Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Београд, 18. август 2006. године
Српско-амерички односи на маргинама једног писма
«КОНСТРУКТИВНЕ» НЕЈАСНОЋЕ И НИЗ ПИТАЊА
Недавно писмо 24-воро америчких сенатора председнку Бушу да подржи «председника
Тадића и демократски изабрану владу у Србији» представљено је српској јавности
помпезно, као дуго очекивани једнопотзни преокрет у америчкој политици према
Србији. Готово, као историјски догађај. Поједини писани медији на ударним
страницама објавили су интегрални текст писма, а неки, вероватно да би појачали
утисак веродостојности, значаја и изузетности, нису чак изоставили ни адресу
председника Буша, па ни куртоазну фразу «Драги Председниче». Раскошна !
опрема текста, крупни слог, фотографије сенатора, факсимили њихових потписа па
чак и текста писма на енглеском... Као да су и уредници хтели по сваку цену да
убеде и оно мало преосталих «неверних Тома» и да поруче: да, и то је, ето,
могуће – Америка коначно стаје на страну Србије! Захваљујући демократски
изабраној власти, посебно председнку Тадићу (и његовом дипломатском тиму)
Америка је одложила штап и одсад ће с оне стране Атлантика стизати само,
конвоји шаргарепа.
Није ли све то, ипак, мало претерано, неозбиљно и неукусно?
Подршка је пожељна. Поготову ако је искрена и ако долази од утицајних
политичких фактора. Али, осећај за меру и самопоштовање предпостављају нешто
више скромности, суздржаности па и стила у начину примања подршке из
иностранства и њене јавне презентације. Ту потребу не отклањају чак ни летња
жега и опуштеност бар дела популације које погодују претеривањима разних врста.
Да ли је садржина писма америчких сенатора бар делом допрла до америчке
јавности, засад је нејасно. То не занима ни уреднике медија ни саветнике који
су, без мере пожурили да заслуге за овај невиђени дипломатски успех припишу
себи и својим шефовима. Сигурно је, међутим, да све те оде у писму сенатора,
упућене лидерима «зачуђујуће успешне транзиције», нарочито Председнику Тадићу,
не могу прикрити сурову стварност да огроман број грађана Србије, седам година
након демократских промена, реформи и транзиције, једва саставља крај с крајем
ж�!
�већи у беди, сиромаштву, беспослици, апатији. Претерани публицитет писму у
београдским медијима, тешко могу бити утеха, још мање замена, за одсуство
позитивног третирања Србије у медијима на Западу, посебно у САД. А управо је то
оно што Србији недостаје. Испада, међутим, да је прича о посвећености напорима
да се коначно промени медијска слика о Србији у свету само покриће, да се реши
проблем на домаћем терену – да се Србија увери да су јој лидери прави,
европски, и најбољи, са мноштвом пријатеља и у центрима светске моћи као што је
Вашингто!
н.
Медијска презентација писма, свакако побуђује у српској јавности очекивања
конкретних позитивних корака Вашингтона у стварима које су битне за Србију. А
то су очување Космета у оквиру Србије, економско-технолошки напредак, развој,
запошљавање, стандард... Презентација је до те мере нападна и неодмерена, да се
мало ко уопште упушта у анализу саме садржине писма. Пажњи умиче чак и чињеница
да се, ипак, ради о писму-мишљењу, не о предлогу законског акта, још мање о
некој одлуци САД. Узмимо чак и да се ради о јасној, безрезервној подршци Србији!
, што искрено говорећи, тешко може бити случај. Чак и тада пут до евентуалних
позитивних одлука је дуг и неизвестан. Шта ће о писму рећи саветници Беле куће,
шта Државни секретаријат и Пентагон, да ли ће, шта ће и када председник Буш
одлучити? Коме је у интересу еуфоричност у презентацији писма? Зар су резерве
домаћег стрпљења, креативности и поверења у институције и реформе толико ниско
пале да је потребно да амерички сенатори заложе свој престиж да у српској
јавности подигну посрнуло самопоуздање и поверење? Нема сумње да је много разло!
