НОВА КЊИГА СРЂЕ ТРИФКОВИЋА

емитовано 13. 04. 06. у 13:46 аутор UredniKoordinator  
 


Тероризам, Запад и Балкан

Почетком априла, у америчким књижарама појавила се нова књига Срђе Трифковића, 
Defeating Jihad (издавач: Regina Orthodox Press ). Ово дело, посвећено анализи 
актуелног „рата против терора“ администрације у Вашингтону и културолошким 
импликацијама „сусрета“ исламске и европске цивилизације у светлу евроамеричке 
идеологије мултикултурализма, већ је изазвало велико интересовање америчких 
читалаца, као и значајан медијски одјек. Треба поменути и занимљив детаљ да је 
др Трифковић, судећи према рејтингу на страницама водеће светске 
Интернет-књижаре, Am!
 azon.com, само утврдио позицију најчитанијег српско-америчког аутора на 
енглеском говорном подручју, стечену својом претходном студијом о односима 
ислама и западног света, The Sword of the Prophet (Regina Orthodox Press, 
2002). Преносимо део интервјуа Џејмија Глазова - уредника америчког 
FrontpageMagazine.com - са др Трифковићем поводом изласка из штампе књиге 
Defeating Jihad, и, у наставку, Трифковићеву анализу улоге глобалног џихада на 
Балкану.


Глазов: Пре него што се позабавимо Вашом књигом, за тренутак ћемо се дотаћи 
случаја Абдула Рахмана (Авганистанца који је прешао на хришћанство и тиме довео 
сопствени живот у опасност – прим.прев). Он је управо ослобођен и налази се у 
Италији. У чему је, по Вама, кључни значај овог случаја? 

Трифковић: Тај случај је постао толико актуелан искључиво због присуства 
америчких трупа у Авганистану. Да је Рахман погубљен због „отпадништва“ 
Американцима пред носом, крах већ увелико фарсичне неоконзервативне фантазије 
зване „демократизација ширег региона Средњег Истока“ показао би се у још 
огољенијем облику него што то већ јесте. 

С друге стране, када хришћане рутински угњетавају и убијају у истом том 
региону, у земљама које такође важе за искрене пријатеље и савезнике Сједињених 
Држава – конкретно, у Пакистану, Египту, па чак и у „секуларној“ Турској – о 
томе не чујемо ништа, нико не одржава бдења, нема протеста, нити понуда за 
азил. У Пакистану непрестано трају убиства, ендемска дискриминација и 
константно угрожавање хришћана – који су углавном сиромашни и чине само један 
проценат становништва у тој држави. Сваки спор хришћанина са муслиманом – 
углавном око �!
 �емљишта – може се претворити у религиозни проблем. Хришћани рутински бивају 
оптуживани за „хуљење против ислама“, што је увреда која у Пакистану повлачи 
смртну пресуду, будући да ова земља има један од најоштријих закона против 
бласфемије у читавом муслиманском свету. Оптужбе за бласфемију могу се појавити 
и услед веома танких доказа – довољна је само часна реч једног човека против 
другог – а пошто су у питању по правилу речи муслимана против хришћана, исход 
је унапред познат. 

У Египту, наводном пријатељу Сједињених Држава и другом највећем примаоцу 
финансијске помоћи из средстава америчких пореских обвезника, није осуђен нити 
један од убица 21 коптског хришћанина, у масакру у селу Ал-Кошех, јануара 2001, 
а масакри мањих размера трају и до данас. 

Убиство католичког свештеника прошлог фебруара, у Трабзону, граду на 
црноморској обали у Турској, представља класични случај џихадизма. Оца Андреу 
Сантора погодио је, у цркви, са два хица из непосредне близине, младић који је 
викнуо Allahu akbar (Алах је велики!) пре него што је напустио место злочина. 
Овај случај нас подсећа да је Турска несумњиво неевропска држава, укорењена у 
дубоко непријатељски, антизападни етос. 1955, истамбулски хришћани су претрпели 
најгоре расно насиље у Европи након „Кристалне ноћи“. Само обратите пажњу на 
феноменал�!
 �и прошлогодишњи успех филма Долина вукова, Ирак, најскупљег остварења у 
историји турске кинематографије. Филм почиње интерпретацијом аутентичног 
догађаја: јула 2003, снаге америчких маринаца напале су штаб турских 
специјалних јединица у граду Сулијманија у Иаку, мислећи да су у питању ирачки 
герилци. Вашингтон се извинио због тог инцидента, али у филму је читава ствар 
приказана тако да изгледа као да је у питању намерна америчка завера. У 
наставку, заплет се ослања на следеће фикционалне елементе; Американци нападају 
џамију током вече!
 рње молитве, убијају на десетине н!
 евин
�
�х на једној свадби (укључујући и малог дечака) и допуштају јеврејском доктору 
да уклони поједине виталне органе са тела затвореника у Абу Граибу, како би 
били продати у Њујорку – и Тел Авиву! 

