Sud u Hagu ne može da ukine RS
Ne postoji mogućnost da Međunarodni sud pravde u Hagu ukine Republiku Srpsku, kaže za „Blic" profesor Tibor Varadi, član pravnog tima SCG u procesu po tužbi za genocid koju je 1993. godine BiH podnela protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
- Sud u Hagu ne pokazuje interes da ukine RS niti može da se meša u ustavno ustrojstvo jedne države - tvrdi Varadi.
On smatra da su šanse da se Sud proglasi nenadležnim u ovom procesu realne, ali nije želeo da prognozira šanse da SCG dobije spor u slučaju da do njega ipak dođe. Argument naše strane jeste da nekadašnja SRJ nije bila članica UN u vreme podnošenja bosanske tužbe, što je bilo obrazloženje istog suda kada se proglasio nenadležnim u slučaju tužbe SRJ protiv zemalja NATO. Zahtev da se Sud proglasi nenadležnim predstavnici SCG podneće tokom svog izlaganja koje počinje 8. marta.
Ističući da je rat u Bosni bio sukob između naroda, a da se na sudu vodi spor između država, Varadi kaže da to znači da bismo, u slučaju presude u korist BiH i plaćanja ratne odštete, došli u „bizarnu" situaciju da odštetu plaćaju svi građani SCG, uključujući i Bošnjake iz Sandžaka i kosovske Albance, a dobijaju svi građani BiH, uključujući i Srbe iz Republike Srpske. Navodeći da BiH još nije formalno podnela zahtev za naplatu ratne odštete, Varadi kaže da je čuo i najave da će bosanska strana tražiti odštetu od 200 ili 300 milijardi dolara. On nije želeo da spekuliše kolika bi mogla biti realna odšteta koju bi, u slučaju takve presude, SCG plaćala BiH.
- To je krajnje hipotetičko pitanje i ne bih da nagađam. Sud će se prvo izjasniti o proceduralnim pitanjima, potom o suštini spora, a zahtev za odštetu obično se podnosi tek posle presude - objašnjava naš sagovornik.
Na pitanje da li još postoji šansa za diplomatsko rešenje spora, Varadi kaže da se SCG i dalje zalaže za to, ali da bosanska strana do sada nije prihvatala tu inicijativu i da on ne zna da li još postoji manevarski prostor za kompromis. Potvrdivši da su argumenti naše strane da u BiH nije bilo genocida i da, ako ga je i bilo, on nije imao veze sa SRJ, Varadi ipak nije želeo da detaljnije iznosi adute našeg pravnog tima. Govoreći o protivničkim argumentima, Varadi kaže da bosanski predstavnici pokušavaju da stvore atmosferu „jakih simpatija" prema BiH i „antipatija" prema SCG, ali da do sada nisu iznosili nikakve činjenice.
Rasprava pred Sudom u Hagu koja je počela u ponedeljak trajaće, uz prekide, do 9. maja ove godine, a zatim će se 16 sudija povući da razmotri izložene dokaze i donese presudu, za šta ne postoji rok.
Dejan Vukelić
27. 02. 2006.
Medijsko hapšenje Ratka Mladića
Još jedan pucanj u prazno
Grudva se zakotrljala i u svom naletu mlela je sve pred sobom narastajući do neslućenih razmera. Skaj njuz, Bi-Bi-Si, ali i, naravno, beogradski B92, Pink, Danas , Vreme ... svi su imali pouzdane informacije, nezvanične izvore iz vrha ozloglašene Vojske, Policije i BIA o Mladićevom hapšenju. U jadnoj trci za ekskluzivnošću i tiražom, pridružili su im se i ostali mediji – nemajući kud. Nesrećni novinari su shvatili da u ovoj tragikomediji nema pravila i da je sve dozvoljeno pa su počeli da izmišljaju najfantastičnije scenarije a sve pozivajući se na "anonimne i pouzdane izvore". A kada se sve to iskombinuje sa izjavama kvazivojnih analitičara i čelnika haškog lobija u Beogradu – eto divote
piše: Nenad M. Stevanović
Srbija je preživela još jedno hapšenje Ratka Mladića . U dosada nezabeleženoj medijskoj kampanji, osmišljenoj očigledno daleko od balkanskih prostora, beogradski ali i svetski mediji vodili su grozničavu trku u smišljanju što maštovitijeg, odnosno što glupljeg scenarija navodnog hapšenja ratnog komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske.