жније испоштовати зрелост сопств�!
�не ј
�
�вности, пригушити еуфорична реаговања, и пустити да време покаже који ће бити
конкретни резултати деловања «српског кокуса» у Вашингтону коме, ваљда
припадају и сенатори чије је писмо повод за ове гласе.? Нагле промене у
америчкој политици, па и (посебно) према Србији, без обзира на предзнаке, нису
реалне, као што велике силе уопште не чине нагле заокрете у својим политикама.
Сенатори се залажу за општу подршку Председнку Тадићу и Влади Србије «док
настављају њихову зачуђујуће (!) успешну транзицију ка стабилној демократији».
Они су нешто конкретнији једино о два питања – Косову и Метохији и реформама
војно-одбрамбеног сектора.
У вези са Косметом сенатори сматрају да «екстремистичке групе на Косову
покушавају да изврше притисак на Србију на начин који би водио
дестабилизацији». Упадљиво је, међутим, да сенатори не кажу чије екстремистичке
групе имају у виду – албанске, или српске. Остављају, дакле, могућност да то
свако тумачи како му одговара – албанске, српске, или и једне и друге. Писмо
је, дакле, писаном стилом «конструктивних нејасноћа», што су америчка политика
и дипломатија посебно, довели до савршенства. Али, остаје нејасно зашто би
амерички сенатори к!
ористили стил „конструктивних нејасноћа“ у обраћању свом председнику од кога
очекују конкретне кораке?! Не одаје ли овакав стил утисак да је писмо ипак
намењено српској јавности и оним политичарима у Србији који подцењују „српски
екстремизам“?
Живот и стварност, на срећу, или несрећу, ипак, јасно говоре да једни,
албански екстремисти убијају, спречавају повратак протераних, пале њихове куће
и цркве, одузимају им њиве, ево, седам година, а други, српски, не излазе на
изборе, не улазе у институције, одбијају независност Космета и статус мањине у
сопственој држави јер, кажу, не желе да буду покриће за антисрпску политику и
стратегију, за све то што се против њих чини пуних седам година. Како, заиста,
схватити неодређеност у писму сенатора - пријатеља!? Или је вероватно оно за
њих врло п!
рецизно, писано језиком америчких интереса. Проблем је по ко зна који пут,
опет у нама јер не схватамо да и српски пријатељи најчешће своје интересе тако
лепо упакују и нуде као «искрену» подршку Србији. Није баш најприкладније
поређење, али и словеначки министар спољних послова господин Рупел недавно се у
Београду понудио да у вези са статусом Космета покрене формирањ групе европских
земаља «пријатеља Србије» која би, подржала «условну независност» Космета! Што
каже народна мудрост – «сачувај ме Боже од (таквих) пријатеља, а од непр�!
�јатеља ћу се сам чувати».
Сенатори у писму износе да «српске власти траже да не повлачимо помоћ (са
Космета, прим. аут.) у овом кључном моменту. КФОР, предвођен НАТО-ом, мора
остати на Косову док не буде потпуно јасно да косовске власти могу заштитити
све грађане». Овакав став могао би да се протумачи и као свођење америчке
помоћи Србији у вези са Косметом, на задржавање «КФОР-а предвођеног НАТО-ом».
Јасно је, међутим, да се та врста досадашње помоћи КФОР-а и НАТО-а није
показала нарочито ефикасном у заштити Срба од албанског тероризма и етничког
чишћења. О томе говор!
е чињенице да је током седмогодишњег периода присуства «КФОР-а предвођеног
НАТО-ом» са Косова и Метохије протерано близу 300.000 Срба и неалбанаца,
убијено или нестало преко 2.500 људи, превасходно Срба, порушено и попаљено
преко 50.000 кућа, 150 српских цркава и средњевековних манастира. О КФОР-у и
НАТО-у на свој начин говори држање током погрома Албанаца против Срба 17. до
19. марта 2004. године, када су КФОР и НАТО, добрим делом, били посматрачи
догађања, а не фактор заштите угроженог српског становништва.
