Изврдавање
Председник Хрватске Стипе Месић дистанцирао се од својих проусташких изјава
изречених у Сиднеју, 1992. Месић је у понедељак, на отварању Информационог
центра Европске уније, изјавио да „никада није подржавао усташки режим”, а
снимак назвао „једном малом подвалом”. Рекао је и да се инцидент десио „у време
рата”, када је за отпор „великосрпској политици и четништву” требало објединити
све људе, па и „напаљене хрватске исељенике” којима се обраћао у Аустралији, а
који се „нису слагали с победом партизана”, те им је преко НДХ-а „објаснио да
је антифашизам победио".
У истом дану довео је у питање „аутентичност” снимка и да је уопште рекао оно
што је рекао.
Све то није ништа ново. Арон Лазар у „Вашингтон посту” упозорава да је у
политици све раширенија пракса разноразних „апологија” за којима политичари
посежу као средством „извињења” за почињену грешку, срамну изјаву или било
какву глупост у којој су их медији уловили. Привидно извињење тако користе као
„манипулативно средство за своју партијску политику”. Тако извињење, уместо да
доведе до снажног помирења, постаје „безначајна травестија”.
Свеж пример пружа папа Бенедикт XVI. Између неколико десетина цитата којима је
могао да илуструје насилно преобраћање у веру изабрао је баш онај који помиње
Мухамеда. Папа се после муслиманима „извинио” за „неспоразум”, рекавши да
„дубоко жали због одијума” који је изазвала његова изјава, чиме је створио
утисак да се „извинио”, иако није. И тако је остао „непогрешив”, као сваки
прави папа.
Папску непогрешивост хтео би, изгледа, да постигне и хрватски председник. Јесте
назвао своје излагање грешком, али на начин који баца сенку на остале његове
изјаве. Чињеница је да у последње време Месић предњачи међу хрватским
политичарима који оштро осуђују усташке злочине, али џаба све то када откриће
да је пре 14 година величао НДХ сада правда „тактичким” потребама и „спољним
непријатељем”. Тиме се отвара простор за нове сумње – кад говори истину, а кад
тактизира? Да ли када велича НДХ? Или, када осуђује усташтво?
Иначе би ваљда рекао: „Жао ми је, била је то ужасна грешка”. И тачка. Ако први
међу једнакима не уме да се извини кад политички посрне, од кога то онда треба
очекивати.
Неискрена Месићева реакција на приказани снимак није ништа мање погрешна од
његове оде НДХ, коју су „признале силе осовине”, због чега је Хрватска у
„Другом светском рату два пута победила”. Овакву политичку грешку политичари у
озбиљним демократијама можда не би преживели, али Месић, сва је прилика, хоће,
иако неискреношћу и изврдавањем покушава да прикрије оно у шта могу да се увере
сви који посете портал www.index.hr.
Месић није први политичар који се оклизнуо о властиту прошлост. Вероватно ни
последњи који ће прибећи лажи као средству да се одбрани од „лажи” и успут мало
прекројити чињенице. Хана Арент је давно закључила да истина, са становишта
политике, има „деспотску” природу. Истину, стога, понекад једнако мрзе тирани,
колико и демократски изабрани политичари. Недобродошла мњења могу бити
оспорена, одбачена или се с њима може склопити нагодба, али неугодне чињенице
поседују разјарену упорност коју никако не може да уклони гола лаж. У суочавању
са истином постоји само један једини прави пут. Признати чињенице. И своје
грешке.
Светлана Васовић-Мекина
http://www.politika.co.yu/
