Politika.co.yu SRBI I „EVRO-SRBI" http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=24478
--------- http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=24980&lang=2 Iza ogledala *SADA ZNAMO * Mi nismo želeli u Evropu zbog njenog novca, već zbog tamošnjeg prava i pravičnosti. Sada nam kažu da nešto njihovog novca može biti i naše – samo ako priznamo da je pravo ono što je nepravo. Novac nam je zbilja potreban. Ali, da li po tu cenu? „Kosovo je grdno sudilište." Poslednjih dana se često čuje ovaj strašan stih. I zaista, kao da nam kroz kosovsko pitanje ljudi i njihove ustanove pokazuju svoj pravi izgled. Ako smo se u pogledu nekoga varali, ako nismo baš bili sigurni šta jeste, a šta nije, sada više ne možemo reći da ne znamo. *Sada* znamo. Najpre, Ujedinjene nacije. Koštunica je tamo održao još jedan istorijski govor. Sa kakvim uspehom? Neki su se odmah setili mladog Hajle Selasija, koji se u Ligi naroda poziva na njena osnivačka načela i kaže: „Danas je žrtva Etiopija, ali sutra će i vaše zemlje doći na red." Nisu ga baš najbolje čuli. Sve dok im, jednog jutra, zavijanje štuka nije pročistilo uši. Nije Liga naroda nestala u zoru, 1. septembra 1939. To se desilo još 1936. I to baš onog dana kada su mlađanog Etiopljanina posavetovali da ne bude više naivan i da nauči „da prihvata realnost". Zatim EU i NATO. „Ne možete da kažete", objasnio nam je Majkl Polt, ambasador SAD, „NATO je naš neprijatelj, bombardovao nas je, hoće da nam otme deo zemlje, a mi hoćemo da se uključimo u NATO, EU nam je neprijatelj, hoće da nam uzme 15 odsto teritorije, a hoćemo da se uključimo u EU. Ne možete da imate i jare i pare, morate da odlučite gde ste" (B92, 1. april). Nije se čulo kako je tačno glasio izraz koji je tumač preveo sa „i jare i pare". Ali sada znamo: Srbija ne može imati i Kosovo, i članstvo u EU i NATO. I čuli smo: ako želi u EU i NATO, Srbija ne sme čak ni da pomisli da je za nešto oštećena. Ne, ako tako makar pomisli ona zapravo ne želi u Evropu. Zato se Srbi moraju samokontrolisati i ponavljati: „Sve je u redu, tako treba da bude. Sve je u redu, tako treba da bude..." Ali, možda nam kao uslov za priključenje ipak neće postavljati priznanje nezavisnosti Kosova? Možda će nam ostaviti makar tu mrvicu samopoštovanja, možda nas neće terati da se ponizimo do kraja? „To nije formalno uspostavljeno kao uslov", otvorio nam je oči Džon Vordsvort, ambasador Velike Britanije. „Ako gledamo na period posle donošenja rezolucije o konačnom statusu, do tog pitanja ćemo verovatno doći. Ako jedan sused ne priznaje drugog, to sigurno predstavlja problem i to će morati da bude rešeno što pre" ( „Blic", 29 mart). Ne, zaista je naivnost loša osobina. I hvala njegovoj ekselenciji što nas je te rđave osobine tako velikodušno oslobodio. Zatim, naši evroreformski mediji. Mislili smo da u svom modernizatorskom žaru malo preteruju. Mislili smo da njihovo navijanje za jedne stranke i propagandi rat protiv drugih stranaka dolazi više od neiskustva sa demokratijom, više od nepoznavanja prirode poštenog izveštavanja, nego od nekakve nečasne namere. Ali, *oni* nisu preterivali, *oni* nisu bili neiskusni. *Mi* smo bili neiskusni. Sada znamo: Kosovo je za njih samo projekat; demokratija je samo projekat; ljudska prava su samo projekat; Srbija je samo projekat. Da nije bilo Kosova i ove, 2007. godine, još bismo mislili da smo građani, a ne deo njihovog projekta. Hvala Kosovu. I hvala na njihovim projektima. Konačno, mi sami. Kosovo nam je pomoglo da i sebe bolje razumemo. Ono je na dnevnom redu srpske politike još od 1981. Gotovo da nam je dosadilo. Ali sada je Kosovo nekako drugačije. Još 1999. godine uz reč „Kosovo" išla je i Miloševićeva autoritarnost, išli su specijalci koji sa automatskim puškama ulaze u albanska sela, išli su mrtvi civili... Sada više ništa od toga nema – ili bar nema srpske krivice za ubijenu decu. „Kosovo" je, kao pojam, sada za nas očišćeno od svakog nasilja, čak od svake moći. Ostalo je čisto pravo, čista reč, ostale su pravda i krivda u svom jasnom i čistom obliku. Zato je Kosovo odjednom tako važno. Dotaklo je ono na čemu stojimo, na čemu gradimo naš svet. Dotaklo je naše temelje. Mi nismo voleli Ameriku zbog njenog novca, već zbog njenog prava i pravde. Mi nismo želeli u Evropu zbog njenog novca, već zbog prava i pravičnosti za koje smo mislili da tamo vladaju. Sada nam kažu da njihovo pravo nije i naše, ali da možemo dobiti nešto njihovog novca samo ako priznamo da je pravo ono što je nepravo. Novac nam je zbilja potreban. Ali, možda nismo spremni da platimo baš tu cenu. Nekako upravo pred Uskrs Zapad je otkrio istinu o Hristu. Nije umro na krstu, i nije vaskrsao, nego se srećno oženio Marijom Magdalenom i umro kao dobrostojeći pripadnik više-srednje klase. A nama je još pre nekoliko meseci najčitanija srpska „blogerka" lepo objasnila da je Juda Iskariotski zapravo pozitivac, i da smo nepojmljivo zatucani što ga smatramo „lošim momkom". Svako ima svoje vrednosti. Neko srednjoklasnu udobnost i spokoj srednjoklasnog groblja. Neko tridesetak srebrnjaka. A neko krvave klinove i vaskrsenje. Ako smo se do sada i pitali koje su naše vrednosti, posle Kosova i ovog proleća 2007. više se ne pitamo. Sada znamo. *Politički analitičar* *Slobodan Antonić* [objavljeno: 12.04.2007.]