Србија с правом очекује да америчка помоћ буде искрена и ефикасна, да буде
ослобођена предубеђења, уцена, двоструких стандарда и лицемерја. Чињенице о
повезаности албанског тероризма тзв. ОВК са исламским екстремизмом и тероризмом
Ал Каиде, америчка искуства од 11. септембра 2001. године и сазнања након
тога, упућују на закључак да би било у најбољем обострном интересу да америчка
администрација заузме конструктивнији прилаз Србији, уопште, и посбно када је
реч о Космету. У том смислу, сасвим је логично да Србија тражи и очекује
ангажовањ!
е САД да се пре одлучивања о статусу Покрајине остваре задаци утврђени у
резолуцији СБ 1244 вољом САД и других сталних чланица СБ УН, као што су, на
пример, гарантовање људских права, слобода кретања, владавина права, безбедан
повратак свих избеглица и протераних, разоружање свих екстремистичких група и
појединаца, као и стандардима.
Зашто и чему би служила нова резолуција Савета безбедности УН, о чему повремено
говоре амерички представници, када је потпуно јасно да важећа резолуција СБ
1244 није ни приближно остварена, посебно у деловима који се тичу људских
права Срба, права и интереса Србије као државе! Да ли је могуће да би циљ нове
резолуције био да ослободи албанску страну њених неизвршених обавеза, па чак и
да награди оне који су саботирали целовиту примену одредаба тог документа? Да
ли, заиста, неко жели да у новој резолуцији изостави гаранције суверенитета и !
територијалног интегритета Србије и да, заобилазним путем, готово триком лиши
Србију огромног дела њене државне територије?
Поучена досадашњим искуствима, Србија има више него довољно разлога да буде
обазрива према саветима и саветницима који најчешће долазе управо из САД и
Велике Британије, или у њихово име - да је далеко важније «како људи живе», да
буду «гарантована права мањина», права Српске православне цркве и слично, него
«територијална питања», односно, сам статус Косова и Метохије! С тим у вези
потребно је поћи од бар три чињенице. Прва, да статус Покрајине, територија и
људска права, „права мањина“ («како људи живе») нису супротстављене, већ
међусоб!
но условљене и тесно повезане вредности. Друга, људских права нису предмет
нечије дарежљивости, још мање нагодбе, или уступка у преговорима. То је
универзална међународна обавеза сваке власти - локалне или централне, што,
поред осталог, гарантује и Конвенција о заштити људских права Савета Европе. И
трећа, гаранције специфичних људских права свих грађана на Космету, дакле и
Срба су већ садржане у резолуцији СБ 1244. Нема никакве потребе да се оне
дуплирају, дакле, да се поново нуде Србима и Србији или да се од постојећих
гаранција иде уназа!
д тако што би се о њима преговарал�!
� (по�
�
ово). Све што је потребно то је да се права и гаранције иза којих је 1999.
године стао Савет безбедности УН испоштују и изврше. Сувишне би, заиста, биле
гаранције на гаранције, или нова потврђивања права Срба на људска права.
Србија преговорима о статусу Космета брани своје право на целовитост државне
територије, непроменљивост међународно признатих граница и поштовање основа
међународног поретка. Она брани одредбе резолуције СБ УН 1244, а та резолуција
је израз воље и свих сталних чланица СБ, укључујући САД. Понаша се као што се
понаша, или би се у сличним околностима понашала свака европска, америчка, или
друга земља на свету. Таква позиција Србије не угрожава једнака права било које
друге државе. Напротив. Њено залагање је део напора за учвршћивање владав�!
