У овом броју „Политике” моћи ћете да упоредите примере из међународног права и да видите како су решавани дуготрајни етнички сукоби, и како је уставима или међународним резолуцијама регулисано питање отимања територија и суверенитета тих држава. Ниједан од тих примера није истоветан нашем случају јужне покрајине. Сви су различити, али им је заједничко то што се њихови модели изучавају широм света на факултетима политичких наука и институтима за међународно право, пошто никада не настају по истом кроју.
Америчка администрација енергично покушава да нас убеди да је случај Косова и Метохије по свему „јединствен на свету” и да „решење за статус неће бити преседан који ће моћи да се примени било где другде: ни за Републику Српску, ни за Јужну Осетију, Абхазију, Придњестровље или Чеченију”. Тако је, барем, помоћник Кондолизе Рајс говорио протекле недеље у Београду. И друге присталице независности Космета тврде да „нигде у свету не постоје универзална решења и да разне ситуације изискују разноврсност” (директор Међународне кризне групе за Европу Николас Вајт). Међутим, управо је Међународна кризна група прошле недеље сачинила извештај о Абхазији у коме пише да Грузији „неповредивост међународних граница и суверенитета гарантују право да контролише Абхазију” и у ком се инсистира на чињеници да се „око 200.000 Грузина расељених из Абхазије још увек налази у Грузији”. И Србија се у случају Космета управо позива на неповредивост међународних граница, а треба ли уопште било кога ко се бави Косовом подсећати да се од 1999. године око 200.000 Срба иселило са територије на којој су мандат за обезбеђење мира добиле снаге УН?
Напори да се наш случај представи толико посебним наводи на закључак да за њега не треба да важе ни правила међународног права. Наравно да проблем Космета није ништа мање компликован од вишедеценијског ирског, кипарског, тајванског или кавкаског питања. Вашингтон се заправо плаши да ће независност Космета послужити Русији као аргумент за признање независности Јужне Осетије, па „уникатним” унапред проглашава модел отимања територије који ће после користити побуњеници широм света. Премијер Србије је недавно прогласио „нечувеном” намеру да се на нашој територији формира још једна независна држава, али није да није било таквих случајева. Они су провођени чак преко ноћи. Немачкој је одузет део територије чим је капитулирала 9. маја 1945. године. Само постоји драстична правна разлика између немачког и српског примера: Кумановски споразум из 1999. године, потписан после тромесечног бомбардовања, није био акт проглашења капитулације СР Југославије. Напротив, Савет безбедности Уједињених нација донео је после тог споразума Резолуцију 1244 којом се потврђује да је Космет наша територија (данас Србије као наследнице СЦГ и СРЈ) те да ће се статус регулисати накнадно кроз преговоре и да ће у међувремену УН гарантовати мир и безбедност.
Једино што наш случај чини истински посебним у међународном праву јесте брзина коју део Контакт групе намеће за доношење одлуке о будућем статусу Космета. У протеклих седам година, од интервенције НАТО живот за преостале Србе на Космету није постао нимало лакши. Ако специјални изасланик Марти Ахтисари добије Нобелову награду за мировно посредовање и ако Косово добије независност, косметски крој постаће испробан модел како се некажњено, без одлуке СБ, може интервенисати у сувереној држави и заобилазећи важеће међународноправне стандарде капитализовати воља једног народа за државом.
Не треба да нас теши што је ситуација на Косову слична проблемима на Кавказу и што ће Москва, како тврди председник Путин, по аутоматизму пренети то решење и на ово кризно жариште. У кулоарима у Вашингтону може се чути да није превелика цена да се Москви за независност Косова да Јужна Осетија. Али, без обзира на интересе великих сила и њихове евентуалне договоре, па чак и на чињеницу да Србија нема тако моћне пријатеље, пред њом је референдум као прилика да грађани демократским средствима бране право на своју територију.
Кипарски Грци су у априлу 2004. године са 76 одсто гласова на референдуму одбили план УН о уједињењу са турским делом Кипра. Од њих је тражено „само” једно: да у замену за повлачење дела турских војника са Кипра и извесне материјалне компензације у основи прихвате постојеће стање и ставе свој потпис на статус кво.
Србија можда не може да спречи решење статуса Космета које јој не одговара, али свакако може да таквом решењу барем ускрати свој пристанак.Биљана Митриновић
