Криминал Ватиканске банке Новости - 27 Feb 2007 18:00:00
"Краљевство Божје није у грађевинама од камена и цемента! Aко уништите овај храм, ја ћу га за три дана поново подићи. Јевреји на то одговорише: Четрдесет и шест година је требало да се овај храм изгради и ти га мислиш подићи за три дана?" (Еванђелиста Томасо II) ТРГОВЦИ настављају да уништавају Божји храм узимајући већ под своје све што је свето како би спасили богатство стечено вијековима. Њихову вјековну моћ претворили су у финансијску империју која се покреће преко држава и наднационалних институција: без закона, не поштујући ни структуру саме институције државе, без могућности да народ одлучује о нечем, јер они одлучују о народима, о њиховим судбинама и цијелом човјечанству. Ватикан није духовна пријестоница, него држава као и све државе на свијету које имају финансијски центар који утв! рђује Света столица (AПСA) и Министарство економије Л'Иституто пер ле Опере Религиосе (ИОР), а Ватиканска банка обавља и функцију Централне банке. ИОР се не налази у срцу града Ватикана, пошто је невидљива институција, нико од обичних људи није у стању да сагледа колика богатства посједује, али се она ипак понаша као бирократска структура попут холдинга или какве мултинационалне компаније. Према истом закону Европске комисије, закон Е-1914/02, према којем држава Ватикан као независна држава не може бити подређена законима уније, и на тај начин не може бити подвргнута ни законима против рециклаже. На овај начин она представља недодирљиву институцију, претварајући се у банку Бога. ИОР, међутим, обавља радње приватне банке, инвестира и зарађује на основу властитог богатства, учествује у партнерским пословима, као што је на примјер Касино ди Монтекарло. Папа лично одлучује о пословима и има апсолутну моћ у одлучивању банкарске политике Ватиканске банке, према закону Ватикана. Настала као Цоммишионе делле Опере Пие 1887, ИОР се трансформисала 1941. у профитабилну институцију Еугенио Пацелли, који је касније постао Папа Пио Дванаести, које је на тај начин извршио новчане трансакције уз помоћ Свете столице, која је у то вријеме била укључена у новчане трансакције државе Италије закључене на основу Латеранског договора. На основу закона од 27. маја 1929. чл. 810 Италија се обавезала да Светој столици уплати суму од 750 милиона лира и да испоручи новац од јавног дуга, који је касније претворен у номиналну вриједност од милијарду лира. Тако је настала велика банка која је полако, полако све више расла захваљујући сарадничким односима са највећим швајцарским и америчким банкама и са владом Мусолинија. Не би требало да заборавимо како је њен оснивач Еугенио Паццели, апостолски нунциј Католичке цркве у Хитлеровој Њемачкој, касније постао Папа Пио Дванаести. Не би требало заборавити ни то како је исти тај папа подржавао нацистички режим и никада није рекао ништа против Хитлерових злочина сједећи заједно са високим нацистичким официрима, самим Хитлером и хрватским поглавником Павелићем, који је са својом усташком војском, машином смрти, уништавао народе на Балкану. Слиједећи трагове Ватиканске банке, могуће је открити највећи пакт ик! ад склопљен у историји између банкара, нацизма и Ватикана, који је постао финансијска машинерија за финансирање Другог свјетског рата, а онда, преко Хладног рата и анти-комунистичких револуција, па све до крвавог рата на Балкану, кројила и историју многих европских народа. Кардинал Eugenio Pacelli потписује Споразум Ватикана са нацистима 20. јула 1933. године У многим процесима у којима се захтијевала реституција новца жртава нацизма, Ватиканска банка је то вјешто избјегавала. Правдала се како је потребна документација уништена током рата, и 10 година након рата, сматрајући их застарјелим, што је против свих међународних банкарских прописа. Међутим, захваљујући раду тајних служби као и удружењима жртава холокауста, откривени су документи који јасно показују какве је трансакције новца и злата Ватиканска банка обављала, а контролисали су их нацисти у Швајцарској, користећи при томе уобичајени систем за замјену злата у држави Италији. Ватиканска банка била је такође и партнер у Трезору Павелићеве Независне Државе Хрватске. У вријеме пропасти те државе и масовног бијега високих дужносника у самостанима и надбискупским палачама пронађене су златне полуге, монете, златни зу! би, накит, спремни да се пренесу, заједно са избјегличком владом, у Aргентину, уз посредовање Ватикана, који је рециклирао злато и пренио га у Швајцарску. Документи Оффице Стратегицс Сервицес откривају како је посљедњих дана рата, богатство из Павелићевог трезора, откривено на граници са Aустријом, крећући се у правцу Швицарске, да би се касније замијенило и рециклирало у Риму, а онда одатле пребачено у Aмерику. Након тога се свему томе годинама губио траг. Захтјев за реституцијом тог блага из 1950. завршио је у архиви. Након притиска из Вати! кана, о томе се више није говорило,! слу� � ај је затворен. У посједу америчке тајне службе налазили су се документи који показују каква је била веза са Папа Пиом Дванаестим, Папа Паолом Шестим, банкарима, ратним злочинцима, као што су били Павелиц, Еићман, Стенгел, Барбие и Aртхуковиц, који су се спасили у бијегу захваљујући заштити Ватикана. (наставак у сутрашњем броју) Микеле AЛТAМУРA http://www.glassrpske.com/ Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
