13.09.2006.
SANDA RAŠKOVIĆ – IVIĆ
OBRAĆANjE SAVETU BEZBEDNOSTI UJEDINjENIH NACIJA
Albanci bez Srba ne mogu mnogo i ne bi trebalo olako da odbacuju razumnu i velikodušnu ponudu koja je s naše strane na stolu. Uprkos očiglednim poteškoćama, manevarski prostor za dogovor, zasnovan na demokratskim principima i evropskim standardima, još uvek postoji
Na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u Njujorku, prilikom podnošenja izveštaja Privremene misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji (Unmik), o stanju u južnoj pokrajini govorila je i predsednica Koordinacionog centra Srbije za Kosovo i Metohiju, Sanda Rašković – Ivić. Prenosimo obraćanje u celini:
„Gospodine predsedniče, uvaženi članovi Saveta bezbednosti,
gospođe i gospodo,
Posebno mi je zadovoljstvo što sam u prilici da vas pozdravim i izrazim poštovanje prema ovom visokom telu svetske organizacije.
Imajući u vidu, pre svega, imperativ za uspostavljanje mira i stabilnosti, kao i izgradnju budućnosti na Kosovu i Metohiji i u regionu Jugoistočne Evrope, htela bih da istaknem jedinstveni značaj koji ima Savet bezbednosti kao garant očuvanja univerzalnih načela međunarodnog prava i čitavog svetskog poretka.
Republika Srbija čvrsto stoji na stanovištu da je jedino doslednim poštovanjem međunarodnih principa kao što je neprikosnovenost suverenita i teritorijalnog integriteta demokratskih zemalja moguće čuvati i unapređivati mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu.
Posebno nam je stalo, gospodine Predsedniče, da ponovimo da je Srbija u potpunosti spremna da preuzme svoj deo odgovornosti u procesu uspešnog rešavanja pitanja Kosova i Metohije, na osnovama međunarodnog prava i u skladu sa demokratskim vrednostima svavremenog sveta. Sa punim poverenjem izalazimo pred Savet Bezbednosti, očekujući njegov presudan doprinos u duhu prethodnih dokumenata koje je doneo, a pre svega Rezolucije 1244 od 10. juna 1999. godine, koja nedvosmisleno potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje.
Čvrsto smo uvereni da jedino sistematskim, odgovornim i postupnim vođenjem pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, bez veštačkih rokova koji samo stvaraju dodatan pritisak, moguće doći do trajnog rešenja ovog pitanja. U suprotnom, može doći do novih komplikacija, sa nesagledivim posledicama, koje uvek i neizbežno proizvodi svako odstupanje od univerzalnih načela međunarodne zajednice.
Nervoza, nerazumna žurba i arogancija neće doprineti iznalaženju održivog rešenja za Kosovo i Metohiju, kao ni miru i stabilnosti u regionu Jugoistočne Evrope, za koje je politika moje zemlje čvrsto opredeljena.
Sa žaljenjem moram da obavestim ovo visoko telo da je pre tri meseca, upravo na dan održavanja sednice Saveta bezbednosti na kojoj sam i ja govorila, a Unmik podnosio izveštaj u kojem se, kao i sada, govorilo o napretku standarda, bezbednosti, povratku izbeglih i raseljenih na Kosovu i Metohiji, mučki ubijen srpski povratnik iz Kline Dragan Popović.
Tako je, na tragičan način, još jednim ljudskim životom drastično opvrgnut, upravo u vreme njegovog čitanja na ovom visokom telu, po ko zna koji put istim rečima iznesen izveštaj UNMIK o napretku standarda, bezbednosti, povratku izbeglih i raseljenih i sl.
Nažalost, stvarnost na Kosovu i Metohiji najtragičnije i najsurovije piše istinite izveštaje o bezbednosti i opovrgava ulepšane činovničke sastave.
Od te sednice Saveta bezbednosti pa do juče dogodilo se 51 incident manjeg ili većeg intenziteta, u kojima je bilo napada na živote i imovinu Srba. U periodu od 24. oktobra 2005, pa do 1. septembra 2006. godine takvih incidenata bilo je 260.
Na dan 26. avgusta ove godine, u večernjim satima, preko mosta između južne i severne Mitrovice prešao je, mirnim hodom, šesnaestogodišnji Albanac. Bacio je bombu na obližnji srpski kafe pun gostiju i hladnokravno se udaljio. Nema mesta sumnji da je ovaj akt nasilja suštini imao politički cilj i da je bio usmeren prema Srbima kao takvima. Dakle, nije usmeren prema nekoj ličnosti koja je Srbin, već prema Srbima koji su označeni kao tragično legitimne mete.
