Novi Reporter, Banja Luka Intervju Aleksandar Mitic, glavni analiticar Instituta 4S (Brisel) Za SAD i EU veoma je bitan “kapacitet divljaštva” Rezultate koje su ocekivali tvorci koncepta “uslovne” ili “postepene” nezavisnosti dao je sedamnaesti mart 2004. Nema razloga da se taj recept, ovoga puta više u teoriji nego u praksi, ne ponovi kako bi Albanci dobili ono što žele. Zanimljivo je da su Amerika i Velika Britanija u Iraku, te NATO u Avganistanu, spremni da se uz ogromne žrtve suoce sa žestokim neprijateljima, ali da su se uplašili od par maskiranih grupica na Kosovu Saša Bižic _____ Institut „4S“, sa svojim sjedištem u Briselu, formiran je kao jedinstvena srpska organizacija u svijetu koja analizira odnose izmedu Srbije i Evropske unije, te promoviše srpske interese pri evropskim institucijama. U suštini, to je prvi srpski “think-tank” ili analiticki centar napravljen po uzoru na slicne institucije u zapadnoj Evropi i SAD, i u velikoj mjeri je okrenut svjetskom javnom mnjenju – onima koji ga formiraju i onima koji odlucuju. U razgovoru za “Novi Reporter”, glavni analiticar Instituta „4S“ Aleksandar Mitic osvrce se na jedan od najznacajnijih poduhvata te organizacije: “O dometu Instituta '4S' najbolje govori cinjenica da je CD-ROM 'Kosovo 2006: Pravljenje kompromisa' dospeo u ruke preko 4.000 vodecih svetskih državnika, politicara, funkcionera, analiticara, akademika i novinara. Medu njima su italijanski premijer Romano Prodi, evropski komesar za proširenje Oli Ren, clanovi Kontakt grupe za Kosovo, poslanici americkog Kongresa, ruske Dume i Evropskog parlamenta, kljucni funkcioneri NATO-a i Evropske unije. O disku je objavljeno više od 100 medijskih priloga na 15 jezika – od engleskog, francuskog i nemackog, pa sve do rumunskog i katalonskog. Sajt CD-ROM-a www.kosovocompromise.com posetilo je na desetine hiljada ljudi iz citavog sveta, te smo dobijali reakcije mnogih, od ‘sveštenika u Filadelfiji do analiticara na Filipinima’. CD-ROM su, pored Instituta '4S', distribuirale i sve relevantne institucije: od srpskog pregovarackog tima, Vlade, predsedništva i Skupštine Srbije, pa do Srpske pravoslavne crkve i Srpske akademije nauka i umetnosti.” Novi Reporter: Da li je vaša organizacija uspjela da napravi iskorak iz domena internih srpskih prica, sa dobrim namjerama, ali kratkim dometom? Mitic: Ovo je prvi put da se u Briselu, sedištu Evropske unije, stvara jedna ozbiljna srpska organizacija koja ima neophodnu ekspertizu, organizaciju i akcioni plan za promociju srpskih nacionalnih ciljeva. Institut „4S“ znaci "Simbol srpske sinergijske saradnje" i okuplja srpske i medunarodne analiticare, zainteresovane za pitanja odnosa Srbije sa EU u politickoj, ekonomskoj, bezbednosnoj i kulturnoj sferi. Pored teme Kosova i Metohije, Institut „4S“ bavi se i bavice se temama od opšteg nacionalnog interesa: od ustavnog položaja Srba u Crnoj Gori, preko buducnosti Republike Srpske do brže liberalizacije viznog režima za sve gradane regiona, lakšeg pristupa evropskim fondovima i stvaranja stabilnosti koja bi dovela do privlacenja novih investicija. Naravno, s obzirom na to da je rec o nevladinoj i neprofitnoj organizaciji, kljucni problemi su organizacione i materijalne prirode, tim pre što se svakog dana javi po jedna srpska organizacija, grupa, sa željom da im pomognemo. S trenutnim resursima teško da cemo uspeti svima da izademo u susret. Osnivaci Instituta „4S“ su mladi ljudi koji