Али, вратимо се питању. Одличан извор представља књига „Поново прогоњени; 
истраживање антихришћанске нетолеранције у новом мученичком веку“ аутора 
Антонија Сочија (Antonio Socci). Сочи прилаже доказе да је у прошлом веку 
убијено око педесет милиона хришћана, из искључиво верских разлога. Само од 
1990. наовамо, сваке године страда по сто шездесет хиљада хришћана, и то 
највећим делом од муслиманске руке, широм Трећег света: у Источном Тимору, 
Судану, Мауританији, Нигерији... Аутор изражава жаљење над чињеницом да „овај 
глобални погром над хришћа!
 нима још увек траје, али га углавном игноришу масмедији и хришћани на Западу.“ 

Постоје два паралелна, једнако занемарена, процеса у тренутној средњеисточној 
кризи; по свој прилици коначно нестајање остатака хришћанског света тог 
региона, након четрнаестовековног несигурног трајања под исламском влашћу, као 
и невероватна незаинтересованост пост-хришћанске, притајено христофобичне 
западне елите према изгледно потпуној пропасти хришћанства на Средњем Истоку. 

За време британског Мандата, Палестина је била званично хришћанска земља, а 
Витлејем је имао деведесет процената хришћанског становништва. Данас, тамошњи 
хришћани дословну нестају. У популацији од преко три милиона Палестинаца на 
Западној Обали, у Гази и у Источном Јерусалиму, живи мање од педесет хиљада 
хришћана. До 2020, неће постојати жива црква у земљи Христовој. Можда ће случај 
г. Рахмана допринети обраћању пажње и на ове тмурне податке. 

Глазов: У Вашој новој књизи доносите закључак да је исламистичка претња Западу 
већа него икада. Можете ли то да образложите? Да ли то такође значи и да губимо 
рат против терора? 

Трифковић: Губимо, без икакве сумње. После Стаљинграда, Немачка је била осуђена 
на пропаст, након Москве Наполеон је докрајчен, а исход битке код Гетисбурга 
уништио је сваку наду Конфедерације да промени ствари у своју корист. Таква 
тачка без повратка још увек није достигнута у погрешно названом глобалном рату 
против тероризма (Global War on Terrorism - GWOT). Треба нам свеобухватна 
стратегија одбране не само од мале елите џихадиста, него и против суштински 
агресивног, демографски вибрантног и идеолошки ригидног исламског покрета, 
покрета глобални!
 х пропорција и светскоисторијског значаја. И као идеологија и као нацрт за 
радикалну политичку акцију, тај феномен се, својим динамизмом, енергијом и 
могућим последицама, не може поредити са било којим другим веровањем или идејом 
у данашњем свету. Он захтева промишљен и смео одговор, какав до сада није дат. 
Ми губимо рат због тога што западна елита не дозвољава да непријатељ буде 
именован. Невољност европских и америчких душебрижника да непријатеља назову 
правим именом, само је знак слабости која спречава било какав покушај стварања 
к!
 охерентне стратегије. 

Бин Ладенова мрежа можда и јесте нарушена од 2001 наовамо, а његовом идејом на 
много места руководе почетници и аматери, али он сам није могао ни да сања да 
ће свет, ни пуних пет година након 11 септембра, изгледати тако погодно за 
његове циљеве. Нова стратегија нам је и неопходна зато да би се та ситуација 
променила. Није могуће „победити“ у смислу елиминације самог феномена 
тероризма, али се може итекако напредовати до оне тачке у којој ће западни свет 
постати у значајној мери безбеднији, тако што ће се усвојити мере – превасходно 
дефанзи!
 вне мере – којима ће се опасност умањити до најнижег могућег степена. Победа 
не наступа америчким освајањем Меке, већ прекидањем америчке зависности од Меке 
– енергетска независност је императив! – и одвајањем Меке од Америке путем нове 
имиграционе политике, трезвено дефинисане и ригорозно примењене. 

Интервју Џејми Глазов – Срђа Трифковић, посвећен књизи Defeating Jihad , може 
се у целини прочитати овде. 






У наставку, доносимо српски превод чланка Jihad in the Balkans: Fresh 
Revelations, објављеног 6 априла на Интернет-страницама часописа Chronicles . 