Tako se moglo pročitati da je američki transportni helikopter poleteo sa heliodroma Instituta za bezbednost na beogradskoj Banjici. U letelici se navodno nalazio Mladić sa lisicama na rukama.
Po drugom, samozvanom, stručnjaku za bezbednost Mladića su uhapsili britanski komandosi – sasovci, u sadejstvu sa rumunskim snagama bezbednosti nadomak Kladova, koji je, uzgred budi rečeno, još srpski grad. Beše žestoka borba na Dunavu, prangijalo se na sve strane, biju Srbi al' biju i Turci... Tek na kraju specijalci Njenog veličanstva uspeše da savladaju Mladićevo obezbeđenje. Podatke o mrtvima i ranjenima "ekspert" nije naveo.
Druge dnevne novine, koje se diče da su ozbiljne i ugledne, opet su prenele da je Mladić opkoljen sa svih strana i da ga čuvaju samo četvorica vernih i zabludelih telohranitelja, koji još nisu shvatili da je Mladićeva sloboda na izmaku.
Kako je sve počelo
Spektar gluposti i nagađanja najrazličitije vrste je išao od podataka da je Mladić već sleteo u Hag i da čami u Ševeningenu dok mu Sloba sprema gulaš dobrodošlice, do informacija da je hapšenje na planini Cer, Povlenu, Banovom Brdu i Čačku... u toku i da Ratko samo što nije...
I pored očiglednih, vidnih napora, koji su nesumnjivo koštali puno vremena, nerava i pre svega para, kreatori ove kampanje nisu postigli glavni cilj – Mladić je i dalje slobodan.
Kako je sve počelo? Scenario, toliko puta isproban u praksi, i ovog puta je imao iste glumce – čelnike bivšeg režima DOS-a, likove koji na ulici zaustavljaju slučajne prolaznike i kunu se da su nekada bili najbolji prijatelji pokojnog premijera Zorana Đinđića .
Najpre je Uterivač Istine i Nosač Kovčega Vladimir Beba Popović u višetomnom, nedavno objavljenom, intervjuu još jednom objasnio zavereničku spregu vladike Amfilohija , Vladimira Vladimiroviča Putina , Vojislava Koštunice , Ace Tomića i Ljilje Smajlović , koji su smislili, organizovali i sproveli ubistvo Zorana Đinđića. Naravno, atentat je opet poslužio kao šlagvort za haške begunce, ratne zločine, katarzu, denacifikaciju, Srbiju kao septičku jamu koju iz armagedonskog ništavila može da izdigne samo Čedomir Jovanović . Popović je samo započeo ono što su odmah dočekali njegovi partijski drugovi, pre svih tragikomični Goran Petrović , poznatiji kao zet glavnog albanskog lobiste u Beogradu Gorana Svilanovića nego kao bivši šef srpske Državne bezbednosti. Dakle, Petrović je naveo da će do Mladićevog hapšenja "sasvim sigurno doći u narednih deset dana". Uz neizostavno bljuvanje po Vojislavu Koštunici, Petrović je kao iskusni obaveštajac u oblandu uvio predviđanja da Vlada Srbije mora da uhapsi Mladića ili da se suoči sa prekidom pregovora sa Evropskom unijom. Tog trenutka na javnu scenu skočili su i ostali "EUnisti" horski zapomažući.
Varnica
Nije proteklo puno vremena a sa "ekskluzivnim" informacijama promolio se i treći funkcioner Liberalno-demokratske partije, odnosno njen lider Čedomir Jovanović. On je, naime, tvrdio da je Mladić sve vreme u svojoj kući u ulici Blagoja Parovića i da to Koštunica "i njegova bratija vrlo dobro znaju ali da ništa ne čine da ga uhapse".
To, ma kako idiotski zvučalo, pa makar i od Jovanovića, nije smetalo buljucima sluđenih beogradskih reportera da navale na interfon, a potom i komšiluk Mladićeve familije. Tako je srpska javnost mogla sa "lica mesta" u "dramatičnim svedočenjima" da sazna da je u dvorištu Mladićeve kuće jedan bicikl, da je zavesa u dnevnoj sobi pomaknuta ulevo, a da je ponekad u večernjim satima, što je teško pojmljivo, upaljeno i svetlo.
