UVODNIK O HAGU
UVODNIK O HAGU - ST Aleksandar Solženjicin svojevremeno je opisao Čeku kao jedinu kaznenu instituciju u istoriji ljudskog roda koja je u istim rukama spojila istragu, optužbu, hapšenje, saslušavanje, suđenje i izvršenje kazne. Feliksovi operativci imali su na raspolaganju ničim sputane instrumente prinude, od zatvora neograničenog trajanja (bez suda, naravno) do metka u potiljak. Wihove optužbe bile su vazda ideološki motivisane, inicirane i vođene. Rezultati istrage i presuda bili su unapred zacrtani u zavisnosti od političkog profila optuženog, a ne od njegovih stvarnih postupaka. U poređenju sa Đeržinskim, Torkvemada deluje kao trapavi amater: za puna tri veka svog postojanja, Inkvizicija je obradila dvadesetostruko manje slučajeva nego Čeka za samo tri godine (1918.-1921.). Solženjicinov citat datira iz vremena kada još nije bio stvoren Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Danas bi najveći ruski pisac našeg doba nesumnjivo konstatovao da u istoriji imamo ne jednu već dve institucije sa navedenim atributima. Posle kraha krvavog cinizma u ime dijalektički determinisanog progresa čovečanstva, dobili smo orgiju liberalnog cinizma u ime univerzalnih ljudskih prava. U Hagu se peva posthumna oda Novog svetskog poretka crveno-crnim totalitaristima 20 veka. Naslednici Čeke odenuli su postmoderno liberalno ruho. Oni čine sve ono šta čine ne snagom zakona već topuza, pa su im i tragovi shodno tome obeleženi. Tokom napada zapadne alijanse na Srbiju 1999, kada su se čuli usamljeni ali ipak nezanemarivi zahtevi da Haški tribunal povede istragu protiv lidera zemalja članica NATO saveza zbog ilegalnog otpočinjanja rata, potparol Severnoatlanskog saveza Џejmi Šej odbacio je takve sugestije otvorenim stavom da sam Tribunal postoji političkom voljom NATO sila: Kada tužiteljka Arbur, započne svoju istragu, to će biti zato što joj mi to omogućavamo. Zemlje NATO obezbeđuju finansijska sredstava za Tribunal. Mi takođe želimo da ratni zločinci budu dovedeni pred lice pravde. Siguran sam da kada tužiteljka Arbur ode na Kosovo i ispita činjenice, ona će podići optužnice protiv jugoslovenskih državljana; ali ne očekujem da će to učiniti ma koga drugog. Tako smo dobili prilično direktno priznanje zvaničnog predstavnika NATO saveza da postoji organska veza između nosilaca globalne moći i Tribunala, veza kako finansijska tako i politička. To je došlo do izražaja još 9. maja 1996. kada je između NATO i Tribunala potpisan “Memorandum o razumevanju” kojim je NATO ovlašćen da preuzme ulogu policije Haškog tribunala sa svim posledicama koje to nosi. Tačka 16. Povelje Tribunala kaže da će tužilac postupati nezavisno i bez uputstava ma koje Vlade. Međutim, sami tvorci Tribunala ne pretvaraju se da ta institucija može biti išta drugo nego oruđe političke vođe severnoatlanskih sila. Autor Nacrta povelje Tribunala Majkl Šarf tako je istakao da, “u očima mnogih unutar američke administracije, Tribunal je korisno oruđe politike i jako propagandno sredstvo”: Optužnice će imati za svrhu da izoluju nepoželjne lidere diplomatski, veli on, i da učvrste međunarodnu političku volju da se upotrebe ekonomske sankcije ili sila. U istom duhu “Wujork tajms” je jula 1999. javio da “Vašington preti gospodinu Draškoviću podizanjem tužbe od strane Haškog tribunala zbog aktivnosti srpske garde, paravojne formacije, u Hrvatskoj 1991”. Gospodin Drašković je u međuvremenu postao, ne po prvi put, moralno-politički podoban ucenjivačima, pa je i optužba do daljnjeg kovertirana. Kada sami pobornici haške institucije tako otvoreno govore o njenoj svrsi i karakteru kao oruđu političkih interesa, nije za čdo što čitav niz pravnih stručnjaka koji nemaju ličnog, emotivnog ili etničkog interesa na Balkanu njega nazivaju kvazi-sudskom farsom (ambasador Xejms Biset), političkim sudom (Edvard Grinspen), bespravnim instrumentom volje razularenih moćnika (ser Alfred Šerman), sudom čije su optužnice čisto političke (Hams Kehler), sredstvom sprovođenja politike (Kristofer Blek), pravosudnim ogrankom NATO saveza (Kirsten Selars), ili pak propagandnim oruđem severnoatlanske alijanse (Majkl Mandel). Da su ovi zapadni analitičari u pravu proizilazi iz činjenice da je Haški tribunal počeo da se bavi Kosovom i Metohijom upravo u vreme priprema bombardovanja, a optužnice u vezi sa Kosovom podudarale su se sa ratom NATO protiv Srbije. Tadašnja tužiteljka Luiz Arbur podigla je optužnicu protiv Miloševića i četvorice njegovih najbližih saradnika u jeku bombardovanja, da bi potparol američkog Stejt dipertmenta Xejms Rubin brže-bolje iskoristio tu optužnicu kao postfestum opravdanje za samo