Џихад на Балкану: нова открића
Срђа Трифковић 

Прошло је више од две године од мог последњег обимног чланка на тему Балкана 
као расадника џихада и тачно годину дана од како је Центар за међународне 
односе Института Рокфорд (The Rockford Institute’s Center for International 
Affairs) одржао међународне конференције о тероризму у Чикагу и Београду. Тешко 
да прође и један дан а да наш закључак о „Балкану као слабој тачки у глобалном 
рату против тероризма“ не буде потврђен новим доказима. Међутим, одбијање 
западне елите да се суочи са стварношћу није пољуљано, упркос аргумената који 
доказују супротно. Званична!
  политика већине западних сила, оличена у ставовима према Босни и Херцеговини 
и Косову и Метохији, догматичнија је него икад у претпоставкама и све тврђа у 
спровођењу. 

Најновији знак за узбуну по питању понашања балканских џихадиста, дао је 
Каталин Харнагеа, бивши директор румунске пост-комунистичке обавештајне службе 
(SIE). У ексклузивном интервјуу за лист Jurnalul National од 5 априла, он 
открива неке од интересантних детаља о умешаности џихад-терористичких група у 
бившој Југославији током 1990-их, али и о њиховом трајном утицају у том 
региону. Харнагеа је прво подсетио на пријатељство и повезаност Алије 
Изетбеговића са др Елфатихом Хасанеин-омал-Фатихом, чланом владајућег 
Националног исламског фронта у Суд�!
 �ну. Он је био на челу тзв. Агенције за помоћ Трећем свету (Third World Relief 
Agency – TWRA), која је коришћена за кријумчарење оружја већ 1992. Бивши шеф 
румунске обавештајне службе тврди и да су амерички извори знали за везе између 
шеика Омах Абдел Рахмана, осуђеног због организовања првог напада на њујоршки 
Светски трговински центар (1993) и TWRA; па ипак, Американци су дозволили 
својим босанско-муслиманским штићеницима да неометано развијају своју 
повезаност са таквим структурама. 

Више босанских муслимана је у директној вези са TWRA, укључујући Ирфана 
Љеваковића, једног од оснивача партије СДА и човека директно одговорног за 
довођење муџахедина у Босну и Херцеговину. Aлија Изетбеговић гарантовао је за 
Фатиха када је овај отварао рачун у аустријској банци Die Erste Osterreich 
Bank. Ова банка је недавно купила већински пакет водеће румунске банке Banca 
Comericiala Romana (BCR). Муслимани из Босне користили су рачун у банци за 
прикупљање и пренос новца намењеног куповини оружја... Њихове власти доделиле 
су пасош и самом Осами бин Ладену у бос!
 анској амбасади у Бечу 1993. 

Детаљ око Die Erste Osterreich Bank је нов, док остале тврдње које је изнео 
Харангеа звуче познато. Неке од њих налазимо и у сведочењу Магнуса Рансторпа 
(Magnus Ranstorp) – експерта шведског Колеџа националне одбране (Swedish 
National Defense College) – пред америчком Комисијом за испитивање догађаја од 
11 септембра. Шведски стручњак упозорава да је присуство исламиста у Босни 
учинило тај регион привлачном капијом за улазак терориста у Европу. „Дошли су 
пре десет година и био је то први сигнал упозорења, ембрион онога шта је 
доцније прерасло у ал-Каиду у Европи“, изјави!
 о је Рансторп децембра прошле године у разговору са Џеријем Кацом из Хјустон 
Кроникла. „Иранци подржавају те активности, а Балкан је постао раскрсница на 
којој се сусрећу и удружују исламске екстремистичке групе које се организују и 
по питању организованог криминала.“ Рансторп каже да добро организоване 
криминалне групе у региону снабдевају терористичке банде подацима о сигурним 
путевима кријумчарења људи као и лажним документима: 

Људи који илегално дођу у Европу, угрожавају безбедност... Већином то јесу 
економски мигранти, али истовремено ту су и они који, путем организованог 
криминала, чине тероризам реалном опасношћу. Они се крећу у истим круговима и 
имају исте потребе. Уколико хоћете да угрозите терористе, морате угрозити њима 
пријатељско окружење, ланце организованог криминала и трговине људима. 

Званичници из сектора безбедности разних земаља сада већ отворено говоре о 
„скривеном савезу између терористичких мрежа и криминалних банди које 
контролишу најфреквентније кријумчарске путеве Балкана како би терористима 
олакшали инфилтрацију у Западну Европу“, чиме регион постаје „рај за ал-Каиду.“ 
Ово упозорење илуструје прошлогодишње хапшење у Србији једног Мароканца 
оптуженог за саучесништво у терористичком нападу на мадридску приградску 
железницу 2004, у којем је погинуло готово 200 људи. Он се приликом хапшења 
враћао у Запа�!
 �ну Европу. 

