I
MI SMO BILI DECA
Izvor: Politika, 12.10.2006; Strana: MN1
Reagovanje na tekst Ljiljane Smajlović "Komesar" 11. 10.
Poštovana gospođo Smajlović,
Izvor: Politika, 12.10.2006; Strana: MN1
Reagovanje na tekst Ljiljane Smajlović "Komesar" 11. 10.
Poštovana gospođo Smajlović,
Moj odgovor Vama nije izazvan Vašim i mojim drugačijim političkim i istorijskim pogledima, niti, pak, različitim poimanjem "uloge štampe u današnjoj, podeljenoj i posvađanoj Srbiji", već Vašim nekorektnim tumačenjem mog teksta. Nisam tražio da ućutkujete Vašeg kolumnistu, niti da odbijate njegove tekstove, niti ste takav zaključak mogli da izvučete iz mog reagovanja. Vi još pišete: "Kako sme 'Politika' da ima takvog kolumnistu, pita on"? Gde ste, pobogu, ovo pročitali? Kolumnista je osoba koja se posebno angažuje da piše članke za novine, pa stoga i nije moguće njegovo "ućutkivanje" i "odbijanje", jer je njegov stav i stav redakcije. Sasvim je razumljivo da braneći kolumnistu branite uređivačku politiku lista, što je sasvim prirodno i normalno. Ali nije korektno da Vašeg dugogodišnjeg saradnika oslovljavate kao "čitaoca", a moju skromnu ličnost omalovažavate: "ovaj profesor", "on". A, mislim, da sam napisao tekstova za "Politiku" koliko Vi i Žarković.
Vi branite kolumnistu od mojih kvalifikacija, a preskačete zbog čega su one napisane: "Poželeo sam da uzmem pušku u ruke i da idem na Kosovo i da ih branim. S tom istom puškom otišao bih do studija u Košutnjaku i poterao bih Natašu Miljković, autorku 'Ključa', da ode na Kosovo i Aleksandra Tijanića da se tamo vrati". Deca sa Kosmeta su zloupotrebljena zato što su govorila o sudbini ubijenih očeva, a Ljušić je kriv što je komentarisao citirane rečenice kolumniste. Nisu krivi oni koji su im ubili očeve niti se, pak, daje bilo kakav komentar na tu zlu činjenicu, nije kriv ni Žarković koji se poziva na pušku, već "čitalac", "ovaj profesor" i "on" što se usudio da napiše jedan, priznajem, oštar komentar.
Po Vama, to što je Žarković napisao - nije obračun, to što sam komentarisao - jeste obračun. To što kolumnista preti puškom - jeste sloboda štampe, to što sam ga nazvao puškarom i komesarom - nije sloboda štampe.
Spornu emisiju nisu mogli svi da dožive na isti način. Dopustite mi da iznesem samo jednu, od bezbroj sličnih težih sudbina kosmetske dece. Moje reagovanje nije slučajno, jer sam u dečaštvu doživeo sličnu sudbinu. Mog oca, Iliju, zatvorili su Šiptari i Italijani sa nepunih 17 (sedamnaest) godina i držali u zatvoru 1942. i 1943. Komunisti su ga, na pravdi Boga, uhapsili 1944, kada je imao 18 godina i četiri meseca. Požrtvovana majka i gospodar Slučaj spasili su ga streljanja. Pedesetih godina uhapsio ga je Ranković zbog puške (eto još jednog razloga mojoj reakciji) koju nije posedovao. Bio sam mali, kao i najmlađi učesnik emisije, ali sam zapamtio lik isprebijanog i izmrcvarenog oca po dolasku iz zatvora. Dobro se sećam kako su srpsku decu iz Metohije izvodili iz škole, na dobro osmišljene političke časove torture o tome zašto je Ranković smenjen. Da se tada setio bilo ko, od novinara do političara, da tu decu uzme u zaštitu, možda ovakve emisije u "Ključu" i ne bi bilo, niti biste imali priliku da se osvrćete samo na moj tekst, pored tolikih drugih, nimalo blažih, sa kritikama upućenim obema stranama.
Da li ste Vi, kao glavni i odgovorni urednik "Politike", odgovorili u ime Žarkovića, svih novinara Vašeg lista ili u svoje ime?
