Кум 


        
        

Гала-прослава осамдесетог рођендана Дитриха Геншера, некадашњег министра 
спољних послова Немачке, ни по чему није била обична. 

У циркуској шатри постављеној испред железничке станице у Берлину окупило се 
прекјуче око 1.500 белосветских званица да честита Геншеру. 

Истицали су да је управо он, који је током каријере пропутовао око два милиона 
километара, заслужан за достигнућа европске политике, а нарочито за промоцију 
немачке „дипломатије чековне књижице” која је крајем осамдесетих прошлог века 
омогућила уједињење Немачке и пад комунизма у источној Европи.

У Берлину се, уз Ангелу Меркел и Едварда Шеварднадзеа, обрео и словеначки 
министар спољни Рупел, следбеник Геншеровог лика и дела,  у чије име је облачио 
и жути пуловер, Дитрихов заштитни знак. Рупел је подсетио на Геншерову 
одлучујућу улогу и заслуге за међународно признање осамостаљене државе, 
назвавши га „кумом Словеније”. А баш то је тачка на којој се ломе оцене око 
Геншерове „историјске улоге”. Чињеница да на службеном Геншеровом сајту нема ни 
трага томе да је био члан Хитлерјугенда и нацистичке партије, већ само да је 
крајем 1945. ушао у Вермахт открива да овај политичар није увек бирао права 
средства за постизање својих циљева.

Није спорно да су републике некадашње СФРЈ имале право да одлучују о својој 
судбини, али до данас је остао споран начин на који су оне самосталност 
оствариле. На врхунцу југословенске кризе Геншер и званични Ватикан пропагирали 
су признање „отцепљених” република. Геншер је био нестрпљив и није хтео да чека 
на арбитражно мишљење Бадинтерове комисије коју је поставила Европа како би 
одредила услове за признање нових држава насталих на тлу СФРЈ. На Геншеров миг, 
Немачка је једнострано признала Словенију и Хрватску. Тако је покопано европско 
јединство у спољној политици, а југословенска криза склизнула на ратне стазе.

Геншер се није освртао на упозорење тадашњег министра спољних послова САД 
Џејмса Бејкера, који је 21. јуна 1991. у Београду казао да ће „распад 
Југославије имати трагичне последице не само овде, него по читаву Европу”. 
Немачка је показала Америци да је способна да преузме спољнополитичку 
иницијативу, иако уз грешку, и то фаталну.

Алија Изетбеговић је новембра ’91. молио да се не жури с признањем Словеније и 
Хрватске, док и Босна није спремна. Упркос томе, компромис је одбачен, а 
признањем две републике награђена је политика једностраних потеза. Јануара ’92. 
Изетбеговић изјављује да је „спреман да жртвује мир за суверену Босну”. Букнуо 
је рат, а Геншер 18. маја 1992. „на личну жељу” бежи из политике.

Цену Геншерове политичке пречице на Балкану платили су народи бивше СФРЈ. 
Политика Европске уније и САД извукла је наук из тога, па се у вези са Косовом 
данас у Бриселу и Вашингтону ипак чују гласови да треба наћи „компромис”, јер 
је једини прави пут за решење спорова – споразум.


Светлана Васовић-Мекина

 

http://www.politika.co.yu/



Одговори путем е-поште