И би митинг
И би митинг пред америчком амбасадом. Протестни, кажу. Потресни, кажем. Таман
толико људи да евентуално сачувају две оранице уз Ибар. Омање, наравно. Космет,
ни у лудилу, па ни тад.
Ал’ нису ти несрећници криви! То ни случајно. Већина њих и јесте дошла с Косова
и Метохије да се у Београду помоли и да га моли... А добри стари Београд је
крмељао. Сневао свој ранопролећни сан. Замолио је да га буде само у хитним
случајевима, а ово није био један од тих...
Најмање је битно у чијој организацији је била ова „посета” знаменитостима Улице
кнеза Милоша? И да ли су се ситне политичке шићарџије очешале за који виртуелни
поен? Зар идеја, зар помен Космета није заслужио да тих сат времена стану
трамваји и замру све притоке Славији?! Зар легендарни београдски колапс није
коначно могао да добије смисаоно оправдање!? Је л’ возачима било тешко да
затрубе у поздрав? Зар нисмо могли те енклавне злосрећнике да дочекамо барем
као уморне путнике, ако већ не могадосмо као сабраћу у невољи!?
Далеко сам ја од каквог локал, илити викенд патриоте. Предалеко и од епског
митомана. Најдаље од страначких знамења и барјака који су се лизали с
београдском промајом. Али знам да су звона Светог Марка равнана по грачаничким.
Светосавска по дечанским. Саборна по пећко-патријаршијским. Раковичка по
девичким... Није то никаква празна нити ретроградна реторика, већ факат.
Једнако као и чињеница да је и многим Албанцима Космет колевка. Да и њихове
песме с љубављу певају о њему. Нити могу, нити желим то да пренебрегнем.
Као што не могу ни да прихватим теорију о „Косову као наслеђеном стању с којим
се, највероватније, морамо помирити”. Или кад, рецимо, пред Косово уметну „де
факто”...
Па наследио сам ја од предака предиспозиције и за инфаркт и за шлог, али ми
нешто не пада на памет да, тек тако, прихватим чињенично стање и чекам да тромб
дође по своје... Док је века, има и лека! Само ако човек хоће да га тражи?!
Ампутира ли се одмах нога ако је „де факто” начела гангрена? Да ли би на то
пристали родоначелници сервилне реторике?!
Ал’ хајде, пустимо сад све то и вратимо се „излету” косметске групе у
престоницу. На срећу, разведрило се током митинга, па ће слике из Београда
испасти баш лепе. Сендвичи су били сасвим пристојни, а и одабир музике није био
лош. Заподенуо сам причу о неким комуналним мукама, колико да виде да није
њихова највећа. Не знају они шта је патња кад немају паркинг зоне и „Паркинг
сервис”...
Њихов ће се проблем, на овај или онај начин, решити, а ја ћу довека кубурити с
кабловском телевизијом.
Схватили су на крају. Попаковали се у аутобусе и отишли. Ех, благо њима. Немају
појма колико је далеко Нови Београд, а како се вуку трамваји... Немају они тих
главобоља.
Све у свему, никако да се отмем утиску да су неке распродаје извеле више људи
на улице. Памтим, чини ми се, да је и у одбрану права комшијских семенкарница
на нелегално постојање устајало више света. Темељи хамбургерџиница су чувани
као светачке мошти.
Додуше, јесу то ствари од насушног значаја за опстанак државе и друштва. Шта
вредимо Косову гладни и голи? Баш ништа, „де факто”…
Михаило Меденица
http://www.politika.co.yu/