bombardovanje. Posle njega čitav niz zapadnih političkih lidera i medijskih kuća upotrebio je isti argument, koristeći činjenicu da je Slobodan Milošević optužen od strane Tribunala kao opravdanje za početak rata - i kao argument za njegovo nastavljanje do pobedonosnog završetka. Povrh svega, tužiteljka Arbur je nagovestila da ni mirovni sporazum ne treba zaključivati sa tadašnjim rukovodstvom Srbije, jer optužnice protiv vodećih ličnosti tog rukovodstva “bude ozbiljnu sumnju u njihovu podobnost da budu garanti ma kakvog sporazuma, a kamo li mirovnog”. Time je tadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala prekršila jedan od osnovnih pravnih principa, da optuženog treba smatrati nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica. Intervencija tužiteljke sa stavom da tadašnje rukovodstvo Srbije ne može biti sagovornik u pregovorima nagoveštvao je, šta više, potrebu vođenja rata sve dok samo političko rukovodstvo ne bude izmenjeno - što je, u najmanju ruku, inpliciralo potrebu okupacije samog Beograda. Beograd je u međuvremenu de fakto okupiran, pri čemu (ne po prvi put) sami Srbi obavljaju posao okupatora za strane nalogodavce. Nameće se sumoran zaključak da nema legitimnog srpskog glasa koji bi haškom Levijatanu mogao da se suprodstavi; ali on ipak nije tačan. Nade ima, ako se problemu priđe ne sa balkanske, već sa jedne daleko šire i politički smelije tačke gledišta. Institucionalna kultura i modus operandi haškog tribunala zasniva se na negaciji vekovima negovanog koncepta pravde i prava, bilo u rimskoj ili anglosaksonskoj varijanti. Ova činjenica jeste - i vazda treba da bude - kamen-temeljac svake kritike te monstruozne institucije. To što je on osnovan da bi verifikovao već prethodno zacrtanu politiku težnje briselsko-vašingtonske osovine ka vojno-političkom porazu Srba (ističemo: ne Miloševića ili njegovog režima, već Srba kao celine) predstavlja za mnoge žrtve tog scenarija, tj. same Srbe, glavni argument protiv valjanosti haškog koncepta tarnsnacionalnog pravosuđa. Takva reakcija je ljudski savršeno razumljiva i empirijski bogato potkrepljena. Sa stanovišta političkog i medijskog delovanja u zapadnom svetu u cilju gašenja haške farse, međutim, takav je pristup pogrešan. Rušenje kredibiliteta haškog tribunala pred određenim segmentima zapadnog javnog i političkog mnenja jeste moguće, ali ono treba da bude zasnovano na pozivanju na interese onih zemalja čije vlade ga finansijski i politički podržavaju, a ne na prepoznatljivo srpskim argumentima. Konkretno, potrebno je predočiti konzervativnim krugovima SAD - duboko protivnim Međunarodnom krivičnom sudu ali za sada nedovoljno svesnim paralele te institucije sa Hagom - da haška tvorevina utore put rimskoj. U Americi Srbi imaju mnogo potencijalnih sagovornika na temu opasnosti da podrškom tribunalu u Hagu Stejt Department i Bela kuća legitimizuju koncept MKS-a. Kažemo potencijalnih, jer im se u ovom trenutku sa srpske strane niko ne obraća. . . A argumenata ima u izobilju, počev od izjave same Karle del Ponte, od pre šest godina, da se prihvata haškog posla jer veruje da se u Tribunalu utire put globalnom sistemu trans-nacionalnog pravosuđa koje će biti iznad svih nacionalnih suvereniteta ili zakonodavstava. Takve su reči prava anatema za američke republikance, da o južnjačkim protestantima ne govorimo. Oni neće reagovati na argumente o nepravdi prema Srbima, ali će se i te kako osetiti pobuđenim da deluju kada im se predoče potencijalne posledice usvajanja haškog koncepta za samu Ameriku. Budimo načisto: kada se Izrael preko svoje moćne i bogate lobističke mašine u Vašingtonu uporno zalaže za američko bombardovanje iranskih nuklearnih postrojenja, on to čini u ime navodno američkih strateških i geopolitičkih interesa, a ne u ime svoje nesumnjive želje da Ameriku što dublje uvuče u bliskoistočni glib iz koga je izlaz daleko teži nego iz Vijetnama. Kada Kina lobira za bestarifni režim u trgovinskoj razmeni sa SAD, ona to ne čini u ime svoje nesumnjive želje da ima otvoren pritup američkom tržištu koji joj daje trgovinske suficite merljive nezamislivim stotinama milijardi dolara tokom protekle decenije, već u ime stare mantre pobornika kapitalističke utakmice o slobodnim tržištima i nevidljivoj ruci Adama Smita. Haška konstrukcija počiva na labavim nogama. Njihova neizvesna čvrstina do sada nije testirana samo zato što na Zapadu nije bilo političke nužde, a u Beogradu smelosti i pameti, da se to učini na pravi način. Kasno ipak nije. Bez obzira na ishod bitke, treba je voditi ako je vođena za Lepo, Dobro i Istinito. Haški tzv. tribunal je ružan, zao i lažan. |
