најтоталитарнијих држава у историји имале су равномеран економски развој.
Тупурковски, који је у бившој Југославији словио за "спонтаног" и "прозападног"
комунисту, наставио је стопама првог председника Бивше Југословенске Републике
Македоније Кире Глигорова, те сматра да ће Срби проћи кроз националну катарзу
када се окончају суђења у Хагу. "У међународној јавности Хаг се доживљава као
ултимативна правда" - наставља бивши председник Кошаркашког савеза Југославије.
"Србија и Хрватска немају више разлога за нови рат" - бодри Тупурковски - "тако
да ће за обе државе врата Европе бити широм отворена."
Таквих "коначних решења" смо се у прошлости нагледали и наслушали па је свако
озбиљан макар опрезан када су у питању добросуседски односи Хрватске и Србије,
као и "европска перспектива" земаља Западног Балкана. Иста је ствар и са тзв.
македонском државом, која је распадом Југославије добила "самосталност" као
прва бивша југословенска република која је на своју територију стационирала
НАТО трупе. Без обзира на њих, Албанци су постали конститутивна нација, спремна
да у првом погодном моменту посегну за територијалном аутономијом и отцеп�!
�ењем од Скопља; Грци не признају име Македонији; а Бугари негирају македонску
црквену и националну посебност.
Какав је састав савезничких трупа, у чијим редовима би требали да се нађу екс-
Југословени, сведочи књига "Волим своју пушку више од тебе" Кајле Вилијамс,
бившег наредника у 101. падобранској дивизији која је у Ираку провела годину
дана (од марта 2003. године до фебруара 2004. године). У Би-Би-Си-јевој емисији
"Тежак разговор" ("Hard talk") изнела је искуства из Другог заливског рата када
је пијане, " загореле", колеге умало нису силовале, као и када је, попут
колегинице Линди Ингланд, ислеђивала голе ирачке заробљенике, кршећи Женевску
конвенцију на коју!
се САД и друге државе ревносно позивају у случају ратова на тлу бивше
Југославије. За разлику од "сестре по оружју", која је завршила на трогодишњој
робији зато што је спроводила наређења претпостављених, Кајлa је постала
списатељица.
Након неколико недеља суспензије, у етар се 16.1. вратио и Денис Латин, чију
ауторску емисију резигнирани бранитељи и драговољци зову "Ћирилица". Свеједно,
после "Туђмановог наслеђа" и претње да ће се следећи гаф казнити избацивањем са
ХРТ-а, Латин је емисију посветио избеглицама и расељеним лицима које су
југословенски конфликти развејали по региону и свету. Упркос умереним ставовима
већине учесника, гледаоци су на референдумско питање "Желите ли да се избегли
Срби врате?" одговорили са (очекиваних) 77% против. Улога Дениса Латина је да
пре�!
�стави "другу Хрватску", "демократску", "плуралистичку" и "толерантну", у
којој Србе-повратнике не шиканирају и не убијају, у којој не каменују
православне цркве и не кољу старце, међутим, такве норме понашања још дуго неће
заживети код већине која своје фрустрације традиционално истреса на
православним комшијама. Једноставно, Хрватима стоји мултиконфесионалност и
владавина права као што циркуским псима и мајмунима стоје капутићи и црвени
мундири. Најбољу дефиницију покатоличених Срба, такозваних Хрвата, дао је Јован
Дучић, рекавши да �!
�у нахрабрији не зато што се ничег�!
� не �
�
оје, већ зато што се ничега не стиде. Ту реченицу треба увек имати у виду када
се покушава било каква нормализација односа са овом геноцидном творевином.
Осим што су 2006. годину прогласили Теслином - иако је његово родно село више
пута страдало од помахниталих католика - хрватске власти су кренуле у ревизију
историографије и уклањање доказа о геноцидности Павелићевог режима. Нова
поставка логора Јасеновац била је тема "Клопке" ( 25.1.). "Церемонијал
мајстори" Борис Тадић, Вук Драшковић, Војислав Коштуница и Светозар Маровић још
увек нису упутили званичан протест због одлуке Хрватске да у новој поставци
уклони све што би подсећало посетиоце на стравичност Јасеновца. Све власти од
1945. године с�!
� покушавале да минимализују геноцид који је извршен у НДХ, тако да је
иницијатива хрватске владе последња фаза у негирању било каквог злочина и
скидање одговорности са Хрватске као државе настале на геноциду.
Иво Голдштајн, који је у емисији бранио хрватску страну минимализујући број
убијених, правио је паралеле са положајем Ираца у Енглеској, иако у Британији
нису постојали сабирни логори за Ирце, нити их је у скоријој прошлости неко
клао зато што су католици. Напротив, по свим статистикама, они су интегрисани у
британско друштво и има их више у Енглеској него у Републици Ирској. Током
разговора је логор, у коме су се усташе такмичиле ко ће више људи поклати за
ноћ, преименовао у "радни" , јер су у Јасеновцу, забога, постојали
"индустријски пого!
ни" од виталног значаја за економију НДХ. Иво Голдштајн се ни ту није
зауставио, већ је очигледну политику Титовог режима да уништи сваки траг
геноцида, тиме што ће развући аутентичне зграде, представио потребом локалних
сељака да искористе цигле за своје потребе. Тако је, за разлику од осталих
концентрационих логора у Европи чије су поставке аутентичне, Јасеновац
претворен у обичан парк где су довођене екскурзије из бивше Југославије.
Ово је потврдио и Цадик Данон, преживели логораш чијих је четрдесет пет чланова
породице страдало у Јасеновцу. Његово сведочење о патологији усташког система
мучења и убијања било је нешто најпотресније што су гледаоци могли да чују
протеклих година на некој српској телевизији.
По Иви Голдштајну и Јовану Мирковићу, историчару и кустосу Музеја жртава
геноцида у Београду, утврђено је између 80 000 и 100 000 страдалих, иако извори
Српске православне цркве, која је имала пописе православног живља на територији
НДХ, тврде да је минимална бројка 600 000, док је 700 000 била званична цифра у
Титовој Југославији. Ако власти нису желеле да умање геноцид, као што тврди
гост из Загреба, зашто су масовна стратишта остала необележена, личке,
далматинске и херцеговачке јаме бетониране, а оригиналан логор уништен? Зашто
Титови партизани �!
�икада у току рата нису напали логор? И зашто је Музеј Холокауста у Вашингтону
предао архиву Хрватској? Биће да сме да се пише и прича само о геноциду над
"изабранима", док су жртве других погрома гурнуте у запећак. Иво Голдштајн је
само један од представника селективног сећања и њега не треба кривити што је
службеник одређене политике када сами Срби нису вољни да говоре о својим
жртвама. Да ли код нас постоји телевизија која би организовала серију емисија
(које не би трајале сат времена; као да их праве за ментално ретардиране који
не мог�!
� да се концентришу на тему дуже од!
пет�
�
аест минута) о Јасеновцу и НДХ, где би гостовали еминентни историчари из земље
и иностранства и чија би се садржина преводила на већину страних језика? Зашто
о тој теми не би говорио и режисер Лордан Зафрановић који је од 1990. године
непожељан у Хрватској због филмова у којима је разобличавао спрегу
Римокатоличке цркве и НДХ?
Пуно је питања, а врло мало иницијативе. Нико нас не може уверити да је само
реч о "традиционалној српској амбивалентности", већ о пажљиво смишљеном
сценарију где о најзначајнијим питањима главну реч воде некомпетентни и
перфидни.
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
