Politika
25. mart
УКИДАЊЕ ИНТЕРПОЛОВЕ ПОТЕРНИЦЕ ЗА БИВШИМ ЛИДЕРОМ ОВК-а ЈОШ ЈЕДАН
ПРЕСЕДАН НА КОСМЕТУ
Чеку ипак није Бин Ладен
Косовски премијер је данас за међународну заједницу оно што је у
време Дејтонског споразума био Милошевић
Да је јучерашње укидање Интерполове потернице за Агимом Чекуом,
оптуженим за геноцид над српским народом на Косову, прво кршење међународних
норми на овим просторима, српска страна би, можда, имала право на
„калимеровску” реакцију. Уистину, неправда јесте то што је Серен Јесен-Петерсен
позвао „западне силе” да игноришу српску оптужницу која премијера Косова по
командној одговорности терети за убиство 669 Срба, 18 припадника других
националних мањина, 518 тешких повреда и рањавања и 584 отмице. Неправда је и
то што је Чеку премијер �!
�осова, што Косово отимају од Србије, што се о томе преговара са Хашимом
Тачијем, који је пре девет година осуђен у Приштини на 10 година робије због
тероризма, и што хашки оптуженик Рамуш Харадинај, уместо да седи у затвору,
одлучује какав ће Срби статус имати у овом делу Србије.
Али, није „правда” оно у шта Србија треба да се узда у преговорима
око статуса Косова. Није сигурно ни Кофи Анан, од кога је Српско национално
веће Косова и Метохије тражило да смени Петерсена због оваквог поступка. Још
мање Хавијер Солана, који је, не сачекавши да потерница и званично буде
укинута, разговарао са Чекуом у Бриселу. За све њих су тројица „Петерсенових
играча”, како још називају Тачија, Чекуа и Харадинаја, једини који могу да
обезбеде спровођење онога што ће до краја године, како се најављује, бити
потписано у Бечу.
Гарант договора
Никога, па ни српску страну, не би требало да чуди, а још мање да
изненађује, то што су Ахтисари и Солана, који је у Бриселу истакао да тражи
дела, а не речи, изабрали баш Чекуа да их извади из косовског лавиринта у којем
се изгубила међународна заједница. Чеку је, наиме, према њиховој оцени, једини
који може да гарантује спровођење договореног. Чеку је данас за њих оно што је
у време потписивања Дејтонског споразума био Слободан Милошевић.
Ричард Холбрук, који данас Милошевића поново назива „балканским
касапином” (што му је у светским медијима до 1995. био најчешћи надимак), тада
је о њему говорио као о „гаранту мира”.
Ствари и закони се мењају у односу на потребе међународне заједнице
и њене политике. У томе свему нема ни правде, ни права.
– Политика је оно што данас у свету носи превагу над правом – каже
професор на правном факултету Универзитета Унион Богољуб Милосављевић.
Српска страна, међутим, ако је судити по изјави министра правде
Зорана Стојковића, још није научила да игра по тим правилима. Он је дан пре
укидања потернице најављивао да ће Петерсенов позив „проћи незапажено, јер
уколико би због дневнополитичких потреба државе када им одговара прихватале
овакве позиве, ниједна од међународних организација не би имала значај”. Дан
касније његову процену демантовала је реалност. Државе које имају моћ могу да
чине шта им је воља. Улога оних народа у које спадају и Срби и Албанци јесте да
у свему т!
оме пронађу најповољнију и најбезболнију позицију за остваривање својих
интереса.
Албанци су, за сада, у томе успешнији. Они, за разлику од Србије,
имају оно што међународној заједници тренутно треба, а то је неко ко може да
смири, али и да побуни Албанце.
– Суштина проблема није у Петерсену, Кушнеру, Харадинају, и Чекуу,
већ у центрима моћи који креирају политику и доносе одлуке – рекао је јуче
Момчило Трајковић, лидер Српског покрета отпора.
А центри моћи спремни су да зажмуре на оптужницу која Чекуу на душу
ставља убиство више од 600 Срба, ако је то цена решења косовског проблема. Исто
као што су били спремни да Милошевићу, док је стављао параф на Дејтонски
споразум, не помињу Сребреницу. Исто као што никада не би свом највећем
крвнику, Осами бин Ладену, опростили 11. септембар.
