НЕКРОЛОГ СРЂЕ ТРИФКОВИЋА емитовано 12. 03. 06. у 20:47 аутор urednik
СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ, ЈЕДНА СРПСКА ТРАГЕДИЈА Смрт Слободана Милошевића изазваће, по свој прилици, својеврсну лавину јавних реаговања најразличитије природе - од трезвених и утемељених политичких анализа, до (последњих година прилично популарних) бизарних „обрачуна“са политичком заоставштином бившег председника Србије и СРЈ, неретко и на зачуђујуће неукусном личном нивоу. У жељи да максимално допринесемо озбиљном и аргументованом погледу на улогу и значај господина Милошевића у новијој историји српског народа и државе, имамо част да објавимо некролог угледног америчког ист! оричара и политичког аналитичара др Срђе Трифковића, спољнополитичког уредника месечника Chronicles и директора Центра за међународне односе Института Рокфорд. Посебно је значајан детаљ да су Слободан Милошевић и Срђа Трифковић припадали међусобно поларизованим идеолошким „таборима“ и да је др.Трифковић читаву деценију био доследан критичар власти на чијем је челу стајао Милошевић. СНП „Светозар Милетић“ се захваљује др Срђи Трифковићу на пристанку да, ексклузивно за наше читаоце, напише ову значајну знализу, укључујући и посебан о! сврт „из прве руке“ на хашки проц! ес у � �ојем се појавио као саветник бившег југословенског председника. СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: ЈЕДНА СРПСКА ТРАГЕДИЈА Срђа Трифковић Већ два и по миленијума европски човек негује трагедију као уметничку форму која јасно артикулише основне проблеме његовог постојања и одражава суштинску трагику тог постојања. Трагедија као уметност и трагедија као живот сусрећу се у личности Слободана Милошевића. Шекспирове драме доживљавамо као одраз стварности, а не само као естетски феномен. Један Хамлет, Макбет, Ричард Трећи... саопштавају нам поруке безвременог важења језиком бардове маште који је вазда савремен. Са друге стране, тешко је отети се утиску да животни пут Милошевићев - који се стварно одиграо, ту пред нама - има карактер Шекспирове творевине. Тај пут може да се подели у четири периода неједнаког трајања и значаја. У првој фази, до 1987. Милошевић је био немаркантни кадар Савеза комуниста Србије, апаратчик вичан унутарпартисјким марифетлуцима али слабо познат ван редова номенклатуре. Са чувеним инцидентом у Косову Пољу рађа се вожд у кога се полажу огромне наде и очекивања милиона Срба са обе стране Дрине. Са Осмом седницом Милошевић постаје самоуверени лидер за којим се сврставају партијски лојалисти и ванпартијски патриоти у истом строју - не толико његовом намером, колико њиховом спремношћу да сопствена стремљења и жеље, разнородне и често међусобно несравњиве, пројектују на њега. Супротности тог периода разрешене су у трећој фази (1992-2000), када цинично манипулативни мистер Хајд коначно односи превагу над вождом Џекилом. Ово је савршено одговарало Клинтоновом Вашингтону, са којим се Милошевић вазда надао некој нагодби. У тој нади охрабривала га је чињеница да са Запада, а пре свега из САД, није било озбиљних покушаја слабљења његовог унутрашњег положаја. Клинтонова администрација није подстицала успон озбиљне алтернативе Милошевићу јер је закључила још у раној фази југословенског конфликта да његов опстанак на! власти одговара америчким интересима у балканској регији. Стратешка одлука америчке владе да порази Србе (дакле не српског лидера или владу, или не само њих, већ национални ентитет у целини) представљала окосницу политике Вашингтона на Балкану од почетка 1992. па надаље. Српска страна је слабљена споља политичком изолацијом, санкцијама, медијском сатанизацијом, а изнутра кроз омогућавање неспутане, са Запада ничим ометане Милошевићеве власти и кроз омогућавање Милошевићу да врши непрекидан утицај на прекодринске Србе. Пустили су га д! а влада јер су били свесни да Србе ! води без идеја и без страсти. И напокон, последње четири године његовог живота, у хашкој ћелији, доносе катарзу и делимично искупљење Слободана Милошевића пред нацијом и историјом за небројене грехе, свесне и несвесне, из претходне деценије и по. Некима је било јасно далеко пре изручења, а већини након њега, да је суђење њему било суђење нацији јер су оптужбе биле по дефиницији колективне. После процеса који је требало да протекне глатко, траје годину-две и буде окончан увелико ковертираном пресудом, било би саопштено да интеграција у међународну заједницу изискује! да се Срби суоче са злоделима у којима су били колективни саучесници под Милошевићем, да их признају и да се јавно покају због њих, а богами и да плате одштету жртвама у износу сразмерно тежем од репарација наметнутих Немачкој у Версају. Спремност на прихватање свега наведеног била би доказ преваспитаности, а свако колебање - доказ незрелости за интеграције. Што све није испало по наведеном плану, заслуга је искључиво самог Милошевића. У припреми своје одбране он је испрва био вођен личним мотивима. Негде од почетка 2004, међутим, схватио је да без обзира каква била његова лична судбина, он обавља један посао од историјског значаја. Побијајући злокобни хашки фалсификат новије српске историје као једног непрекинутог злочиначког удруживања у циљу стварања Велике Србије, пројекта који има свој крвави траг од Гарашанина до данас, Слободан Милошевић је напокон у својој мотивацији и јавном делов�! �њу спојио лични и национални интерес. У претходне три фазе његовог личног и политичког живота тај спој нажалост није постојао: све до Хага његова је мотивациона структура била лично функционална али системски дисфункционална. После изручења Хагу, проблем Милошевића за Србе престаје да буде политички и постаје општенационални. Његово изручење представљало је кулминацију процеса који је започео и пре 5. октобра 2000. Њиме су потврђене две битне чињенице. Као прво, Срби су до даљњег престали да постоје као иоле самостални актери на међународној сцени. Њихов је статус презреног објекта а не респекта вредног (па макар и омраженог) субјекта балканских процеса. Носиоци политичке моћи у Београду можда су се надали да ће изручењем себи обезбедити статус вазала спољних ментора. Ни толико им није пружено, јер Западу су Срби били потребнији као монета за поткусуривање него као послушни партнери. Вазалски однос подразумева и известан степен заштите неких националних и државних интереса подређен! е стране, а то је Србији после Милошевићеве предаје било тврђе ускраћено него до тада. Његовим изручиоцима јасно је стављено до знања да могу да буду само сатрапи, беспоговорни извршиоци, који не могу ни да се претварају да на ма шта имају права, већ морају бити захвални за оно шта им се и ако им се додели. Као друго, Видовданом 2001. завршен је деветомесечни период током којега је Србија имала шансу да развију стратегију повратка у свет на бази заштите националних и државних интереса, самопоштовања и достојанства. До Видовдана је било места некој нади да ће у датом тренутку Коштуница своју тада још постојећу латентну снагу преточити у стварну моћ и спречити даље харање ДОС-овских гаулајтера. После тог датума за такав преокрет је било прекасно, без обзира на Коштуничин долазак на чело владе две и по године касније. Са Милошевићевим изручењ! ем поражена је нада у демократски препород Србије: уместо варљивих идеала 5. октобра, још тврђе је завладао општи цинизам који додатно да утире пут западњачком нихилизму. Повратак Срба у тзв. Европу на бази самопоштовања, одгођен је у недоглед. Да, животни пут Слободана Милошевића заиста има карактер Шекспирове творевине. Сви елементи су ту: амбиција, понос, моћ, насиље, злокобно утицајна жена, манипулације, дволичност, изазивање судбине, пад, освешћење, стоичко па и херојско ношење са злим силама, постхумно искупљење. И dramatis personae и сценски захват су колосални. У народу свиклом да производи више трагедија него што може да издржи, трагедија звана Слободан Милошевић нема премца. POST SCRIPTUM: СЕЋАЊЕ НА ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ Милошевић је последњих година живота схватио да његова борба са хашким тужиоцима више није само његова. Ово се одражавало у решености да се инквизицији супротстави и по цену пренебрегавања сопствене сујете. Да је заиста тако, лично сам се уверио када сам почетком јуна 2004. добио Милошевићев позив да га посетим у Хагу и евентуално помогнем око припреме неких елемената његове одбране. Њему није било непознато да сам до Видовдана 2001. изговорио и написао много тога неповољног, па и увредљивог о њему, на српском и енглеском. Ево неколико репрезентативних узорака из америчке и британске штампе 90-тих: „Milosevic is cynically exploiting the nationalist awakening to perpetuate Communist rule and his own power in the eastern half of Yugoslavia.“ U.S. News & World Report, 18. јуни 1990. „Milosevic needs outside enemies to halt the erosion of his popularity.“ U.S. News & World Report, 12. новембар 1990. „Demagogue and populist.“ Из студије The Yugoslav Crisis and the United States. Станфорд: Хуверов институт, новембар 1991. „Trifkovic said he (was) critical of the authoritarian rule of Serbian President Slobodan Milosevic and has called for his removal from office and democratic reforms.“ The Plain Dealer (Кливленд), недеља, 6. септембар 1992, стр. 6-Б. „Trusting Milosevic is like giving a bloodbank to Count Drakula.“ The Times (Лондон), четвртак, 23. новембар 1995, стр. 16. „Milosevic has used his newly-fangled international legitimacy (after Dayton) to stifle even further all political opposition and to reassert state control.