Sa najvećim žaljenjem ovde moramo da konstatujemo da je ovaj teroristički napad na Srbe usledio ubrzo nakon izjave da su „Srbi krivi kao narod", koju je pred srpskim pregovaračkim timom u Beču, i pred više drugih svedoka, doslovno izneo čovek od koga bi to se najmanje moglo očekivati s obzirom na njegovu visoku funkciju. Reč je, na žalost, o Martiju Ahtisariju specijalnom izaslaniku Generalnog sekretara za pregovore o Kosovu i Metohiji.
Ta nesrećna izjava, gospodine predsedniče, kao i odbijanje da se srspkom narodu ponudi izvinjenje za jednu ovako strašnu optužbu, nezapamćenu u istoriji od kraja Drugog svetskog rata, u isto vreme je i jedini argument u prilog nezavisnosti Kosova i Metohije koji smo do sada imali priliku da čujemo.
Dok naš pregovarački tim kao argumente iznosi univerzalnost međunarodnog prava i nemogućnost da se jednoj demokratskoj državi oduzme 15 odsto njene teritorije, i dok aktivno radi na zaštiti srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, albanska strana se zapravo i ne upušta u pregovore, mirno čekajući da na poklon dobije drugu albansku državu na Balkanu, i to na teritoriji međunarodno priznate Srbije. Pregovori se vode ležerno i u opuštenoj atmosferi, toliko opuštenoj da, sve do izričitog zahteva srpske strane, nije vođen čak ni zapisnik niti su određena pravila vođenja pregovora.
Na istom mostu preko kojeg je prešao Albanac pre no što će baciti bombu u srpski kafe, u martu ove godine, nožem je uboden devetnaestogodišnji Milisav Ilinčić. Međunarodni javni tužilac za Kosovskomitrovički okrug Paul Flin obustavio je istragu protiv dvojice Albanaca, osumnjičenih za pokušaj ubistva ovog srpskog mladića, iako je jedan od njih priznao da je tog, 28. marta, nožem ranio Ilinčića.
Po
ovim i mnogim drugim primerima, kao i na osnovu neshvatljive činjenice da, otkad je UNMIK preuzeo odgovornost za mir i bezbednost na Kosovu i Metohiji, dakle od 1999. godine, nijedan od bezbrojnih slučajeva ubistva ili napada na Srbe nije dobio svoj sudski epilog, možemo da zaključimo da su za ostvarivanje političkih i ideoloških ciljeva Albanaca, sa stanovišta samih Albanaca, prepreka opstanak i život Srba, dok je za Unmik taktika za nezameranje militantnim Albancima jednostavno – zatvaranje očiju pred stvarnošću.
Teško je poverovati, gospodine predsedniče, ali sve upućuje na zaključak da je strah od moćnih i nasilnih Albanaca i njihove pretnje osvetom danas onaj „princip" pred kojim odstupaju međunarodno pravo i međunarodna pravda. Potpuno je neshvatljivo, i zdravom razumu neprihvatljivo, da za sedam godina tokom kojih je bilo toliko ubistava, nasrtaja na život i imovinu Srba, skrnavljenja prastarih hrišćanskih crkava i manastira, mi ne možemo da iznesemo nijedno ime Albanca koji je osuđen za terorističke napade.
Podsetiću vas da su na Kosovu i Metohiji ubijani ljudi prosto zato što su govorili nekim od slovenskih jezika koji su samo slični srpskom jeziku. Jedan Bugarin na Kosovu i Metohiji je izgubio život zbog toga. Etnička pripadnost postaje zapravo licenca za ubistvo. Ali stvari stoje čak i gore. U bombaškom terorističkom napadu na srpski kafe 26. avgusta o kome sam govorila, povređeni su i ne-Srbi, strani državljani, među kojima i jedan pripadnik međunarodnih policijskih snaga, samo zato što su sedeli u „srpskom" kafe-u. Ovo jednostavno znači da na Kosovu, ako govorite srpski ili sedite u srpskom kafeu, vi postajete meta terorističkog napada.
