Vecernje novosti
Deca koja nemaju jutro
Milena MARKOVIĆ, 2. jun 2006
JUGOSLAV Živković (14) i Lazar Aleksić (12), selo Berivojce, Kosovska Kamenica,
nikad nisu sanjali Kanadu. Ne znaju ni kakav bi to san bio, da su je sanjali.
Pamtimo reči dece iz aviona, na putu preko okeana: "Koliko su milja preleteli,
da nas bombarduju".
Otvorena geografska karta, opet glas deteta: "Naš Kosmet, kao mrva spram
dalekog sveta".
Toronto, Misisaga, crkva Svetog Save, suza Aleksandre Antić kao kosmičko
ogledalo. Vidi se celo Kosovo i Metohija, od Gore do Mitrovice, od Pećaršije do
Sokolice, Hoče i Goraždevca, Sirinićke župe, Deviča i Dečana: jesmo li
pobrojali sva ovovremena srpska geta, u kojima stasavaju čuvari naše tradicije
i običaja?
Na ovom, drugom kraju sveta, Srbi koji decenijama unazad nalaze utočišta, žele
da dodirnu decu Kosmeta. Da dotaknu zavičaj. Stotine pruženih ruku i otvorenih
vrata srpskih domaćina, koji ne zaboravljaju svoje korene. Jelena i Veselko
Popović, Tanja i Rade Aničić, Ljubica Ćelap, Branko Koumoudoros, Miladin i
Marina Radovanović, Pero i Mimi Radan, Snežana i Rajko Vićentić, Rada i Rade
Mićić, Dana, Dušan, Slavica i Bane: Ana Smiljanić, Rade Vojvodić... Deset dana,
svuda otvoreni domovi, a svaki dan - praznik za srpske domaćine i njihovu decu.
Srbi u Torontu u firmama uzeli neplaćene dane, svaki trenutak podredili ovoj
deci, da im pokažu Nijagaru, zabavni park, da ih ugoste, daruju. Posle prvih
njihovih pesama i igara (deca su i članovi Kulturno-umetničkog društvo "Kriva
Reka") zabrujalo je Kanadom: "Stigla lepa deca Kosmeta". Tiražni "Toronto
star", posvetio im je čitavu stranicu: "Deca sa ožiljcima rata, igraju i
pevaju", a "Siti TV", emituje reportažu, mališani govore o svom detinjstvu na
nišanu. U krupnom planu lica dece, ruke, oči i poruka: "Želimo da čitav život
igramo i pevamo". Čudo! Srbi u Torontu kažu da su ovo, u Kanadi, prve pozitivne
priče - o nama, unazad deceniju i više.
U Toronto se slivaju i Srbi iz drugih mesta, da dodirnu zavičaj.
- Hvala vam, deco, što ste nas vratili kući, što ste nas spojili - govore im
kanadski Srbi. Grle decu, kao svoju.
Veličanstveni koncert u Misisagi. Deca u raskošnim nošnjama kosovskog
Pomoravlja, igraju i pevaju, kao da su iz bajke doputovali. Kao da im
detinjstvo nije opasano žicom. I baš takvo njihovo držanje razvaljuje i
najtvrdja srca. Kristina Petković (15) peva "Vidovdan", publika na nogama. U
prvom redu kompletan sastav našeg Konzulata u Torontu. U sali i starine, koji
su se u ovaj daleki svet otisnuli pre više od pola veka, ali i tridesetak
Kanađana sa drugačijom slikom o Srbima od one, slikane pre dolaska kosmetske
dece.
I, dok je dirljiva priča pričana sa pozornice, mnoge druge, još potresnije,
ostale su u domovima srpskih domaćina. Kada su Jelena i Veselko Popović poveli
dečake Lazara i Jugoslava da im kupe odeću, Jugoslav je želeo sam da plati, od
darovine koju je dobio.
- To me je slomilo - kaže Jelena.
Do kasno u noć sedeli su domaćini, sa svojom, kosmetskom decom. Želeli da čuju
kako žive i kakav će im povratak biti sutra. Radmili Mićić, Kristina Petković
je odgovorila:
- Mi, teta Rado, nemamo sutra.
Lazar Jovanović svom domaćinu Radu Vojvodiću, na rastanku je darovao ogrlicu u
bojama srpske zastave, kakvu i on ima.
- Ovo je da se nikad ne rastajemo - kazao je Lazar Radu.
Trenutak rastanka je ipak došao. Ispred crkve mnogobrojna srpska porodica,
Zagrljaji, zajedničke fotografije i jecaji. Ovih što odlaze i onih što ostaju.
GRCI
DEČACI i devojčice sa Kosmeta zaigrali su u Misisagi i pred grčkom publikom, u
paviljonu gde su predstavljeni grčka kultura i tradicija. Podigli su Grke na
noge. Iz publike se čulo: - Srbija, Srbija!
KIČINER
DIRLjIV susret dece sa Srbima u Kanadi bio je i u Kičineru, stotinak kilometara
od Toronta. Odavde su decu jedva pustili da odu. Do kasno u noć trajala je
pesma, sklopljena nova prijateljstva. Svi su želeli da čuju odgovor na samo
jedno pitanje: - Kada nam opet dolazite?
POGLED U OČI
"OD kada smo, moja ćerka i ja, gledali našu mladost sa Kosova i Metohije, ne
možemo da ne mislimo na njih", napisao je Srbin Kanađanin Radmili Mićić,
najzaslužnijoj za ostvarenje ovog dečjeg sna. "Nije to bila samo njihova igra i
njihova pojava, već sama pomisao razdire me da je to srpska mladost koja nam
je, uprkos okruženju u kojem živi, tako sugestivno pokazala neki neobjašnjivi
optimizam, veru u ono što jesmo i čemu pripadamo. Prvi put u životu osetio sam
te večeri nemerljivu toplinu i plemenitost ove dece. Još su ti likovi ispred
mene. Mislim se, Bože, šta li sada rade?! Da li ću ih opet videti? Siguran sam
da ih moram opet videti. Pričam mojoj ćerki prvi put o Kosovu, a ona me pita: -
Tata, kako ti to sve znaš? A ne znam ništa.
Ova deca znaju. Valjda kroz njih, gledajući ih u oči, dodirujemo Kosovo."
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