su željni da pomognu nacionalne interese po cenu toga da odvajaju mnogo od svog vremena, energije, pa i licnog teško zaradenog novca – od strucnjaka za marketing Predraga Lj. Ceranica, preko finansijskog menadžera Aleksandre Milanovic-Strezovic, pa sve do Borisa Mitica, režisera sada vec kultnih dokumentarnih filmova “Lepa Dijana” i “Unmik Titanik”. Institucionalna podrška države i drugih mocnijih institucija je, ocekivano, do sada bila loša. Ali, predaja bi nas koštala više od žrtve. Na CD-ROM-u „Kosovo 2006: Pravljenje kompromisa“ predstavili ste 14 mogucih rješenja za buduci status Kosova i Metohije. Da li su elementi tih opcija, prema vašim saznanjima, razmatrani u dosadašnjem toku pregovarackog procesa o Kosovu? Naša želja bila je da se suprotstavimo ideji koju je plasirao proalbanski lobi još pre par godina, a to je da je „nezavisnost jedina opcija“ i da je „sve odluceno“. Mi na CD-ROM-u podržavamo srpsku platformu o buducem statusu Kosova i Metohije, ali i posebno apelujemo na analiticare i eksperte u svetu da razbiju monolitno razmišljanje o toj temi, prakticno jednoumlje koje je vladalo svih ovih godina. Problem je u tome što se takozvani „pregovaracki proces“ u poslednjih godinu i po dana svodi, uglavnom, na samo još jednu fazu u izgradnji dugogodišnjeg „projekta nezavisnog Kosova“. Naravno da su sva rešenja koje predlažemo ili bar sugerišemo bolja, kvalitetnija i prihvatljivija i za srpsku stranu. Ali, s druge strane, nailazimo na jednu apsolutnu rigidnost albanske strane, iza koje stoji, nažalost, cvrsto ukorenjen americko-britanski stav o tome da je nezavisnost najbolja opcija i da se Albancima mora pružiti ono što žele, makar prekršili sve medunarodne norme i zakone, sproveli duple standarde, konfrontirali se sa Rusijom i rasparcali Srbiju. Stav Prištine je razumljiv, ali stav Vašingtona i Londona – kao glavnih motora stava zapadnog bloka u Kontakt grupi, takozvanog “kvinteta” – izlazi iz okvira zdrave logike. Ocekuje se da medunarodni posrednik Marti Ahtisari, 2. februara upozna oficijelni Beograd i Prištinu sa sadržajem svog prijedloga za buduci status Kosova. Ima li Srbija manevarski prostor da u predstojecim danima neutrališe prilicno izvjesne nepovoljne efekte Ahtisarijevog plana? Koliku težinu, u tom kontekstu, ima aktuelna pozicija Rusije? Metaforicki gledano, kao da igramo jednu naizgled ravnopravnu utakmicu u Ligi šampiona, u kojoj, medutim, pravila igre nisu ista za sve. Protivnici su želeli da se proglase pobednicima vec na poluvremenu. Medutim, kada se videlo da Srbija ima snažnu i jedinstvenu odbranu, te da preko aktivnosti kao što su to, izmedu ostalih, i naš CD-ROM može da izvrši i opasan kontranapad, a da Rusija sve više traži da igra ulogu delegata koji ne želi da potpiše zapisnik s utakmice u kojoj se pravila igre ne poštuju – pocelo je i drugo poluvreme. Sada smo u produžecima, ali problem je u tome što protivnici smatraju da samo oni imaju pravo da daju „zlatni gol“. Srbija ne pristaje, traži ista prava, a Rusija insistira jace nego ikada da nece potpisati zapisnik. Protivnik onda kaže: OK, idemo na penale. Ali, ako mi ne pobedimo, naljuticemo se, proglasicemo se pobednicima i zapreticemo vam iskljucenjem iz buduceg ucešca u Ligi šampiona sve dok ne priznate poraz. U suštini, Beograd ima još manevarskog prostora za promenu nekih manjih odredbi Ahtisarijevog plana, pre svega u paketu povezanom sa decentralizacijom, ali je pitanje da li ce to moci da uradi i u vezi s pitanjem kljucne odredbe – a to je pitanje odvajanja Kosova od Srbije. Srbija to ne može da prihvati, a Rusija Srbiju može da podrži u tome svojim nastupom u Kontakt grupi i u Savetu bezbednosti, što i cini pretnjom vetom. Bez uporne Srbije i dosledne Rusije, Ahtisarijev plan bio bi daleko gori po Srbe. Beograd mora da se bori do kraja za svoje argumente, koji su toliko superiorni u odnosu na albanske, da to bode oci svima. Ne smemo da se ljutimo na Moskvu ako ne uspe da blokira rešenje zasnovano na Ahtisarijevom planu - ona je vec dosta ucinila. Mene mnogo više razocarava stav Brisela, koji prica o evropskim zakonima i vrednostima i Evropi bez granica, a s druge strane spreman je da prekrši sve medunarodne zakone i principe i izgradi novu granicu u srcu Evrope. Da li se, iz vašeg ugla, klasicna nezavisnost jedne zemlje razlikuje od pojmova „nadgledane“, „uslovne“ ili „ogranicene“ nezavisnosti, na kojima insistiraju odredeni americki i evropski zvanicnici, izjašnjavajuci se o buducnosti Kosova? Ostavlja li takva varijanta mogucnost za buducu obnovu teritorijalnog integriteta Srbije? Naravno da puna nezavisnost nije isto što i „nadgledana“, „uslovna“ ili „ogranicena“, ali samo što se tice odnosa izmedu tog „nezavisnog“ entiteta i medunarodne zajednice. Dakle, suverenitet tog entiteta je uslovljen i nadgledan od medunarodne zajednice i ona je ta koja ima pravo da mu u jednom trenutku pruži pun suverenitet. S druge strane, iz aspekta Srbije, sve te varijante nezavisnosti u potpunosti su identicne s punom nezavisnošcu, jer se Kosovo formalno izdvaja iz Srbije. Takvo rešenje, bojim se, ostavlja vrlo malu mogucnost za obnovu teritorijalnog integriteta Srbije. Ona formalno postoji, ali ne vidim kako bi to moglo da se dogodi, osim ukoliko vlasti u Prištini ili medunarodna zajednica ne odluce u jednom trenutku da se ono što je nasilno odseceno ponovo prišije maticnom telu. Da li na kosovski rasplet mogu da uticu nedavno održani izbori u Srbiji, imajuci u vidu njihov rezultat, ali i cinjenicu da ce period formiranja nove izvršne vlasti biti hronološki podudaran sa usvajanjem krupnih odluka o Kosovu na medunarodnoj sceni? Za demokratiju u Srbiji dobro je što se na izborima pokazao i znatan broj „protestnih“ glasova, kako glasaca Srpske radikalne stranke koji su snažno iskazali svoju frustraciju stavom medunarodne zajednice, tako i glasaca Liberalno-demokratske partije koji su izneli svoju frustraciju stavom Srbije. Suocavanje mišljenja kljucno je za demokratiju, ali su, ipak, izbori jasno pokazali da Srbija u pitanju Kosova ne odustaje od svog starog stava i svog novog Ustava. Upravo je taj jedinstven stav, ta sinergija srpske politicke elite pomogla da se ostvare dosadašnji pomaci, popravi Ahtisarijev predlog, pridobiju saveznici, razmrda svetsko javno mnjenje. Zabrinutost i jedinstvo oko kosovskog pitanja trebalo bi da posluže kao katalizator za formiranje nove vlade, ali samo ako su svi akteri zaista iskreni u svojim stavovima. Ukoliko nisu, formiranje nove vlade bice teško. Isto važi i za opstanak bilo kakve vladajuce koalicije. Neprincipijelnost u vezi s kosovskim pitanjem mogla bi da otvori dugorocnu politicku krizu u Srbiji. Kakve su u ovom momentu perspektive približavanja Srbije Evropskoj uniji? Koliko na “akcije” Srbije u Briselu uticu kosovske i haške kontroverze, a koliko diskusije unutar same Unije o buducem Ustavu EU i o opravdanosti