Kada je reč o verskim spomenicima, kulturnoj baštini i verskim slobodama, na jednoj strani se insistira na donošenju zakona iz te oblasti, a na drugoj strani, u praksi, u zbilji, u životu, skrnave se svetinje i pljačkaju sakralni predmeti. U crkvi u srpskom selu Mogila kod Gnjilana, posle temeljnog etničkog čišćenja koje su Albanci sproveli nad preostalim Srbima i nealbancima marta 2004, još uvek na zidovima stoje hrišćanske ikone kojima su ekstremisti iskopali oči. Privremene institucije, nisu ni pomislile da zaštite ove svetinje i ublaže strah vernika koji i danas u crkvi, uz molitvu, gledajući ikone iskopanih očiju u strahu, razmišljaju o ostanku i opstanku.
Takođe, međunarodna zajednica s pravom traži od kosovskih institucija da usvoji zakone protiv tzv. opšte diskriminacije. Ali, samo usvajanje zakona neće taj problem rešiti. Društvom na Kosovu vladaju pojedinci od neprikosnovenog autoriteta u svojim sredinama, šefovi klanova. Oni su pravi arbitri. Odlučuju oni, a ne pravosuđe. Žena je u tom društvu bez prava. Na Kosovu se pravda uzima u sopstvene ruke, a tamo vladaju plemenski zakon i „krvna osveta". Protiv toga se ne može boriti samo zakonom protiv diskriminacije, jer bi u tom slučaju to bilo samo traženje izgovora da se nešto pokušalo učiniti, a to nije čak ni dobar izgovor.
Obezbeđivanje javnog transporta uvek je, bar deklarativno, bilo prioritet. U praksi imamo „drumove smrti". Sintagma „drumovi smrti" kolokvijalni je termin koji koriste pripadnici KFOR i Unmik za puteve koji spajaju srpsko naselje Štrpce sa drugim srpskim sredinama i gde je izvršena serija od 12 terorističkih napada na Srbe. Samo nekoliko sati pre prenosa nadležnosti sa Unmika na privremene institucije u oblasti javnog transporta, kamenovan je, od strane Albanaca, autobus koji je prevozio srpsku decu sa ekskurzije. Incident se dogodio u selu Žabari, kod Kosovske Mitrovice, 30. avgusta 2006. Razbijena su stakla na autobusu i na sreću nije bilo žrtava. Unmik je izdao saopštenje da policajci koji su obezbeđivali autobus nisu videli da se incident dogodio, ali ga nisu negirali. Nažalost, ta deca nosiće traume bez obzira da li je neko nešto video, da li je hteo da vidi, i da li je izdao ili nije izdao neko saopštenje o tome.
Podsetila bih da je Ambasador Kai Eide, u Comprehensive Rewiew of the Situation in Kosovo, kao jedini put ka napretku označio proces uspostavljanja budućeg statusa i nastavak primene standarda. Ambasador Eide je ukazao i na druge veoma važne, suštinske probleme. Nažalost, za sada nema ozbiljnijih znakova da je bilo ko sklon da uvaži bar neke od savršeno umesnih i tačnih preporuka. Na drugoj strani, nažalost, fleksibilan stav našeg pregovaračkog tima nije naišao na odziv kod albanskog pregovaračkog tima koji je zauzeo tvrd i isključiv pristup – nezavisnost po svaku cenu. Nažalost i specijalni izaslanik Marti Ahtisari je, bar u izjavama, otišao mnogo dalje od mandata koji mu je poveren. Smatramo da bi njegova česta iskakanja iz tona mogla da stvore još veće probleme od onih koji u Pokrajini postoje. Moja zemlja je, s pravom i u dobroj veri, očekivala da gospodin Ahtisari pruži svoj doprinos kompromisnom rešenju.
Kad je reč o dovršavanju programa rekonstrukcije i kompenzacije u vezi sa etničkim čišćenjem Srba iz marta 2004. godine važno je naglasiti da je problem bezbednosti prvi problem koji treba rešiti. Svi ostali problemi rešili bi se pre ili kasnije, ali kad su ljudima ugroženi životi, onda je potpuno bespredmetno pričati o uslovima u kojima žive.
Posebno zabrinjava, sada već dokazana istina o nedostatku progresa na polju povratka raseljenog i izbeglog stanovništva. Ne baveći se metodama koje izvesne organizacije koriste prilikom evidencije povratnika, ističemo da čak i najoptimističkiji podaci govore o najviše pet odsto povratnika. Faktičko stanje je drastično manje čak i u odnosu na ovu brojku, i kreće se do dva odsto. Ukazala bih na to da se povratak izbeglica može omogućiti i izvesti iskrenim i predanim
radom
na terenu.