“ The Phoenix Gazette, четвртак, 19. март 1996, стр. Б5. Шта је било било је, гласила је порука коју ми је пренео правни саветник Милошевића; њему су сада потребни савети и препоруке за евентуалне иностране сведоке одбране, из редова америчких, канадских и британских пријатеља Срба, које лично познајем и са којима сам сарађивао у протеклих 12 година. Изразио сам спремност да помогнем. Сматрао сам ту помоћ за своју моралну обавезу, с обзиром да у суђењу њему видим један безочно политички процес, који се одржава пред нелегалним и нелегитимним судом, под лажном, злонамерном, а за српски народ и државу потенцијално фаталном оптужницом. Као што сам одговорио адвокату, „Без обзира на лично мишљење ма кога од нас о пропустима СМ-а - а било их је на претек - ово шта се њему сада догађа не тиче се само њега, већ једног скандалозног покушаја фалсификовања два века српске историје. Окончање његовог суђења, како га творци ове фарсе замишљају, не би означило крај српске Голготе већ гаранцију њеног наставка у недоглед. Суђење њему осећам као суђење самом себи и свим Србима, јер су оптужбе против њега по дефиницији колективне“. Три недеље касније, 24. јуна 2004. после уобичајене контроле и проласка кроз безбројне капије које воде до централног притворног одељења казнионице у Шевенингену, уведен сам у Милошевићеву канцеларију. Њему је на коришћење била додељена једна од просторија у затвору које се обично користе за посете затвореницима, величине око 2,5 Х 5м. Соба је била осветљена оскудним дневним светлом и неоном. Била је без шарма, али и без непријатног мириса мензе и јаких дезинфекционих средстава који прате посетиоца у осталим деловима зграде. Једини комад не! стандардне опреме био је мини клима-уређај. На једном од два стола су уз безбројне списе били апарат за кафу, који смо у неколико наврата користили током трочасовног разговора. На другом, за којим је седео Милошевић, био је компјутер, кутија Марлбора и футрола са кубанским Панателама. Милошевић је изгледао у лицу свежије и у целини виталније него када сам га видео у хашкој судници годину дана раније. Имао је свеже испеглану плаву кошуљу са откопчаним првим дугметом, испод ње белу мајицу уз врат, тамне панталоне и црне мокасине. Поздравио ме је срдачно. Прекинуо ме је када сам почео да се представљам, истичући да ово није први пут да се сусрећемо јер смо се већ упознали у јесен 1993. у Женеви, у вили Данијела Боајеа. Ово ме је изненадило с обзиром да је тај наш први сусрет био крајње формалан и кратак, сличан стотинама других! сличних сусрета које је несумњиво имао током 13 година власти. После краћег разговора опште природе прешли смо на разговор о евентуалним сведоцима. Истакао сам да му препоручујем људе који имају име, углед, калибар и личну посвећеност истини о ратовима на подручју бивше Југославије. Било ми је драго што је моје препоруке прихватио: захваљујући томе, наступила су два сведока чије су изјаве имале одјека не само у хашкој судници већ и у медијима широм света. Амбасадор Џејмс Бисет, као искусни канадски дипломата, сведочио је 23. фебруара ове године. Као амбасадор у Београду 1990-1992 није дозволио да политички притисци из Отаве утичу на његову перцепцију стварних збивања у бившој СФРЈ. По повратку из Београда неуморно је писао, јавно говорио и приватно утицао на измену преовлађујућих ставова западног естаблишмента. У најновије време истакао се и својим ефектним излагањима о Косову и Метохији на скуповима Фондације лорда Бајрона за балканске студије у Канади, САД, Великој Британији, СЦГ и другде! . Џејмс Џатрас, који је сведочио септембра 2004, показао се као важан вашингтонски инсајдер који је Клинтонову интервенцију на Балкану 1990-тих назвао моралном и геополитичком катастрофом која само иде у прилог глобалном Џихаду. Он је за процес био значајан пре свега као аутор два детаљна извештаја Републиканског политичког одбора америчког Сената, о шверцу оружја Изетбеговићу под окриљем Клинтонове администрације (објављен 1996) и о помоћи Клинтоновог тима албанским терористима (објављен 1997). Његово сведочење било је поткрепљено низом док! умената коришћених приликом припреме та два извештаја, који иначе имају статус званичних докумената законодавних тела владе САД. Сведока и сведочења више неће бити. Трибунал је обавио свој посао, у духу Ђержинског. Ускраћивање потребне неге незгодном оптуженику није квалитативно друкчије од метка у потиљак у подруму Лубјанке. То не треба да нас чуди, јер - осим Чеке - само још хашки трибунал у новијој европској историји обједињује функције истраге, хапшења, саслушања, оптужбе, суђења и извршења казне. http://snp-miletic.org.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=515 Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
