Ахтисаријево ново одело
После краха бечког процеса, може се мирна срца рећи да је Марти Ахтисари
потрошио 14 месеци и много новца да би сачинио документ који садржи све оно што
је могао да напише и без 17 рунди преговора и 26 експертских посета Београду и
Приштини. У међувремену је, својим брижљиво пласираним најавама да ће „народ
Косова” бити задовољан његовим радом, од вође „Самоопредељења” Албина Куртија и
потомка команданта Ослободилачке војске Косова Адема Јашарија направио малтене
главне преговараче о статусу Космета. Чланице Контакт групе, Европске уније и
Савета безбедности, које имају своје војнике на Косову и Метохији, можда ће
убудуће са њима морати да „преговарају”.
Јер, правила дипломатије налажу да се преговара са оним ко доноси одлуке. А на
Косову и Метохији се и дан-данас, упркос томе што снаге УН већ девет година
имају мандат за обезбеђивање мира, каменују болничка кола, школски аутобуси,
отимају и нападају Срби. Ипак, за међународну заједницу мир у српској покрајини
као да је постао угрожен тек када су почели да лете у ваздух џипови
међународних служби. Када се гнев косовских Албанаца обрушио на војнике земаља
које су им обећале брзо стицање државности, америчка администрација је почела
додатно да инсистира на убрзању.
Ахтисари је свој мандат у Бечу закључио речима да није било воље преговарача да
се договоре. Није рекао да ли сматра да је своју дипломатску мисију добро
урадио. Он у петак одлази на нови задатак у Јужну Африку, а његови службеници
ће папир спаковати у коверту и послати у СБ. Док се Ахтисари буде упознавао са
проблемима завађених Африканаца, западне дипломате ће свакодневно понављати да
је Ахтисаријев план „реалистичан компромис”.
Тако је и портпарол Нато Џејми Шеј 1999. године за сваку невину жртву у
избегличкој колони, путничком возу или школи говорио да је колатерална штета.
Без обзира на то што су се у Србији од тада промениле три владе и два
председника, америчка администрација тражи од оних које у Србији подржава да се
залажу за „нову државну политику према Косову”. Ваљда како би што мање и што
краће морала да слуша ону сморну синтагму о „територијалном интегритету и
суверенитету Србије”. Или да би било више оних који би у себи рачунали: добро
је да не живим на том Косову, манастире могу да обилазим и по Шумадији, а на
аеродрому можда не бих морао да стојим у увек дугачком реду са натписом
„нон-схенген”.
То вам је као у оној дечијој представи у којој кројачи шију цару одежду од до
сада невиђеног најфинијег материјала. Толико су сугестивни да неко невидљиво
драго камење заслепљује цара и дворјане, па и публику. Све док једно дете
наглас не узвикне оно што сви виде, да је цар, у ствари, го. Таквог обично
ућуткају да не квари представу.
Биљана Митриновић
http://www.politika.co.yu/