daljnjeg širenja na jugoistok? Srbiju takozvana “nedovoljna saradnja” s Haškim tribunalom puno košta, ali taj problem može samo takticki da odgodi proces evropskih integracija. Nikako strateški. Uostalom, na poslednjem samitu šefova država EU u decembru istaknuto je prvi put da je Brisel za punopravno clanstvo Srbije u Uniji. Par dana pred izbore, evropski komesar za proširenje Oli Ren “akcije” evropske perspektive Srbije “podigao” je za dva stepenika više, najavljujuci da ce Srbija vrlo brzo moci da, nakon nastavka pregovora i potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, postane kandidat za clanstvo u EU. Kao razlog za to, Ren istice administrativne kapacitete Srbije koje smatra daleko znacajnijim od kapaciteta BiH, Crne Gore i cak kandidata za clanstvo, Makedonije. Pitanje koje se postavlja je, naravno, da li je to “slatka pilula” za Kosovo. Odgovor bi mogao da bude i da i ne. “Ne” zato što je Srbija zaista potrebna Evropskoj uniji, ne samo kao kljucna država zapadnog Balkana, vec i u smislu svih ostalih ekonomskih struktura i infrastruktura. Ali i “da”, s obzirom na to da EU zaista nema šta drugo Srbiji da ponudi u ovom trenutku. U neku ruku, nažalost, Brisel traži od Beograda da pristane da izgubi deo svoje teritorije, a da zauzvrat možda uskoro postane kandidat za clanstvo u jednoj transnacionalnoj instituciji u dogledno vreme. To dogledno vreme je, naravno, iduca decenija. Zbog unutrašnje duboke politicke krize povezane sa neusvajanjem evropskog Ustava – a pod izgovorom takozvanog umora od proširenja – Unija je odložila primanje novih clanica pre 2010. Hrvatska je prva na redu, ali odmah zatim, i ispred svih, ide Srbija. U tom slucaju, Srbija ce morati da ucini sve da pomogne srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, u slucaju da, ipak, postane odvojen entitet, te u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, da joj se što je pre moguce prikljuce u okviru Evropske unije. To mora da bude strateški i moralni imperativ Srbije. Zbog cega se u Vašingtonu i Briselu krajnje ozbiljno tretiraju aluzije albanskih krugova o mogucim nasilnim reakcijama i reprizi 17. marta 2004. ukoliko u bliskoj buducnosti Kosovo ne dobije nezavisnost, dok se, s druge strane, naglašeno neozbiljno govori o najavama politicara iz Republike Srpske i Srbije da bi takav ishod na Kosovu mogao da podstakne udaljavanje na relaciji RS – Bosna i Hercegovina? Bicu krajnje otvoren i politicki nekorektan: izgleda da je za Vašington i Brisel i te kako bitan “kapacitet divljaštva”. Dakle, “divljaštvo” 17. marta 2004. bilo je toliko efektno i dobro takticki isplanirano, da je ono dalo rezultate koje su ocekivali organizatori i planeri “projekta nezavisnog Kosova”, odnosno, tvorci koncepta “uslovne” ili “postepene” nezavisnosti. Nema razloga da se taj recept, ovoga puta više u teoriji nego u praksi, ne ponovi da bi Albanci dobili ono što žele. Zanimljivo je da su SAD i Velika Britanija u Iraku, te NATO u Avganistanu, spremni da se uz ogromne žrtve suoce s žestokim neprijateljima – po cenu da dovedu svet do ivice “rata civilizacija” i sukoba s dve milijarde muslimana, ali da su se uplašili od par maskiranih grupica na Kosovu. Republici Srpskoj nije potrebno nasilje u ovom trenutku. Srbi ne treba da slede albansku taktiku jer je prvashodno anticivilizacijska, a drugo - jer pojedini krugovi u medunarodnoj zajednici samo cekaju na to da bi Srbima u RS lupili novi