U prilogu Vam dostavljamo cirilicno saopstenje.
U sledecem mailu, za sat vremena, pusticemo tekst Konvencije Uneska iz 1972. godine na srpskom jeziku i link ka originalnom tekstu na engleskom jeziku. U ovoj poruci to ne mozemo uciniti iz tehnickih razloga.
www.eparhija-prizren.com (daily updates).
Manastir Gracanica, 11. avgusta 2006.
Reakcija Eparhije na izjave zvanicnika Srbije o upisu srpskih manastira na Listu svetske bastine
Nedavne izjave visokih zvanicnika drzave Srbije
(ambasadora Dragoljuba Najmana, sefa stalne Misije Srbije pri Unesku, i g.
Jovana Cirilova, predsednika nacionalne komisije Srbije za UNESKO) o upisu
srpskih manastira sa Kosova i Metohije na Listu svetske bastine, prouzrokovale
su iznenadjenje, ne pretpostavljenim nepoznavanjem predmeta o kome se govori,
vec naprotiv, iznosenjem podataka koji stoje u suprotnosti sa poznatim i
utvrdjenim cinjenicama.
Tvrdnja ovih zvanicnika prenete u pojedinim medijima
(od kojih su neki svoje clanke pretvorili u svojevrsnu promociju Memoranduma za
obnovu crkava na KiM – list Danas) „da nijedan od oko 850 objekata sa liste
svetske prirodne i kulturne bastine ove organizacije UN nema nacionalno
obelezje“ (Najman), odnosno da „nijedan od 800 spomenika na listi svetske
kulturne bastine nije upisan s nacionalnom odrednicom“ (Cirilov), demantovana je
samom Listom svetske bastine, gde se prostim uvidom moze zapaziti da postoje
spomenici koji su upisani sa nacionalnom odrednicom – izmedju
ostalih:
Canadian
ili oznakom drzave u kojoj se
nalaze:
Shark Bay, Western Australia; Routes
of Santiago de Compostela in
France, Barouqe Churchges of the
Philippines, tako da, saglasno tvrdnji g. Cirilova,
Luvr nije upisan kao francuski, ali Routes of Santiago
de Compostela jesu.
Ne izostaju ni spomenici koji su upisani sa verskom
odrednicom:
Paleochristian and
Utoliko je pre u suprotnosti sa postojecim zvanicnim
dokumentima njihova izjava da „prema Konvenciji Uneska iz 1972, ciji smo i mi
potpisnici, na listi se ne upisuje nacionalna odrednica objekata“ (Najman),
odnosno „prema pravilniku Uneska prilikom upisa spomenika na Listu svetske
kulturne bastine ne navodi se njihova nacionalna odrednica“ (Cirilov), jer se
prostim uvidom u odnosna dokumenta moze lako ustanoviti da ove tvrdnje ne stoje.
Nije naodmet podsetiti da je prilikom upisa manastira
Decana na Listu svetske bastine 2004, ovaj lokalitet bio upisan kao „manastir
Decani (Srbija)“, dok je prilikom ovogodisnjeg prosirenja lokaliteta naziv
promenjen u „Srednjevekovni spomenici na Kosovu“, gubeci tako odrednicu koja
ukazuje da se radi o srpskom spomeniku, i uklapajuci se na taj nacin u
tendencije koje vec niz godina pokusavaju da srpsku bastinu na Kosovu i Metohiji
odvoje od korpusa i bica srpskog naroda.
Povodom, pak, tvrdnji g. Najmana da „srpski
predstavnici nisu reagovali na sastanku Komiteta u Litvaniji“, jer „prema istoj
toj Konvenciji nisu imali pravo na diskusiju“, uvidom u Konvenciju moze se
ustanoviti da ona tvrdi upravo suprotno. Tako, u clanu 11. tacka 3. kaze se da
„Unosenje vrednosti u Listu svetske bastine ne moze biti obavljeno bez
saglasnosti zainteresovane drzave – ucesnice“. Ovaj stav izrazen je na
slican nacin i u nekoliko drugih clanova. I zaista, cudno je i neprihvatljivo,
da se prilikom odlucivanja o upisu nekog spomenika na Listu svetske bastine,
konkretnoj drzavi – clanici uskracuje ne samo pravo da reaguje, odnosno
ucestvuje u diskusiji, nego je moguce da upis na Listu bude obavljen bez njene
saglasnosti ili protivno njenoj volji. Onda se to pretvara u nasilje, a gubi se
karakter „ocuvanja, kao dela svetske bastine citavog covecanstva“. Koja bi se
drzava sa tim saglasila, ili koja bi drzava dala mandat svojim predstavnicima da
pristanu na takve uslove?
Izjava g. Cirilova da „je ovo drugi put u istoriji ove
svetske organizacije da se prosiruje upis jednog spomenika, i to sa tri nova“, u
suprotnosti je sa cinjenicom da je prosirenje nekog spomenika dosada obavljeno u
mnogo slucajeva (videti primere Jermenije, Kine, Kanade, Belgije,
Australije...).
Koliko sa jedne strane iznenadjuje ovoliki broj
netacnih i neistinitih tvrdnji navedenih zvanicnika, koji su pohitali da svojim
izjavama zataskaju odredjene evidentne procese (ili obmanu javnost?), utoliko
vise cudi (ne)reagovanje nadleznih strucnih institucija Ministarstva kulture i
Republickog Zavoda za zastitu spomenika kulture Srbije, koji su direktno bili
ukljuceni u proces nominacije ovih svetinja.
Pri svemu tome, ne gubi na aktuelnosti zahtev
Komiteta da „drzava clanica (Srbija) radi po Uneskovim programima, zajedno
sa UNMIK-om i PIS na Kosovu, u zastiti ovoga lokaliteta“, sto je u suprotnosti
sa Konvencijom (clan 6.), koja kaze, „Potpuno uvazavajuci suverenitet drzava na
cijoj teritoriji se nalazi kulturna i prirodna bastina... i ne krseci prava
predvidjena nacionalnim zakonodavstvom u pogledu pomenute bastine...“, kao i
„Drzave – clanice se obavezuju da u skladu sa stavovima ove Konvencije daju
doprinos u priznavanju, zastiti, ocuvanju i popularizaciji kulurne i prirodne
bastine... ako o tome zamole drzave na cijim teritorijama se ona
nalazi“.
Eparhija rasko-prizrenska stoga osudjuje ovakvo mesanje
politike u domen zastite kulturne bastine, koje se krece od nivoa iskrivljavanja
same Konvencije do sugerisanja i nametanja drugog karaktera hriscanskim
spomenicima, ilustrujuci ih na zvanicnom sajtu Uneskoa predstavom Sinan pasine
dzamije u Prizrenu.
