РИВАЛСТВО ЗА МИР
Србија после самита у Риги http://www.politika.co.yu/eaadmin/catpics/N_E63JtAGgoYBzKIYCZ0hw7AD0gkB97V8KWfz.jpg (Аутор: Душан Лудвиг) Понекад је вест у галами, а понекад у ћутању. Ако желите да схватите шта је евентуално лоше у ширењу НАТО-а, па и кроз пријем нових чланица Партнерства за мир Србије, Црне Горе и БиХ – онда треба ослушнути ћутање већине Европљана када је реч о овој теми. Наравно, да се погрешно не схвати, Европљани подржавају ширење НАТО-а и кроз Партнерство за мир, али они о томе много не причају. Третирају то као нешто о чему ће се побринути Америка и што ће Америка на крају и платити. Са проширењем Партнерства за мир шири се и ривалство савезника са две стране Атлантика. И то је вест. Истовремено, ако је било ко имао дилему да ли је НАТО самостално тело са сопственом вољом и влашћу, сада после самита у Риги потпуно је јасно да је Алијанса углавном инструмент америчке спољне политике, америчког Министарства финансија и Министарства одбране. Јер, било је довољно да Вашингтон каже „да” Србији, Црној Гори и БиХ, па да све оне државе које су биле против укључивања те три земље у Партнерство за мир, одмах промене став. Без обзира на реторику о „новој улози”, НАТО остаје, пре свега, војни савез. За остало постоје ЕУ и друге институције. НАТО је и створен да би се сузбило ширење утицаја Совјетског Савеза и тај је циљ остварен. Да ли је онда његов нови задатак успостављање демократије широм света, односно и пре свега, на рубовима бившег СССР-а? Колико ће то отуђити Русију и шта се тиме добија? Конкретно, колико Партнерство за мир повећава безбедност Србије на Балкану, посебно у контексту будућег статуса Космета? Јер, после промена од 5. октобра било је лако изабрати нову демократску елиту у Србији, међутим каснији законодавни процес био је релативно спор. Реформе временом постају сложеније, а интересне групе имају удела у процесу успоравања промена. Нови политички простор у Србији још увек је врло осетљив и може га уништити популизам, посебно у контексту Космета. Србија мора да осети да пријем у Партнерство за мир није само технички процес, границе морају да буду безбедне и не смеју бити доведене у питање пре него што постану порозније. Србија мора да осети свој нови устав пре него што буде надјачан законима већег, европског, јединства. Партнерство и равноправност значе и учествовање у дебати, али и престанак позиције понизног молиоца који ће стално скакати кроз било који обруч који се постави испред. Лекцију периода посткомунизма представља упорна снага комунистичке мисли, његова мртва рука још увек управља акцијама многих људи који воде земље централне и источне Европе. Све док процес иде само у једном правцу, он се сматра наметањем, као и неком врстом пружања прилике. То онда повећава опасност да се читав пројекат разводни и зато је важно направити разлику између геополитичког и чисто политичког приступа. Но, потребно је и политичко артикулисање идеала. Или ће сви будући самити НАТО одзвањати шупље. Да није било Србије, БиХ и Црне Горе и овај у Риги би тако звучао. За Европљане је експанзија НАТО идеалан начин да спрече Источноевропљане да постану и пуноправни чланови ЕУ. Велика Британија је већ, у погледу запошљавања, практично озаконила чланице ЕУ „прве” и „друге” категорије што је огорчило и Пољаке и Бугаре. Јер, оно што данас плаши Западноевропљане нису више руски тенкови, али јесу пољски радници који ће у потрази за послом оборити вредност плата. Формула је једноставна, проширимо НАТО на Источноевропљане како не би морали да купујемо њихов парадајз. При свему томе, Западноевропљани су усвојили мисионарски став према Источноевропљанима: ови са истока морају прво да доживе „просветљење” пре него им се допусти улазак у чланство. Бугари и Румуни дали су базе Американцима и тако су се „просветлили”. Ми већ дуже нудимо центар АБХО у Крушевцу, али НАТО није заинтерсован. Да ли је, дакле, у Риги „просветљење” Србије само одложено? Шта да понудимо, осим генерала Младића, наравно ако знамо где је, да би били „просветљени”? Мирослав Лазански http://www.politika.co.yu/
<<attachment: image001.jpg>>
