POSLE ŠEST DECENIJA DONESENA PRESUDA O REHABILITACIJI ISIDORA ŽIVKOVIĆA - piše Ivan Rajović
Isidor Živković, četnik, a ,,duša” od čoveka • Kako je Sud zaključio, Isidor je osuđen zbog ideološke pripadnosti određenom pokretu, a nesumnjivo se radi o čoveku koji je uživao veliki ugled u svojoj sredini, koji je pripadao određenom političkom i ideološkom pokretu, ali taj svoj položaj nije upotrebljavao na štetu naroda, niti o tome postoje bilo kakvi dokazi, niti mu se to stavlja na teret Okružni sud u Kraljevu, kao vanparnični, u Veću sastavljenom od sudija Cmiljke Mladenović, kao predsednika Veća, Marine Ilić i Ilije Zindovića, kao članova, u pravnoj stvari predlagača Miodraga Živkovića iz Vitanovca, radi rehabilitacije pok. Isidora Živkovića, bivšeg iz Vitanovca, po održanoj raspravi na dan 20.02. ove godine doneo je Rešenje.... Ovako počinje sadržina PRESUDE koju je porodica Miodraga Živkovića iz Vitanovca, bez neke velike nade, očekivala punih šezdeset godina. A u rešenju dalje stoji kako je konačno utvrđeno da je presuda Divizijskog vojnog suda u Kragujevcu, od 31. maja 1946. godine, doneta protiv pok. Isidora Živkovića ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine. ZAVODITELJ NEOBAVEŠTENOG SVETA U obrazloženju se dalje kaže kako je Isidor optužen za izvršenje više krivičnih dela protivu naroda i države, a osuđen je zbog toga što je u toku okupacije u izdajničkoj organizaciji Draže Mihailovića bio četnički komandant sreza Žičkog i kao takav radio na organizovanju i jačanju ove izdajničke organizacije, te je takvim svojim držanjem još i zavodio neobavešteni svet, orijentišući ga za borbu protiv narodnooslobodilačkog pokreta i saradnju sa okupatorom, koristeći svoj autoritet koji je nekada kao narodni poslanik imao u svome kraju u vreme stare Jugoslavije; što je kao svesni neprijatelj Narodnooslobodilačkog pokreta odmah po dolasku Narodnooslobodilačke vojske stupio u odmetništvo, gde je ostao sve do dana njegovog hvatanja, sastajao se sa ostalim banditima koji su se kao ostaci četničkih bandi kretali po teritoriji sreza Žičkog i vršili teror nad mirnim narodom toga kraja. Međutim, u toku trajanja krivičnog postupka pred Vojnim sudom, supruga pok. Isidora, Zlatana, prikupila je uverenja mesnih narodnih odbora u Lađevcima, Vranešima, Čukojevcu, Sirči, Kamenici, Tavniku, Gokčanici, Vrbi, Popoviću, Dragosinjcima, Stublu, Podunavcima i Vitanovcu o ponašanju pok. Isidora za vreme rata, pa se iz svih tih uverenja vidi da su se mesni odbori i građani izjašnjavali da pok. Isidor u vreme dok je bio komandant sreza Žičkog nikoga nije zlostavljao, predao Nemcima ili osudio na smrt, čak i u izveštaju Odeljenja zaštite naroda - OZNA za čačanski okrug, upućenom Vojnom sudu Kraljevo, stoji da nema nikakvih podataka o njegovom učešću u pojedinim četničkim zločinima u vreme kada je bio na vlasti i da se šire mase pozitivno izražavaju o njemu i njegovom radu dok je bio komandant sreza. Dakle, kako je Sud zaključio, Isidor je osuđen zbog ideološke pripadnosti određenom pokretu, a nesumnjivo se radi o čoveku koji je uživao veliki ! ugled u svojoj sredini, koji je pripadao određenom političkom i ideološkom pokretu, ali taj svoj položaj nije upotrebljavao na štetu naroda, niti o tome postoje bilo kakvi dokazi, niti mu se to stavlja na teret. ZAKASNELA RADOST U DOMU ŽIVKOVIĆA Drugi je dan Vaskrsa. Sedimo u kući Miodraga Živkovića, rođenog 27.11.1927. godine, od oca Isidora i majke Zlatane, u Vitanovcu, gde je odrastao i gde i danas živi. Supruga mu je umrla pre dva meseca, pa Mićo sada živi sam, mada ima dvoje dece - ćerku, koja je hidroinženjer u ,,Vodovodu”, i sina, koji je viši mašinski tehničar. Mićo se čitavog života isključivo bavio poljoprivredom, što i danas s ponosom ističe. Ali je dobar deo života potrošio da dokaže nevinost svoga oca, kojeg je komunistička vlast kaznila šestogodišnjom robijom, a porodicu konfiskacijom imovine i svim onim