ПРЕГОВОРИ И ПРЕГОВАРАЧИ
Слаба карика – дипломатија Геополитички положај Србије није био приоритет овдашњим политичарима. Владајуће олигархије усредсређивале су се на елиминисање опозиције Наша делегација бије битку за примену одредби резолуције 1244 на основу којих би Космет задржали у границама Србије. Дипломати знају вештину остваривања (не)могућег (о томе, у Погледима, 10. марта Живорад Ковачевић). Али, дипломатија није само флексибилно понашање већ и анализирање међународне ситуације. Услов опстанка је Национални програм састављен на консензусу геополитичког промишљања. Динамика програма је релативна јер се ситуација свакодневно мења. У кризним ситуацијама прелази се на „план Б”, као у акционим ТВ серијама! У време СФРЈ Тито је важио за „вештог дипломату”, јер је државни брод провлачио кроз хридине биполарног света. У ствари, „вешти” су били вођи СССР и САД који су му наменили улогу „умиљатог јагњета”, из балканске државе као тампон зоне. Уместо да смо били партнер Европе и планетарно утицајног Израела, па и Ватикана, братимили смо се с такозваним трећим светом, који нас је првом приликом „несврстано” оставио на цедилу. Министарство иностраних послова слало је ноте Италији и Аустрији због „обесправљених Хрвата и Словенаца”, али не и због калварије српске мањине у комунистичким земљама у време Информбироа. Шефови дипломатије из осамдесетих година, Јосип Врховец и Будимир Лончар, латентни маспоковци, протежирали су хрватске интересе. Турбулентна међународна сцена се мења, али главни смерови се могу препознати. Да ли предвићамо догађаје? Леонардо да Винчи каже – Не предвиђати, то је уздисање! Шаховски пацери предвиђају три потеза, а матадори туце варијанти. Ми убацујемо кутију шибица у чашу – па, ако упадне! Нема добитних комбинација. Ту смо танки, јер жеље претварамо у виртуелне резултате. У критичним ситуацијама дипломата мора бар да „угура ципелу у врата”. Да не помињемо Пашићево „Нема нам спаса...пропасти не можемо!” „Непристрасне” арбитраже обиле су нам се о главу – почевши од Бадинтеровог октроисања авнојевских среских граница у међународне. Вештину (не)могућег проиграли смо одбијањем плана „З–4”, то јест аутономије Српске Крајине са сопственом војском, грбом и заставом. По повратку из Дејтона Милошевић је махао широким коридором Брчког. Слично Чемберленовој празној хартији из Минхена! Брчко је дистрикт УН, туђи зглоб између два крила Српске! Зашто нисмо одбили да ЦИА-ветеран Вилијам Вокер предводи европски мониторинг на Космету? Зашто у Куманову нисмо избоксовали да макар десетак наших војника и полицајаца остане на педљу Космета, као котва ЈУ-суверенитета? Давно смо и неповратно пропустили да натерамо СБ УН да поступи по одредби сопствене резолуције о враћању наших снага на територију Покрајине. Када се Капитол Хил, на миг албанског кокуса, изјашњава о Космету, ми немамо храбрости да Белој кући упутимо демарш због мешања у ствари суверене државе. Зашто нисмо свим нашим саговорницима утрапили Белу књигу са средњовековним мапама и катастром, као доказима да је Космет насељавало српско племе, без Албанаца, који касније силазе с планина и протерују староседеоце; да је колонистима 1945. године забрањен повратак, а да су после 1948. из Албаније усељавана читава села? Никад није пресудила накнадна бројчаност мањинског ентитета над чињени! цом поседовања имања и објеката културе државотворног народа. Зашто нисмо одмах после рата покренули тужбе против Туђмана и Изетбеговића, као представника сецесионистичке гарнитуре бивше Југославије, с командном одговорношћу, коју је Хашки трибунал резервисао само за руководства српских држава? Поента је у томе да већ неколико генерација српских лидера није вежбало еквилибристику „дај-дам”. Милошевићев режим је докрајчио смисао дипломатије. Стил му је био – два сучељена овна на брвну изнад амбиса! Снагу је усмерио на очување власти, а међународне проблеме је решавао „волунтаристички”, попуштао је у – минут после дванаест. Азбука дипломатије је да слабашна земља мора да обезбеди моћног патрона. А ми смо остали на брисаном простору, „небески храбри” и сами. Додајући четврто историјско НЕ у двадесетом веку! Геополитички положај Србије није био приоритет овдашњим политичарима. По правилу, владајуће олигархије усредсређивале су се на елиминисање опозиције. О некој анализи тмастих облака над Пентагоном није било ни помена. Игнорисан је амерички сценарио ширења утицаја у свету, о којем су и врапци цвркутали. Нема довољно простора за описивање инертности наше дипломатије. Већ изанђала флоскула о победама Срба у ратовима и поразима у миру – болно је тачна! То су фазе када се дипломати хватају у коштац, а побеђује страна која истрајава на поледици. А ми се препуштамо инспирацији аматера „са интернационалним везама” (Милан Панић), који галантно уговарају размене заробљеника по принципу „сви за све”, с тим што правило важи само за нашу страну! Наши дипломати-мондијалци тешко извлаче поуке из искустава својих конкурената. Каскају за ефикасним суседима који унајмљују утицајне лобије и тужакају нас за ратну одштету. А ми им се супротстављамо сопственим песимизмом. Александар Миленковић Архитекта, урбоаналитичар и публициста http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