Како се све ово уопште десило? Зашто Босна и Косово – до пре само две деценије 
слабо познати делови бивше Југославије – постају упоришта џихада? Да ли се то 
догодило случајно, или као резултат нечије злонамерне замисли? 

Пре десетак година, оријенталиста Дарко Танасковић, у то време југословенски 
амбасадор у Анкари, наишао је на занимљиву брошуру у једној истамбулској 
антикварници. Био је то један стари пропагандни памфлет у издању неке од 
албанских емигрантских организација, са поједностављеном мапом Балкана на 
корицама. Зелена стрела на тој мапи, која се протезала од Турске и пролазила 
кроз делове Балкана насељене муслиманима (Тракија, Македонија, Косово, Санџак, 
Босна), пресецајући успут ланац „неверничке“ одбране, победносно је врхом 
уперена ка !
 северозападу, према самом срцу Европе. Ова геополитичка идеја, већ деценијама 
позната као Зелена трансверзала и међу заговорницима и међу опонентима 
исламског упада у Европу, на тој илустрацији приказана је просто али веома 
сугестивно. „Био сам фасциниран овим концептом“, каже др Танасковић, „премда 
сам сматрао да не може бити од велике помоћи у разумевању феномена ислама на 
Балкану.“ 

Када је започео процес дезинтеграције Југославије, почетком 1990-их, већина 
западних аналитичара је тезу о „зеленој трансверзали“ објашњавала као незграпну 
антимуслиманску теорију завере, коју заговарају углавном српски националистички 
интелектуалци. Онда је дошао Хантингтонов чланак „Сукоб цивилизација?“ а потом 
и његова истоимена књига. Заговорници тезе о Зеленој трансверзали поздравили су 
Хантингтонове закључке, јер је управо он користио рат у Босни и Херцеговини 
(1992-95) као кључну илустрацију тензије дуж хришћанско-муслиманс�!
 �их тектонских напуклина. Насупрот том приступу, творци происламске политике 
Вашингтона у Босни и на Косову инсистирали су на ставу да је подршка балканским 
муслиманима најбољи начин да Сједињене Државе задобију наклоност у исламском 
свету. 

Теорија о „Зеленој трансверзали“ задобила је нови легитимитет, барем у делу 
Европе ван енглеског говорног подручја, после 11 септембра (нпр. Laura Iucci: 
“La Bosnia resta un serbatoio di terroristi”, Limes No 6-2003). Сада је већ 
тешко оспорити тврдњу да је радикализација ислама на Балкану – намерно или не – 
плод потеза „међународне заједнице“ током југословенске кризе. Штавише, „ако 
циљ западне политике на Балкану није био стварање Зелене трансверзале,“ додаје 
Танасковић, „онда није питање због чега, него како су се учинци те политике 
тако парадоксално подудара!
 ли са стратешким тежњама панисламизма, укључујући његове екстремне, па и 
терористичке манифестације.“ 

После 11 септембра „ништа није требало да буде као раније“, али је политика 
Сједињених Држава на Балкану необјашњиво задржала свој происламски печат, тако 
истрајно утиснут током 8 Клинтонових година у Белој кући. У међувремену, Зелена 
трансверзала је „узнапредовала“, од наводно параноидне исламофобске пропагандне 
смицалице у демографску, социјалну и политичку реалност. Зашто је 
радикализација ислама на Балкану још увек прећуткивана, пре свега у САД? 

Проф. Танасковић сматра да би одговор на ово питање допринео објашњењу како је 
уопште било могуће да се на Балкану подударају тежње радикалног ислама и 
водећих западних демократија. Апсурд овог ad hoc регионалног савезништва 
доказао се својим крајњим резултатом: појављивањем евидентно „слабе карике“ на 
првим линијама рата против тероризма. Улога Америке у проблематично толерантном 
односу Запада према екстремистичком исламизму на Балкану није последица 
недовољне информисаности. Унутар вашингтонских кругова твораца америчке полит�!
 �ке присутна је спознаја чињенице да се Балкан налази на „првој линији“. 
Амерички извори признају да балкански региони у којима муслимани чине већину 
прерастају у тачке присуства „исламистичке интернационале“ и терориста. Па 
ипак, наглашава Танасковић, кад год се суоче са питањима о постојању и величини 
исламистичке претње тероризма на Балкану, западни званичници упорно избегавају 
одговор: 