Ovu medijsku kampanju pratili su i orkestrirani pritisci Kurte i Murte Evropske unije, Saveta Evrope i NATO-a. Poruka je bila jedna – bićete izopšteni od ostatka Evrope ukoliko ne predate Ratka Mladića. Kada on bude u Hagu, sve će u Srbiji biti drugačije, poručivali su emisari ne shvatajući koliko su u pravu.
I posle svega, samo se čekala varnica, a ona je stigla preko nesrećne bijeljinske televizije. Grudva se zakotrljala i u svom naletu mlela je sve pred sobom narastajući do neslućenih razmera. Skaj njuz, Bi-Bi-Si, ali i, naravno, beogradski B92, Pink, Danas , Vreme ... svi su imali pouzdane informacije, nezvanične izvore iz vrha ozoglašene Vojske, Policije i BIA o Mladićevom hapšenju. U jadnoj trci za eksluzivnošću i tiražom, pridružili su im se i ostali mediji – nemajući kud. Nesrećni novinari su shvatili da u ovoj tragikomediji nema pravila i da je sve dozvoljeno, pa su počeli da izmišljaju najfantastičnije scenarije a sve pozivajući se na "anonimne i pouzdane izvore". A kada se sve to iskombinuje sa izjavama kvazivojnih analitičara i čelnika haškog lobija u Beogradu – eto divote.
Uzalud je Srđan Đurić , šef Vladine kancelarije za odnose sa medijima, demantovao sve vesti i navode o "akciji koja je u toku". Vladino saopštenje dato je sutradan u dnu stranica beogradskih dnevnih listova, kao antrfile od dve rečenice.
Cilj(evi) medijske kampanje
Posle svega postavlja se pitanje šta se htelo ovom kampanjom i koji je njen cilj. Nema sumnje da je čitava operacija imala dvostruku nameru. Prva je bila dodatni pritisak na mrežu Mladićevih jataka i, konkretno, njegovo obezbeđenje, koje nesumnjivo trpi najveći pritisak za poslednjih deset godina. U situaciji kada se na gotovo svim svetskim TV-stanicama prekidaju redovni programi informacijama da je "hapšenje ratnog zločinca Ratka Mladića u toku", samo najodlučniji, najčvršći i najodaniji borci ne čine nagle, nepromišljene i u krajnjem slučaju pogrešne poteze, kojima se lovci na haške glave tako nadaju. Niko ne treba da sumnja da su proteklih dana svi fiksni i mobilni telefoni Mladićevih rođaka, ratnih drugova, kolega sa Akademije pa i benignih simpatizera, bili pomno prisluškivani a njihovi pokreti budno praćeni sve sa ciljem i nadom da mogu da dovedu do najpoznatijeg srpskog generala.
Drugi cilj medijskog hapšenja Ratka Mladića jeste dodatno urušavanje pozicije Srpske vlade u odlučujućim pregovorima o sudbini Kosova i Metohije. Zbog toga nije daleko od realnosti hipoteza da iza svega stoji jedna snažna evropska vlada sa svojim obaveštajnim aparatom, koja bi se, ovakvim dodatnim pritiskom, još za koji santimetar približila svom centralnom cilju koji više i ne krije – nezavisnom Kosovu.
U takvoj situaciji Vlada Srbije, suočena sa udarima sa svih strana, i spolja i iznutra, pokušava da dopre do Ratka Mladića, ali sa mlakim rezultatima. Koštunica očigledno nije spreman da u istoriji ostane poznat kao čovek koji je Mladiću stavio lisice na ruke i čini sve kako bi ga privoleo na dobrovoljnu predaju. Mladić, međutim, očigledno nije Momčilo Perišić ni Milan Milutinović , a kako stoje stvari, ni Veselin Šljivančanin . Sve upućuje na to da ni Mladić, a ni oni koji ga čuvaju nemaju nameru da se dobrovoljno predaju, što nas opet dovodi na početak ove priče, koja je začarani krug iz kojeg se trenutno ne nazire izlaz. Preko potreban svima.
