FELJTON MIHAILO IDVORSKI PUPIN - SRBIN KOGA SU VOLELI Spomenik koji nedostaje Naučnik koji je zadužio čovečanstvo izumima a otadžbinu mudrim diplomatskim potezima, čovek koji je ubedio SAD da uđu u Prvi svetski rat, idejni tvorac Interneta, pionir moderne avijacije i jedan od osnivača NASE, bio je dugo godina najsramnije izbrisan iz našeg kolektivnog sećanja jer je bio protivnik boljševizma
Eto, na primer, Mihailo Idvorski Pupin, naučnik koji je istinski zadužio i čovečanstvo i Srbiju, bio je godinama najsramnije izbrisan iz našeg kolektivnog sećanja, a kada mu je konačno ukazana počast koja mu je odavno pripadala, ime mu je napisano pogrešno, pa danas škole, instituti, nagrade, ulice i jedan novobeogradski bulevar, nose naziv - Mihajlo Pupin. Čovek koji je naziv rodnog sela u Banatu zvanično uzeo kao svoje drugo, srednje ime, koji je domovinu (Srbiju, a potom i Kraljevinu SHS, odnosno Jugoslaviju) najiskrenije nosio u srcu, to nipošto nije zaslužio. Pravu istinu o njegovom imenu još kriju diplomatske arhive. Generalni konzulat Kraljevine Jugoslavije je 13. novembra 1934. godine overio i danas nepoznato, ali vrlo zanimljivo pismo adresirano na Ministarstvo prosvete: potpisnik u njemu moli da se njegova zadužbina, namenjena izdavanju publikacija o srpskim starinama i za kupovinu dela srpskih umetnika za Narodni muzej, koja se nalazila kod Hipotekarne banke pod kamatom, prenese na Srpsku kraljevsku akademiju nauka. Mihailo, daj mape Tekst je, inače, bio napisan ćiriličnom pisaćom mašinom! Potpisan je mastilom, takođe ćirilicom. Ispod njega je dopisano latinicom: "Generalni Konzuklat Kraljevine Jugoslavije, 1819 Brodvej, Njujork siti, tvrdi potpisom i pečatom da je na ovom dokumentu potpis Prof. Mihaila Pupina autentičan. (Br. 13682/34)." Ispod, uz pečat, po naredbi generalnog konzula, potpisao se tadašnji vicekonzul Kraljevine Jugoslavije u Njujorku - dr Ante Pavelić. Svojeručno. Mihailo Idvorski Pupin je umro sledeće godine, a sudbinu njegove zadužbine prekrio je veo zaborava. Iako se radilo o vrlo značajnoj svoti, ona je volšebno nestala, verovatno u džepovima mešetara koji su naslutili približavanje još jednog rata. Deset godina kasnije i veliki naučnik i patriota je nestao iz udžbenika i našeg kolektivnog sećanja. Postao je najsramnije zaboravljena ličnost u srpskoj nacionalnoj istoriji, a u više nego skromnoj enciklopedijskoj odrednici o ovom naučniku akcenat je stavljen na Pupinov indukcioni kalem, izum koji je doneo revoluciju u telegrafiji, telefoniji i u radio vezama. Sonar je spomenut, za radio telefon, preteču popularnih mobilnih telefona, kao da se i ne zna, a političko delovanje prvog srpskog konzula u Njujorku, u najtežim trenucima po otadžbinu, namerno je izostavljeno.
Dok je Mihailo Pupin bio predsednik Njujorške akademije nauka, njen sekretar je bio Daglas Džonson, professor geologije, koji je docnije izabran i za člana SANU iz inostranstva. Džonson je bio predstavnik SAD u komisiji za razgraničenje na Pariskoj mirovnoj konferenciji aprila 1919, na kojoj su pobednici ishod rata i izvesnost trajnog mira ispisivali novim granicama buduće Evrope. Za spasavanje zapadne Slovenije i srpskog Banata nije bilo bez značaja to što je bio lični prijatelj (a po nekima čak i školski drug) predsednika Vudrou Vilsona! Dve godine kasnije, Mihailo Pupun je, na predlog ministra Hribara, proglašen za počasnog građanina Bleda. Prema manje pouzdanim svedočenjima zahvalni Slovenci su mu podigli i spomenik, za koji se ne zna da li još postoji, ili ga je revolucionarna vlast uklonila (možda pretopila) već 1945. Ili ovih dana? Veličina Nikole Pašića ogledala se u tome što je znao koga da pita kad ne ume i kome da se obrati za pomoć kad ne može. Zato je Mihaila Pupina uvrstio u delegaciju Kraljevine Srbije, kao dobrog znalca "engleskog jezika i svetskih prilika". Stari lisac… (S tim u vezi valja spomenuti da je, uslovno rečeno, prvi zagovornik "velike Srbije", države koja bi okupila Srbe svih konfesija, nasuprot državnom kalamburu od tri konstitutivna naroda, bio Teodor Ruzvelt! Takvu svoju ideju je poverio Pupinu, a ovaj je preneo vojvodi Živojinu Mišiću, koji se za nju ozbiljno zagrejao, ali su planovi kralja Aleksandra, očito, bili mnogo veći. Ovu lekciju iz istorije svetske diplomatije bi morala da prostudira delegacija pravnika koja zastupa interese SCG pred Međunarodnim sudom!) Možda se odgovor na pitanje zašto je zaboravljen nalazi u nekrologu vladike Nikolaja Velimirovića, objavljenom 1935. u "Politici" povodom smrti Mihaila Pupina. Jer, u njemu se može otkriti ne samo da je bio veliki patriota i pravoslavac već i nepomirljivi protivnik boljševizma koji je pretio da preplavi čovečanstvo odmah posle Velikog (Prvog svetskog, a ko zna kog našeg) rata. Da li danas iko u Srbiji zna da je Mihailo Idvorski Pupin 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu za književnost, a za svoje autobiografsko delo "Od imigranta do pronalazača"? Naravno, ne. Dug koji se ne može otpisati Predavao je na Kolumbija univerzitetu sa koga je poniklo trideset pet nobelovaca: četvorici je on bio profesor.
