Милошевић на вишем суду Слободан Милошевић је и у смрти наставио да дели Србе. Прво грађане Србије једне од других, а затим и Србију од остатка света. Његовим „одласком на виши суд” (како је у редакцији „Политике” неко у суботу вече назвао Милошевићеву смрт пре краја хашког суђења), наш неспоразум са светом као да се само продубио, док се „две Србије” данас гласно свађају чак и око места на ком ће почивати његови посмртни остаци.
Мало је установа у свету које Срби данас толико воле да мрзе као што је случај са Хашким трибуналом. А ове им је недеље Трибунал за то дао више разлога него икада. Прво се под тешко објашњивим околностима убио Милан Бабић, крунски сведок против Слободана Милошевића. Судски чиновници уверавали су нас да ништа у његовом понашању и расположењу није упућивало на могућност самоубиства. Затим је изненада умро најважнији оптуженик хашког „процеса столећа”, Слободан Милошевић. Суд пре тога није давао уверљиве знаке да стање Милошевићевог здр! авља сматра истински алармантним. Да ствар по углед Трибунала у Београду буде још гора, суд је између ове две смрти оптуженом ратном злочинцу Рамушу Харадинају одобрио бављење политиком до почетка суђења. Србима је тиме сигнализирано да у Хагу нема правде и да српске жртве у очима суда вреде мање од албанских, муслиманских или хрватских жртава. У недељу се светска штампа згражавала над чињеницом да београдски таблоиди на насловним странама вриште да су Милошевића у Хагу убили. Истовремено је у Србији владало огорчење чињеницом да су хашка тужитељица и њена гласноговорница јавно кокетирале са идејом да је Милошевић, под теретом хашких доказа, можда чак и извршио самоубиство (а да је претходно, ваљда, легао у кревет и покрио се ћебетом). У првим реакцијама на Милошевићеву смрт, део западне штампе вратио се старим, утабаним новинарским клишеима у којим су Милошевић и Срби били одговорни за сва зла овог света. Бивши дописник „Њујорк тајмса” нашао је за сходно да поводом Милошевићеве смрти у притворској јединици лансира следећу окрутну досетку: „На почетку босанског рата постојао је виц по ком је слоган Министарства туризма Србије гласио: Посетите Србију пре него што она посети Вас. Двехиљадите године тај слоган је већ могао да гласи: Посетите Србију пре него што је нес! тане са мапе”. Србија још није нестала са мапе. Заслуга за то не припада Милошевићу, али не припада ни подршци њујоршке штампе и вашингтонске администрације. Стално слушамо да је Милошевић у Хагу писао свој политички тестамент, и да се у те сврхе служио својим суђењем. Због тога се мора рећи да је, на нашу трагедију, дубоки српски неспоразум са светом право лице Милошевићевог политичког наслеђа Србији. Љиљана Смајловић http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