šamar. S druge strane, Banjaluka mora jasno i glasno da kaže šta misli o duplim standardima koji se primenjuju, da to obrazloži racionalnim argumentima. Zašto se ide na centralizaciju u BiH, a na secesiju na Kosovu, samo stotinak kilometara južnije? To bi trebalo uporno i stalno ponavljati. Svuda i stalno, sve dok sagovornici ne izadu iz svojih zacaurenih floskula i ne priznaju da je zaista rec o neprincipijelnosti. Da li je status Republike Srpske u dosadašnjem periodu bio predmet interesovanja Instituta „4S“? S kojih polaznih tacaka je neophodno krenuti u trezvenoj analizi buducnosti Srba s lijeve obale Drine? Buducnost kosovskog rešenja mogla se nazreti u analizama pojedinih instituta u Briselu i Vašingtonu još pre sedam godina. Marti Ahtisari bio je predsednik Medunarodne krizne grupe 2000. godine kada je razraden koncept “uslovne nezavisnosti”. Sada taj koncept sprovodi u delo. Plaši me, stoga, kada citam i kada slušam neke poslanike Evropskog parlamenta, neke funkcionere u EU, neke institute koji pricaju o tome da nije vreme da se dira RS, ali da bi trebalo ici postepeno ka ustavnim reformama koje bi dovele do centralizacije BiH - opet se, recimo, spominje pet, šest, sedam godina. Moramo da shvatimo gde su koreni tih razmišljanja, ko su autori, kakve su namere onih s kojima se ne slažemo i koju ce taktiku koristiti da bi sproveli zamišljeno. Zatim, da napravimo našu strategiju, s jakim proaktivnim komunikacionim nastupom i lobistickom taktikom. Zato je, izmedu ostalog, neophodno da se što pre u Briselu otvori jedna kancelarija RS. Institut „4S“ bi joj svakako pomogao u svim sferama - od ideja, preko organizacije i kontakata, do ustupanja svojih medija. U Banjaluci smo bili pre par meseci na promociji CD-ROM-a, a RS cemo posvecivati mnogo više pažnje u narednom periodu. Izmedu svih srpskih aktera mora da postoji sinergija i uzajamno pomaganje. Nemamo drugog izbora. Biografija Kao clan diplomatske porodice Aleksandar Mitic (33) se izmedu ostalog školovao u Belgiji, SAD i Kanadi, gdje je diplomirao žurnalistiku i politicke nauke, te magistrirao medunarodne odnose, sa specijalizacijom iz analize sukoba. Po završetku studija i vojnog roka, 1999. pocinje da radi u Agenciji Frans Pres (AFP) i tokom NATO-bombardovanja izvještava kao jedini stalni dopisnik nekog zapadnog medija sa Kosova. Njegovi izvještaji o „kolateralnim štetama“ bombardovanja i civilnim žrtvama bili su kljucni izvor informisanja medija u svijetu o „drugoj strani medalje“ od one koju su predstavljali spin-majstori u sjedištu NATO-a. U AFP-u je, kao dopisnik iz Beograda, radio do 2005, zajedno s bratom Borisom, autorom cuvenog dokumentarnog filma „Lepa Dijana“. Od tada je dopisnik agencije Tanjug iz Brisela, gdje kao srpski diplomata radi i njegova supruga Milena. Predavac je i doktorant na Fakultetu politickih nauka u Beogradu, redovan ucesnik naucnih konferencija SANU i ženevskog centra GCSP. Prošle godine ga je švedski institut TFF imenovao za direktora svog balkanskog programa. Direktor projekta CD-ROM-a „Kosovo 2006: Pravljenje kompromisa“ („Kosovo 2006: The Making of a Compromise“). Idejni tvorac koncepta nove srpske analiticko-komunikacione strategije okrenute ka svijetu. Glavni analiticar briselskog Instituta „4S“. _____ Cheap Talk? Check <http://us.rd.yahoo.com/mail_us/taglines/postman8/*http:/us.rd.yahoo.com/evt =39663/*http:/voice.yahoo.com> out Yahoo! Messenger's low PC-to-Phone call rates.