�не права у европским и међународним односима уопште. Колико би била
кредибилна политика Европе или САД која се са толико упорности бори за
поштовање принципа владавине права унутар сваке државе, а која би допустила,
или чак и наметнула кршење међународног јавног права у случају суверенитета и
територијалне целовитости Србије? Отуда је малициозно повремено спочитавање
Србији да је заробљеник превазиђених појмова суверенитета и територијалног
интегритета. То лицемерје иде тако далеко да јој се чак саветује да се одрекне
«териториј�!
� (Космета) ради развоја»! Какав би !
то р�
�
звој био на милостињи као награди за отуђену државну територију, на разореном
државном и националном идентитету, достојанству и духовности! Зашто се
албанским лидерима са Космета не би саветовало по сличној рецептури – да је
важнија садржина суштинске аутономије и како ће се развијати и живети у оквиру
Србије, него сама територија и независност - условна, или безусловна, свеједно,
што је њихова, наводно, једина опција? А шта тек рећи о карактерности
најближих америчких пријатеља који оружаном силом штите своје «преко-морске
поседе» у�!
�аљене хиљадама миља, а Србији саветују да напусти застарела схватања, да буде
модерна, евро-атлантска и да се, сходно томе, одрекне своје постојбине, Косова
и Метохије!?
Србија без одлагања и колебања треба јавно да саопшти да не може и неће
одустати од доследне, целовите примене резолуције СБ 1244 и да неће прихватити
ни изричиту ни заобилазну ревизију тог документа који је израз воље међународне
заједнице и сагласности ондашње СРЈ.
Све у свему, Србији би била значајнија америчка подршка у Контакт групи и
Савету безбедности да се приликом решавања питања статуса Косова и Метохије
испоштује принцип суверенитета и територијалног интегритета, односно, суштинске
аутономије прдвиђене резолуцијом СБ 1244, него она коју помињу сенатори у свом
писму председнику Бушу. На страну, да се чак и сенаторска подршка останку
«КФОР-а предвођеног НАТО-ом» квалификује на начин који изазива недоумицу: «док
не буде потпуно јасно да косовске власти могу заштитити све грађане». Таква фо!
рмулације вуче на закључак да и сенатори из «српског кокуса» више нагињу
варијанти «условне независности» која је блиска лидерима Албанаца, него
суштинске аутономије, што је једина легитимна платформа Србије и њених
најважнијих институција.
У, иначе, кратком тексту писма, сенатори су показали изразиту, конкретну пажњу
војно-одбрамбеној тематици. Они председнику Бушу предлажу: «САД би требало да
дају пуну подршку реформама које су у току у војном и одбрамбеном сектору, да
охрабре војну сарадњу САД са војском Србије и да помогну да срспки официри
похађају војне академије и војне програме у САД».
Реформе војно-одбрамбеног сектора теку већ неколико година. Оне су домаћој
јавности представљене као изградња мање, модерније и ефикасније војске. У току
шест протеклих година, колико је јавности познато, реализован је само први од
три поменута циља – драстично је смањена војска, како у погледу броја људства
тако и у погледу војне технике и наоружања од чијег су уништавања повремено
прављене чак јавне манифестације блискости са САД и НАТО. Притом, у журби да се
смањи бројно стање Војске Србије, прешло се и преко отворених амбиција алба!
нског руководства на Космету да изгради сопствену војску која би бројчано била
близу планираног броја Војске Србије. Присутна су тумачења да се редуцирање
Војске СЦГ, сада Србије, одвија под директним притисцима НАТО-а, у првом реду
САД и Велике Британије. У том смислу, потсећа се и на чињеницу да су реформе
Војске СЦГ, сада Србије, конципиране уз директни утицај и учешће британског
генерала као саветника Бориса Тадића, у то време министра одбране. Шта је
постигнуто у остваривању друга два циља – модернизације и ефикасности –
јавности,!
не само да нису познати резулти, в!