što se u takvim slučajevima primenjuje prema narodnim neprijateljima. Pre desetak godina Mićo je, kako kaže, rešio da krene u postupak rehabilitacije svog oca pa je, najpre, pokušao da nađe dosije i presudu kojom je, kako je tada bilo moderno, Isidor Živković osuđen na šest godina zatvora, konfiskaciju gotovo celokupne imovine i gubitak svih građanskih prava, osim roditeljskih. Naravno, i pored toga što je dokumentacija postojala, što se kasnije i potvrdilo, Miću nisu hteli da je daju sa obrazloženjem da ne postoji. Nedavno, nastavlja Mićo, kada sam čuo da je Riža rehabilitovan, nastavio sam rad na rehabilitaciji svog oca. U pisarnici Okružnog suda su mu savetovali da napiše i preda zahtev, što je on i učinio. Dve nedelje kasnije stigao je poziv za suđenje. - Na tom suđenju se pokazalo da oni imaju svu neophodnu dokumentaciju koju ja nisam mogao da nabavim. Osim toga, imali su i 32 uverenja iz 32 opštine u srezu žičkom i sva su bila pozitivna za mog oca Isidora. ZLOGLASNA KUĆA KNEŽEVIĆA Isidora su odmah posle rata, 1945. godine, uhvatili u Stolovima i doterali u zloglasnu kuću Kneževića, gde su u to vreme bili zatvarani svi ,,državni neprijatelji", od kojih su mnogi posle toga i pogubljeni, a da im se ni dan-danas ne zna grob. Jedan od njih je i Dušan Krstić, tadašnji predsednik opštine, za kojeg, kaže Mićo, očevici pričaju da je zajedno sa vladikom Nikolajem klečao pred nacistima moleći milost za ljude koji su bili osuđeni na streljanje. Isidor je, pošto su došli partizani, pobegao u šumu, a oni su mi, seća se Mićo, uzeli dva konja, dva vola, krave, dva para Isidorovih oficirskih odela, sablju, šapku, odlikovanja, sedlo za jahanje i 22 kola kukuruza su natovarili i oterali, sve ovce su poklali. Bila je to neka 28. brigada, negde od Požarevca. ROBIJA U SREMSKOJ MITROVICI Ocu je, nastavlja Mićo, suđeno u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu, a branio ga je neki tada čuveni kragujevački advokat Gedžo. Suđenje je, pred punom salom ljudi koji su došli da ga brane, počelo u sedam sati ujutru i trajalo je do tri popodne. Nekoliko dana je potom bio u Kragujevcu, a onda smo ga pokojna majka i ja uz dvojicu policajaca ispratili na voz kada su ga odveli u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Odlazili smo i tamo da ga posećujemo i sećam se kako je jadno izgledo u nekom plavom radnom odelu, kakva su tada nosili robijaši. Bio je vrlo izmučen, a znao je često i da zaplače. ZA KRALJA I OTADŽBINU Isidor je rođen 1885. godine. To što je početkom rata ostao uz Dražu, sasvim je razumljivo ako se zna da se Isidor zakleo za kralja i otadžbinu, da je učestvovao u Prvom svetskom ratu, iz kojeg se vratio kao major, da je bio učesnik u Cerskoj bici, a onda nastavio put Sremskog fronta. Ratovao je sve do 1918. godine, a bio je i ranjen. Isidor se, što je za to vreme malo neobično, po povratku iz rata bavio isključivo politikom. Majka mu je, kako objašnjava Mićo, bila iz Zakute, rodbina ministra Kojića, i on se ,,uvukao” u tu radikalnu stranku, Pašićevu. Mogao je tri sata da govori, a da ništa ne ponovi, s ponosom se seća Mićo svog oca, koji nas oštrim, prodornim, ali pomalo ugašenim pogledom posmatra iz uramljenje fotografije na zidu u Mićovoj dnevnoj sobi. Fotografija je, objašnjava moj sagovornik, sa robijaške legitimacije, a trebalo je da posluži za slučaj hvatanja, odnosno prepoznavanja odbeglog robijaša. Sve se to vidi iz pomenutog lika, sva pa! tnja nepravdom sabrana je u pogledu. U drugoj sobi, pored grupnog portreta Karađorđevića, i dva velika vezena portreta kralja Aleksandra i kraljice Marije. ,,To sam kupio u Londonu”, s ponosom kaže Mićo, koji je tek ovih dana dao da se urame ovi portreti u nekoj neobičnoj tehnici koja najviše podseća na goblen, ali je očigledno da je sve to rađeno sa mnogo ljubavi i truda i da ima izuzetnu vrednost. NE MORAM DA RUČAM, ALI “POLITIKA” JE OBAVEZNA Isidor je iz zatvora došao 