http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=27173&r=20.htm
Политика
Погледи
Београд, среда 1. март 2006.
БиХ 1908. И КОСМЕТ 2006 – РАЗЛИКЕ И СЛИЧНОСТИ
Ружна реч анексија
Постоје и сличности између два периода. „Међународно безбедносно
присуство" на Косову и Метохији, и „окупација" Босне и Херцеговине
успостављени су међународним споразумима – резолуцијом 1244 Савета
безбедности, односно чланом 25. одлука Берлинског конгреса. У оба
случаја циљ је био завођење реда
Док се у престоницама великих сила одлучује о будућности Косова и
Метохије, умножавају се покушаји да се исход преговора предвиди, или
бар наслути – па и уз помоћ историјских аналогија. Ових дана могу се
чути и поређења с анексијом Босне и Херцеговине из 1908–1909. године.
Тада се, као што се зна, привремена окупација претворила у припајање
ових територија Аустро-Угарској, без икаквог уважавања протеста Србије
и Црне Горе.
На први поглед, разлике су ипак бројније од сличности. Косово и
Метохија формално-правно је део Србије, док је Босна и Херцеговина
1908. године de iure припадала Османском царству. Србија учествује у
преговорима о Косову и Метохији, јер се ради о њеној територији; 1908.
године, проглашењем анексије Босне и Херцеговине, угрожен је
територијални интегритет Османског царства, док су Србија и Црна Гора,
упркос својим националним аспирацијама, стављене пред свршен чин.
Требало би, ипак, додати и то да су 1908. године Срби били најбројнија
етничка група у Босни и Херцеговини, док већину становништва на
данашњем Косову и Метохији чине Албанци.
Стране трупе на Косово и Метохију стигле су из неколико земаља, док је
војска која је окупирала Босну и Херцеговину припадала искључиво
Аустро-Угарској. Сходно томе, Босна и Херцеговина је 1908. године
једноставно припојена Хабсбуршком царству, док се, када је реч о
Косову и Метохији, данас говори о два сценарија, са могућим
модалитетима: „више од аутономије, мање од независности", или
независност и одвајање у посебну државну јединицу.
Од 1908. године промениле су се и Србија и Црна Гора, али и чинилац од
кога понајвише зависе одлуке о балканским границама – политика великих
сила. Европа је 1908. године била подељена на два непријатељска блока,
па је „малим земљама" било лакше да тактизирају и бране своје
интересе. Тада су иза Србије стајале Русија и, све више, Француска и
Британија. Данас на Балкану преовлађује утицај само једног блока,
„западног", који је, истина, унутар себе врло хетероген, јер укључује
како различите земље Европске уније, тако и САД. Њихови односи са
Русијом формално су партнерски, иако су суштински супарнички. Русија
је, по свему судећи, још увек сувише заузета проблемима у свом
непосредном окружењу да би могла да се озбиљније позабави Балканом.
Постоје, међутим, и сличности између два периода, које нису
занемариве. „Међународно безбедносно присуство" на Косову и Метохији,
и „окупација" Босне и Херцеговине успостављени су међународним
споразумима – резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација,
односно чланом 25. одлука Берлинског конгреса. У оба случаја циљ је
био завођење реда; у оба документа „међународно присуство" и
„окупација" проглашени су привременим решењима, која не оспоравају
територијални интегритет СР Југославије и Османског царства.
У Босни и Херцеговини привремено решење је 1908. године ипак прерасло
у одвајање тих територија од Османског царства и њихово припајање
Аустро-Угарској, насупрот члану 25. Берлинског уговора. Судећи по
учесталим порукама које ових дана стижу у Београд, Косово и Метохија
могло би да буде одвојено од Србије и учињено независним (при чему ће
и најдобронамернији посматрач тешко поверовати да, пре или касније, на
овај или онај начин, неће доћи до њиховог припајања Албанији),
насупрот општем духу резолуције 1244 (иако се у њој, истини за вољу,
не каже да, после „прелазне управе", „коначно решење" неће значити и
отцепљење).
Ако се то деси, осећање изиграности и огорчења међу Србима могло би да
буде слично ономе из 1908–1909. године. Тим пре што је и 1908. године
Србија покушавала да води флексибилну политику. Њена влада била је
спремна да се помири са новим стањем, у замену за одређене
територијалне надокнаде. У самој Србији то је, међутим, изазвало
поделу на „реалисте", који су подржали владин предлог, и „патриоте"
који су тврдили да се од Босне и Херцеговине не сме одустати, и да се
Аустро-Угарској мора показати одлучност. На крају, нису успели ни
„реалисти" ни „патриоти" – Русија, Француска и Британија још увек нису
биле спремне да се, због Србије, сукобе с Аустро-Угарском и Немачком.
Суочена са аустроугарским ултиматумом, Србија се повукла, не добивши
ништа. И Турска се, у међувремену, нагодила са Аустро-Угарском, што је
само појачало огорчење у Србији.
Постоји још једна суштинска сличност између два периода: коначну
одлуку донеће „међународна заједница", односно „велике силе", како се
то 1908. године називало. Није мудро ни реално већ сада тврдити да ће
и нова одлука бити неповољна по Србију. Једно је, међутим, сигурно: у
одлучивању о политичкој судбини Косова и Метохије велике силе неће се,
као ни 1908–1909, обазирати на међународно право и морална начела,
него на односе снага и прагматичне интересе.
Прагматични интереси великих сила, међутим, не морају да буду гарант
трајности и мира. Анексиона криза, у којој је и Русија морала да се
повуче пред немачким ултиматумом, била је, како се брзо показало, увод
у Први светски рат. Да ли би отцепљење Косова и Метохије од Србије, и
њихово раније или касније припајање Албанији, у Европској унији или
ван ње, водило ка миру и стабилности? С тим што је познато да Србија
није једина земља у региону с територијално компактном албанском
мањином. Шта ће се десити када националисти и сепаратисти широм света
добију поруку да је међународна заједница спремна да их подржи, па чак
и легализује већину створену прогонима и истребљењем суграђана друге
нације и вере? Да бисте одговорили на то питање, не морате да будете
ни историчар ни политички аналитичар.
Милош Ковић
Асистент на катедри за
општу историју новог века
на Филозофском факултету
у Београду
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