Amerikanci ga pamte ne samo kao velikog naučnika već i kao iskrenog patriotu koji je, od početka Balkanskih ratova, ali i kasnije, nesebično pomagao svoju staru domovinu Srbiju, potom i Kraljevinu Jugoslaviju, na svaki način i u svakom pogledu. A Srbi? - Predlagao sam svojevremeno da se aerodromu "Beograd" da ime po Mihailu Idvorskom Pupinu - kaže Miroslav Stanković, filmski radnik, Pančevac rodom iz Zemuna. - To je odbijeno bez obrazloženja. Zato sam se zainatio i počeo da radim igrani film o njemu. Kao član američke asocijacije za dokumentarni film mogao sam da koristim tamošnje arhive iz kojih vrcaju nama još nepoznati podaci o životu i delu ovog velikana. U Kolumbija univerzitetu postoji "Pupin hol", zdanje namenjeno izučavanju elektrotehnike koje je on lično ostavio kao svoju zadužbinu. U njemu je započet projekat "Menhetn", koji se docnije preselio u Čikago, a završio nad Hirošimom i Nagasakijem: sreća je da Mihailo Pupin to nije doživeo, dobro je i mi da zaboravimo što pre. Ali, ideja globalnog sela (Internet), koja se danas pripisuje Maršalu Mek Luanu, a koju je opredmetio genijalni Bil Gejts, potiče iz glave jednog Srbina, malog čobanina iz Banata, koji je u "obećanu zemlju" došao sa novčićem od pet centi u džepu, taman da plati kartu za podzemnu železnicu. Reč je o našem zaboravljenom velikanu. Miroslav je bio prisutan prilikom posete dr Vojislava Koštunice, tada predsednika SRJ, Kolumbija univerzitetu 16. septembra 2003, kada im je poklonio Pupinovu bistu. Dekan Zvi Galil, koji je dar primio, zahvalio je rekavši: "Na kraju avgusta pozdravio sam klasu 2006. rečima Isaka Njutna: 'Ako sam video dalje, to sam učinio na leđima džinova'. Onda sam naveo osam džinova Elektrotehničkog fakulteta. Prvi od njih bio je Srbin Mihailo Pupin…" - Da su mu naši istraživači poklonili deseti deo onoga što su posvetili Nikoli Tesli, njegovo delo bi bilo jasnije, a njegov lik svetliji. Nadam se da ćemo to ispraviti. Žao mi je što smo propustili priliku da beogradskom aerodromu nadenemo ime Mihaila Pupina, naučnika koji je istinski unapredio avijaciju, čoveka koji je bio najomiljenija ličnost Njujorka i Vašingtona svog vremena. Poštovaoci dela velikog Nikole Tesle ne bi nam zamerili da smo po njemu nazvali hidrocentralu na Đerdapu; to je, uostalom, i bio delokrug njegovih interesovanja… A znate li da je gospođa Kondoliza Rajs, pre nego što je kročila u politiku, radila na Huverovom institutu? To za nas ima veliki značaj, jer je Džon Edgar Huver, legendarni direktor Federalnog istražnog biroa (FBI), bio lični prijatelj Mihaila Pupina i jedan od dvadeset dva laureata njegove Medalje… Dobio ju je 1961. godine. Kad naši ministri policije navrate onamo, bilo bi uputno da svoje sagovornike podsete na to prijateljstvo, možda bi im neka vrata šire otvorili. Inače, prvi dobitnik Pupinove medalje za nacionalne zasluge 1958. godine bio je general Džon B. Medaris, planer invazije na Normandiju i prvi komandant Agencije za balističke projektile SAD. To mnogo govori i o ovom priznanju, ali i o naučniku čije ime nosi. (Nastaviće se) |
Miloš LAZIĆ