Они не оспоравају постојање симптома исламског екстремизма и тежње терориста да 
се инфилтрирају на Балкан, али то, као по правилу, истог часа релативизују 
изјавама да није угрожена политичка и безбедносна равнотеже на Балкану, нити 
западни витални интереси. Затим следи мантра о проевропској оријентацији 
секуларизованих балканских муслимана, са оптимистичким закључком да ће убрзани 
процес европских интеграција читавог региона сузити простор радикалном 
исламизму, док такве тенденције коначно и саме не ишчезну. Невоља са овом 
полит�!
 �чки коректном реториком није у њеној потпуној неоснованости, већ у томе што 
она, протоком времена, све мање одговара стварности. Већина балканских 
муслимана јесте номинално проевропска, али како они сами доживљавају своју 
европску перспективу? Да ли су на путу да у Европу уђу још тврђе посвећени 
исламизму? 

Иста сумња, додаје Танасковић, постоји и по питању званично секуларне Турске. 
Питање постаје актуелно зато што су, по први пут након Ататурка, декларисани 
исламисти заузели позиције политичке моћи у Анкари: „Да ли су и ови „умерени“ 
исламисти такође проевропски опредељени, пошто се свим силама труде да уђу у 
ЕУ? Какви Европљани ће бити Турци, и како ће изгледати ЕУ са Турском у свом 
саставу?“ Основна мањкавост западног приступа питању „новог балканског ислама“, 
закључује Танасковић, јесте наивна вера у привлачну моћ секуларизације: �!
 ��Растући раскорак између стварности ислама на Балкану и западног 
самозадовољства, заиста збуњује. Каква је то тактика у оквиру глобалне 
стратегије против тероризма? И због чега се тако догматски примењује само на 
балканској позорници?“ 

Умешаност Клинтонове администрације у ратове на Балкану, добар је пример 
изневерених очекивања да ће повлађивање исламским амбицијама у рубним регијама 
поправити позицију Сједињених Држава у очима исламског света као целине. Ова 
теза је поникла пред крај председничког мандата Буша старијег, када је његов 
в.д. државног секретара, Лоренс Иглбергер, рекао да је амерички циљ у Босни 
одборовољење муслиманског света и неутрализација перцепције Америке као 
антимуслиманске земље у периоду после првог рата против Ирака. Као резултат 
тако к!
 онципиране политике, данас Балкан прераста у упориште терориста а да Америка 
није ништа добила заузврат. Дослухом између исламских терориста и криминалних 
банди на Балкану, развила се криминално-џихадистичка мрежа која кријумчари људе 
(махом муслимане) у Западну Европу. Иста мрежа снабдева и највећи део западног 
тржишта хероином, посебно оним аванистанског порекла. Трговину контролишу 
углавном албански муслимани, док муџахедини обезбеђују логистику. 

Проблем исламског тероризма у Југоисточној Европи неће се решити уколико се не 
приступи темељној ревизији политичке карте Балкана. Она би требало да се 
заснива на подели Босне на три у потпуности аутономна, етнички заснована 
кантона и на децентрализацији Косова, уз ускраћивање независности покрајине. 
Алтернатива том приступу јесте толерисање црне рупе безакоња са центром у 
Приштини и даљи развој симбиозе муслиманског естаблишмента у Сарајеву са 
носиоцима исламског радикализма. 

Уместо да препоручи радикалан преокрет на Балкану, америчка Комисија о 11. 
септембру је у свом Извештају истакла да су „Сједињене Државе штитиле, и још 
увек штите, муслимане од тирана и криминалаца у Сомалији, Босни, на Косову, у 
Авганистану и Ираку. Ако Сједињене Државе не буду агресивно деловале у циљу 
сопственог дефинисања у исламском свету, екстремисти ће то радо учинити уместо 
нас“ (стр. 377). Интересантно, у истом извештају се признаје да је, делимично и 
у контексту балканског конфликта 1990-их, „створен темељ истински глобалне 
терорис!
 тичке мреже“ (стр. 58). Упркос томе, Комисија је у закључном делу препоручила 
наставак происламских интервенција по свету, налик на оне у Босни и на Косову. 

Таква политика мора бити преиспитана. Ако Америка настави са подстицањем 
муслиманске виктимолошке психозе оличене у миту о „геноциду“ у Сребреници, биће 
створено политичко гориво које мотивише нове бомбаше-самоубице. Уколико рат 
против тероризма има икаквог смисла, овакав приступ мора бити ревидиран из 
темеља. Повлађивање глобалном џихаду, на Балкану или било где другде, није само 
злочин; што је још горе, то је грешка!



http://snp-miletic.org.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=530




                           Srpska Informativna Mreza

                                sim@antic.org

                            http://www.antic.org/

Одговори путем е-поште