Privremena vlada Kosova trebalo bi da javno podrži podnošenje imovinskih zahteva Kosovskoj imovinskoj agenciji (KIA) u vezi sa poljoprivrednom i komercijalnom imovinom, ali je problem to što ne postoji istinska volja da se i taj problem reši. KIA je počela da prikuplja te zahteve, ali bez ikakve medijske pokrivenosti i kampanje obaveštavanja. Ta agencija zapravo još uvek nije dobila sredstva za namirivanje tih zahteva što na svoj način govori o značaju koji joj pridaju privremene i međunarodne institucije.
Svako ko hoće da zna, gospodine predsedniče, zna da su organizovani kriminal, tzv. običan kriminal, trafiking ljudima i korupcija na Kosovu i Metohiji sveprisutne pojave ogromnih razmera. Trgovina drogom i oružjem i švercerski kanali ovog kriminalno-terorističkog biznisa protežu se uprkos predstavnicima međunarodne zajednice, policije i vojske. Nema potrebe da ponavljamo da je Srbija kao država u čijem sastavu se nalazi Kosovo i Metohija više nego otvorena za svaku specijalističku, policijsku i istražnu delatnost koja bi pomogla suzbijanju trgovine ljudima i narkoticima na Kosovu i Metohiji.
Situaciju i događaje na Kosovu i Metohiji treba pogledati realno i odgovorno. Realno znači kroz međunarodno-pravni, ali i kroz istorijsko-politički aspekt. Odgovorno je možda bitnije od najbitnijeg, a ono znači da pokušamo da anticipiramo posledice naših sadašnjih poteza i vidimo šta će se deseti za dve, pet, ali i deset i više godina. Svako nervozno ubrzavanje rešenja skupo će koštati ceo region, samu pokrajinu, kao i međunarodnu zajednicu koja će, umesto da dođe do održivog rešenja, morati da se bavi još težim i još složenijim stanjem na Kosovu i Metohiji. Preuranjeno doneseno rešenje ne bi bilo rešenje, već presedan kojim se otvara Pandorina kutija koju ni po koju cenu ne treba otvarati, a teško je poverovati da bi iko hteo da preuzme na sebe odgovornost za njeno otvaranje, samo zbog želje ili nečijeg zahteva da do nekog datuma završi posao. Ponavljam da samo strpljenje, strpljenje, i širom otvorene oči prema realnosti i budućnosti mogu da dovedu do istinskog kompromisnog rešenja pitanja Kosova i Metohije. Nametanje rešenja ne bi vodilo rešavanju pitanja Kosova i Methije, i potpuno je jasno da se samozavarava svako ko veruje da je reč o presedanu. Reč je, gospođe i gospodo, o potpuno jasnoj situaciji koja će u slučaju nametanja rešenja neminovno imati nesagledive i pogubne posledice.
Hoću, gospodine predsedniče, i dame i gospodo članovi SB, da sa Vama podelim taj osećaj odgovornosti i da, zajedno sa vama, sa rukovodstvom moje države i sa mojom zemljom, ovde jasno i glasno ukažem da pitanje Kosova i Metohije ne može da dobije održivo rešenje ako se sve stavlja u funkciju roka koji diktiraju drugi interesi, a ne želja da se trajnije i na stabilnim temeljima problem reši i sačuvaju mir i stabilnost u regionu.
Srpska strana, dakle, vidi rešenje kosmetskog problema kroz implementaciju principa i konkretnih rešenja iz Platforme srpskog pregovaračkog tima o budućem statusu Kosova i Metohije. To na duži rok ostaje jedini put za valjano rešavanje zastrašujuće situacije u Pokrajini. Međunarodna zajednica treba ovo da podrži i mora delima da pokaže da želi stabilan i bezbedan region. To može da se postigne samo koracima ka uspostavljanju vladavine prava, kažnjavanju zločinaca i terorista, njihovom privođenju pravdi, stvaranju bezbednosnih i svih drugih uslova za normalan život. A politički koraci odnose se ubeđivanje albanske strane da odustane od ekstremnih, isključivih zahteva i prihvati racionalno i kompromisno rešenje – autonomiju sa ogromnim, suštinskim nadležnostima. To bi istovremeno značilo da Albanci dobijaju strateške partnere za građenje budućnosti i da su ti potencijalni strateški partneri Srbi. Albanci bez Srba ne mogu mnogo i ne bi trebalo olako da odbacuju razumnu i velikodušnu ponudu koja je s naše strane na stolu. Uprkos očiglednim poteškoćama, manevarski prostor za dogovor, zasnovan na demokratskim principima i evropskim standardima, još uvek postoji."
Informativna služba DSS