Србија као Африка
За њих, и за нас не важе исти закони. То потврђује и јучерашњи
потез Интерпола који је сличну ствар урадио само још једном, и то у Африци.
Интерпол је пре српске потернице укинуо још само потерницу коју су мароканске
власти издале за руководиоцима покрета за независност Западне Сахаре, а на
захтев Алжира.
– О томе је расправљала Генерална скупштина Интерпола, на чију
препоруку је Генерални секретаријат Интерпола повукао мароканску потерницу –
објашњава Будимир Бабовић, бивши шеф бироа Интерпола за Југославију.
Он каже да укидање Интерполове потернице постоји као могућност и да
се то може, између осталог, учинити на захтев државе која ју је издала или у
случају смрти особе за којом је издата. Бабовић се, међутим, не сећа да је
икада било која међународна организација, па ни Уједињене нације, тражила
повлачење Интерполове потернице. И само образложење Интерпола да је то учињено
због „Чекуовог новог статуса”, Бабовићу делује чудно.
Србија и Косово су и у том погледу изузетак. И док год међународна
заједница гарантује да косовски преседан неће постати правило, Србија не треба
да се нада помоћи ни од далеке Русије, ни од комшија из Македоније, која, како
је то рекао њихов премијер Владо Бучковски, независност Косова узима као готову
ствар. Све док је Косово изузетак и док имају обећање да његова независност
неће угрозити ништа осим граница Србије, неће се побунити ниједна од држава
које се заједно са Србијом налазе у сну о „Великој Албанији”.
Све дотле оно што је могуће на Косову, неће бити могуће у Србији.
Можемо само да замислимо шта би се десило да Србија, на пример, прогласи
Слободана Милошевића херојем. Да Ратка Младића уместо у Хаг доведе у Београд и
изабере га за премијера. Или да Радована Караџића пошаље у Беч као шефа
преговарачког тима за Косово. Али још не можемо да замислимо то да Агим Чеку
није премијер Косова, да Петерсен позива западне силе да хапсе Чекуа и Тачија и
да Рамуш Харадинај седи у затвору, где му је и место.
Неправда? Јесте. И шта сад?
Марко Р. Петровић
Драгана Матовић
-----------------------------------------------------------
САНДА РАШКОВИЋ-ИВИЋ ПИСАЛА ЈЕСЕН-ПЕТЕРСЕНУ
Промотер циљева албанских сепаратиста
Председник Координационог центра за Косово и Метохију Санда
Рашковић-Ивић послала је отворено писмо шефу Унмика Серену Јесен-Петерсену у
којем је оценила да је Петерсен „израстао” у једног од најутицајнијих промотера
циљева албанских сепаратиста из јужне српске покрајине.
Она је образложила да је до тог утиска дошла после Петерсеновог
позива западним земљама да игноришу потернице које је Србија расписала за
Агимом Чекуом и Хашимом Тачијем. „Упркос свим досадашњим поступцима, изјавама,
одлукама и понашању, које је најмање било неутрално, до јуче сам веровала да Ви
на Косову и Метохији ипак представљате Уједињене нације”, истакла је
Рашковићева у писму шефу Унмика.
Она је нагласила да уместо да смирује страсти и подстиче
равноправност Срба и Албанаца, шеф мисије УН повлачи потезе који прелазе
границе његових овлашћења и „свесно настоји да понизи државу Србију и њено
руководство”. „Србија је потернице за Чекуом и Тачијем издала на основу опсежне
истраге и обиља прикупљених доказа које Ви, на овај начин, недопустиво
потцењујете”, истакла је Рашковићева.
Она је указала да, у ситуацији када је Србија испунила све захтеве
Хашког трибунала у вези с оптужницама које се односе на Косово и Метохију, и по
цену великог ризика од могућих политичких превирања, Јесен-Петерсен „зарад
интереса својих пријатеља Албанаца тражи да се игнорише минимум поштовања
закона и права”. „Оваквим својим поступком Ви сте грубо увредили и српске
породице које су, деловањем Чекуа и Тачија, изгубиле своје најмилије. Шта је
следеће господине Петерсен?”, упитала је Рашковићева.
Она је истакла да се после оваквог поступка шефа мисије УН
„неодољивом силином намеће закључак да је недавна одлука Хашког трибунала да се
Рамушу Харадинају на привременој слободи дозволи јавно политичко деловање -
последица Петерсенових препорука и интервенција”. (Танјуг)
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
