Напад Симора Херша на Американце Либан као Космет
Администрација у Белој кући била је упозната и непосредно укључена у планове Израела за напад на Либан Симор Херш (илустрација: Драган Стојановић Тоша) Ако сте икада посумњали у моћ штампе, и заборавили зашто новинарство називају „седмом силом”, Симор Херш је ту да вас подсети. Дугогодишњи сарадник недељника „Њујоркер”, добитник Пулицерове награде за истраживачко новинарство, човек који је својим текстовима више пута утицао на даљи ток спољне политике САД, ових је дана поново изазвао потрес у Белој кући и узбуркао међународну јавност тврдњом да је администрација америчког председника Џорџа Буша била не само упозната са намерама Израела да нападне Либан, након што је Хезболах 12. ју! ла отео двојицу израелских војника, већ и непосредно укључена у те планове. „Председник Буш и потпредседник Дик Чејни били су уверени да би успешно бомбардовање снажно утврђених подземних ракетних постројења и командно-контролних центара Хезболаха у Либану ублажило безбедносна страховања Израела и послужило као предигра за евентуалне америчке превентивне нападе на иранска нуклеарна постројења, од којих су нека такође смештена дубоко под земљом”, пише Херш у коментару објављеном у најновијем броју „Њујоркера”, позивајући се на бивше и садашње обавештајне и дипломатске изворе. Иако су званичници Пентагона, Стејт департмента и Савета за националну безбедност САД изјавили да ништа нису знали о израелским припремама за ракетирање Либана (чак ни после 12. јула), а израелски амбасадор у Вашингтону Дени Ајалон рекао да између две земље није постојала координација оперативних акција (портпарол амбасаде је додао да његова земља није планирала бомбардовање, већ је „била на њега принуђена”), Херш тврди супротно. Он наводи мишљење неименованог експерта за Блиски исток, који му је потврдио да је Бушова администрација имала више разлога за подршку израелској кампањи бомбардовања. Поред осталог, Стејт департмент је веровао да ће тиме помоћи либанској влади да успостави ауторитет над јужним делом земље, који је углавном под контролом Хезболаха, док је Бела кућа желела да Хезболах остане без пројектила који би могли бити употребљени за напад на Израел у случају војне опције САД против иранских нуклеарних постројења. Херш наводи и речи другог (опет неименованог) стручњака за Блиски исток, саветника америчке владе, да су Израелци више пута указивали на пример бомбардовања Космета од стране НАТО-а, као на оно што би Израел волео да постигне. Под командом америчког генерала Веслија Кларка, снаге алијансе су 78 дана методично засипале бомбама не само војне циљеве, већ и мостове, тунеле и путеве, на Космету и другде по Србији, све док нису – цитира Херш – приморале српске снаге да се повуку са Космета. „Израел је проучио случај рата на Косову као узор. Израе! лци су рекли Кондолизи Рајс да су Американци посао обавили за седамдесетак дана, а да је њима довољно пола од тога, 35 дана”, пренео је тај консултант Хершу. Новинар додаје да, ипак, има великих разлика између Космета и Либана, а и сам генерал Кларк одбија аналогију: „Ако је тачно да се израелска кампања у Либану заснива на америчком приступу кризи на Косову, онда је циљ потпуно промашен. Наш је био да постигнемо дипломатско решење, а не да убијамо људе.” Израелски званичници и новинари су, међутим, случај Космета често јавно помињали од почетка рата у Либану, а премијер Олмерт је чак 6. августа, у одговору Европи на осуду због погибије либанских цивила, упитао: „Одакле им право да придикују Израелу? Европске земље су напале Косово и побиле на хиљаде цивила. Десет хиљада! А ниједна од тих земаља није била погођена, пре тога, ниједном ракетом. Не кажем да је интервенција на Косову била грешка, али, молим вас, немојте нам поповати због третмана цивила.” У свом тексту у „Њујоркеру”, Херш цитира и једног (поново анонимног) бившег високог обавештајног званичника, који је израелски план напада на Либан назвао „сликом у огледалу онога што САД планирају за Иран”, иако амерички званичници тврде да су предани „дипломатском решењу за проблем иранског тајног нуклеарног програма”. Пречесто позивање на неименоване изворе једна је од главних замерки које Хершу упућују не само званичници погођени његовим текстовима, већ и колеге. Мада им је јасно да до неких тајних, осетљивих података никада н! е би дошао уколико не би заштитио оне од којих је то сазнао, новинари других редакција указују да је, уосталом и по сопственом признању, Херш више пута „манипулисао” чињеницама и – погрешио. Тога је, међутим, у богатој каријери „лукавог Саја” (надимак је добио од колега) ипак било знатно мање него величанствених погодака, који су му у Америци донели све могуће награде за новинарство, укључујући и ону најпрестижнију, Пулицерову (1970. године) за откриће Мај Лај масакра у Вијетнаму. Хершовом заслугом је, поред осталог, међународна јавност 2004. сазнала о тортури затвореника у америчком затвору Абу Граиб у Ираку. Херш је и аутор десетак књига (и једног документарног филма) од којих је свака подигла велику прашину у јавности. Писао је о америчкој завери да се свргне Садам Хусеин, о израелском нуклеарном програму и умешаности САД, о спољној политици Никсона и Кисинџера, о спорним одлукама председника Џона Кенедија, о рату у Вијетнаму и Ираку... Почео је 1959. као репортер у родном Чикагу (тада је имао 22 године), касније постао дописник агенције АП из Вашингтона, 1968. био је секретар за штампу у кампањи сенатора Јуџина Мекартија, после тога слободни новина! р, 1972. приступио редакцији „Њујорк тајмса”, а затим прешао у „Њујоркер” као војнополитички коментатор. Јавност је често шокирао не само својим написима, већ и изјавама, а неке од њих су биле и оштра самокритика. У интервјуу „Њујорк магазину” признао је да понекад мења имена места, датуме и догађаје „да би заштитио људе”, док је другом приликом рекао да „ако би погрешна прича била разлог за отпуштање, он би већ давно добио отказ”. Александра Мијалковић [ http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