1951. godine, pošto je kaznu izdržao do kraja, a da mu nijedan sat nije poklonjen, kaže Mićo ogorčeno, a i taj naoko beznačajan podatak samo potvrđuje odnos pobednika prema pobeđenima i mržnju koju ni izdržana kazna nije mogla da ublaži ili poništi. Kad je Isidor došao sa robije, dolazili su ljudi sa svih strana iz cele Srbije da ga vide, ali su komunisti i bivši skojevci prema njemu i dalje pokazivali netrpeljivost. Ulavnom, narod ga je voleo i poštovao. - I pored toga, Isidor se povukao i počeo da živi mirnim životom, a ja sam mu mesečno uplaćivao pretplatu na ,,Politiku”. Govorio je tada: ,,Dete, ne moraš da mi daš da ručam, ali novine moram da imam”. Kad su rušili spomenik na trgu, sada poznatog Milutina, sedeo je i tri dana plakao. Poginuo je 1974. godine u devedesetoj godini, tako što ga je na pruzi udario voz koji je dolazio iz Kraljeva. U OČEKIVANJU ZAKONA O DENACIONALIZACIJI - Sve ovo što vidiš, do Morave, sve je to moje. I sve su mi oduzeli, ostavili samo okućnicu. Ono što Mićo pokazuje je ogromna teritorija, pola sela, reklo bi se. Odluka o konfiskaciji je presudom poništena, ali zakon o denacionalizaciji još nije donesen, tako da Mićo sad čeka da se Opštinski sud u Kraljevu pozabavi njegovim slučajem i da mu vrati ono što je njegovo. No, ne žuri mu se previše i, kako se čini, veruje da je pravda spora, ali ipak dostižna. To se u njegovom slučaju ispostavilo kao tačno, mada je Mićo na to morao da čeka punih šest decenija, uz sve one propratne pojave koje prate porodice onih koji su svojevremeno ,,u ime naroda" i komunističke vlasti ubijani, zatvarani i lišavani građanske časti. Kakva je sreća, ipak, doživeti dan kada se pravda pokaže u svoj svojoj snazi i veličini znaju samo oni koji su je čekali pod pomenutim uslovima, neretko bez bilo kakve nade da će ikada stići. I to, ta moralna satisfakcija, mnogo je značajnija od onog materijalnog dela koji, svakako, nije beznačajan, ali je ipak u drugom planu. - Dragi moj Ivo - kaže mi Mićo na kraju našeg razgovora - učini da se presuda o rehabilitaciji mom ocu Isidoru pročita na televiziji, kao što su i za Rižu pročitali. Obećavam da hoću, mada mislim da za nešto takvo i nije potrebno neko naročito urgiranje. Valjda je pokojni Isidor to zaslužio. Ali, ko zna. Još uvek ima mnogo onih koji misle drugačije, onih zbog kojih su neki drugi šest decenija živeli kao ljudi drugog reda. Onih koji bi zbog sebe i svojih potomaka najviše voleli da se prava istina nikada ne sazna, onih koji su na tuđoj muci i patnji sve ovo vreme uživali privilegije onih koji su na ,,pravoj strani". Ipak, nadam se da će, kao deo procesa rehabilitacije, vesti na TV Kraljevo večeras početi sa: ,,Odlukom Okružnog suda komandant sreza Žičkog i bliski prijatelj Draže Mihailovića Isidor Živković rehabilitovan je posthumno...” POLITIČAR ZA PRIMER Isidor Žiković je u to vreme bio jedan od najviđenijih i najumnijih ljudi u srezu Žičkom. Bio je, pre rata, 13 godina predsednik opštine u Vitanovcu. U vreme pogibije kralja Aleksandra, ili tačnije od ’31. do ’34. godine bio je narodni poslanik, a tokom Drugog svetskog rata je bio komandant sreza Žičkog pri Štabu Draže Mihailovića. Osuđen je, u ime naroda, na šest godina zatvora zato što je, kako piše u optužnici, bio major Jugoslovenske vojske iz Prvog svetskog rata i narodni poslanik, omiljen u narodu. Tokom rata, iako pod komandom Draže Mihailovića, kao komandat sreza Žičkog, Isidor je, kako priča Mićo, u velikoj meri uticao na majora Vasića da se tolerantnije ponaša prema ljudima, budući da je on bio poznat kao vrlo prek čovek koji je znao čak i po cenu streljanja da sprovede ono što je naumio, a naročito kada je disciplina ljudi bila u pitanju. Inače, Isidor je bio veliki prijatelj sa Dražom sa kojim se poznavao preko Petra Živkovića, komandanta Kraljeve garde. http://www.kraljevo.com/ibarskenovosti/default.htm Srpska Informativna Mreza [EMAIL PROTECTED] http://www.antic.org/