ећ ј�
�
врло често била изложена шокантним информацијама супротних прокламованим
циљевима. На пример: пошто војни авиони годинама нису ремонтовани лансирана је
идеја да се контрола ваздушног простора Србије повери некој страној земљи
(војсци); војна техника (тенкови) је застарела, не користи се чак ни за
стандардно увежбавање људства јер нема довољно средстава ни за гориво; разматра
се продаја војних хеликоптера полицији, јер полиција очигледно има пара којих
војска нема због наводних буџетских рестрикција; војска може рачунати на
побољша!
ње свог финансијско-материјалног положаја у мери у којој буде распродавала
војну имовину, укључујући најатрактивније зграде и локације у Београду;
трагични инциденти у војсци и нарочито њихова медијска експлоатација, као да
хотимично, руинирају углед војске. При свему томе јавности се оставља да сама
закључи како Војска Србије котира као фактор одвраћања у заштити суверенитета
и територијалног интегритетета, као партнер у борби против тероризма.
Имајући то у виду, посебно, очигледан застој у модернизацији и опремању Војске
Србије, јасно је да је тој војсци, поред школовања официра и војног кадра
уопште, потребна и нова, модерна војна техника, укључујући делове наоружања,
посебно оног за борбу против тероризма. Да ли би се залагање америчких сенатора
за подршку «реформама у току у војно-одбрамбеном сектору» могло схватити и као
знак склоности америчких сенатора да подрже и америчко отварање за испоруке
специфичне војне опреме Србији, као помоћ, или под повољним условима? Да такв!
о питање није без основа поизилази из оцене америчких сенатора, већином
републиканаца, да се Србија «развила у јаког регионалног партнера САД» и
постала фактор «од виталног значаја за будућност југоисточне Европе и за наше
регионалне интересе». Иначе, што се тиче залагања сенатора да «српски официри
похађају војне академије и војне програме у САД», то није спорно – пахађали су,
похађају и похађаће. У већем, или мањем броју. Наше, домаће војне школе, ипак
не заостају толико за америчким, колико садашња војна техника и наоружање.
У време када теку преговори о статусу Космета, Србији је судбоносно важна
подршка суверенитету и територијалном интегритету, решењу заснованом на
међународном праву и резолуцији СБ 1244 (1999.). Таква подршка САД била би у
складу са иначе тачном оценом из писма сенатора да је «Србија од виталног
значаја за будућност југоисточне Европе и за наше регионалне интересе». Србија
такву улогу може играти са Косметом као суштинском аутономијом у свом саставу.
Територијално смањена, обогаљена и понижена отимањем Космета да би се задовољио
део апет�!
�та носилаца идеје о «Великој Албанији» – не. Свака друга врста подршке
представља замагљивање суштине, заваравање и припремање терена за дил (нагодбу)
- за трговину државном територијом. То, пак, тешко да би могао бити пут ка
добрим српско-америчким односима, ка стабилности и развоју у југоисточној
Европи, а најмање помоћ «успешној транзицији ка стабилној демократији» у
Србији. Стога није сувишно рећи да је лидерима Србије данас испред и изнад
сваке друге подршке животно потребна подршка да би успешно заштитили државни
суверенитет и �!
�тегритет. Подршка да се тога одре�!
�ну, �
�
иректно, или прећутно, чињењем или пропустом, уз покушај пребацивања
одговорности на другога или без тога, тешко да би могла бити ишта више од пуког
(само)заваравања.
«Подршка председнку Тадићу и демократски изабраној Влади у Србији», у време
решавања статуса Космета као најважнијег државног и националног питања, може
бити делотворна само ако иде преко подршке суверенитету и територијалном
интегритету Србије. Свака друга подршка, ма колико пожељна, добронамерна и
ласкава, је кратког домета и замагљивање суштине. Сви су разлози да данас тога
треба да буду свесни инострани пријатељи Србије, лобисти, српски лидери и
њихова окружења.
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
