Chronicles Magazine - Rokford, SAD
SMRTONOSNA ZAMKA ZA SRBIJU
James George Jatras*
Rokford, 17. aprila - Samo pre nekoliko meseci, pozicija relativne prednosti, u
kojoj se Srbija danas nalazi u pogledu budućeg statusa njene južne pokrajine
Kosova i Metohije, bila bi nezamisliva.
Više nije sigurno da će Savet bezbednosti UN usvojiti Ahtisarijev plan. Čak se
i pripadnicima Unmika i Kfora govori da plan neće proći u Savetu bezbednosti i
da treba da se pripreme za najgore od albanske strane, saznaje se iz
poverljivih izvora u međunarodnoj administraciji. Evropa je podeljenija nego
ikad, a priznavanje jedonstranog proglašenja nezavisnosti ne bi uspelo bez
evropske podrške.
I što je možda najvažnije, čak i bez sporazuma o formiranju nove vlade, srpski
lideri su krajnje ujedinjeni po pitanju Kosova - što je ključni preduslov za
dobijanje ruske podrške, koja je sve snažnija. Pred kraj meseca ,Prištinu će,
zahvaljujući inicijativi Moskve, posetiti misija UN za utvrđivanje činjenica,
čiji rad Priština teško može da smatra dobrodošlim.
U takvim okolnostima nije dobro što se sa različitih strana čuju sugestije da
bi najbolji ishod za Srbiju bila podela Kosova. Džejms Lajon je za beogradski
medijski konglomerat koji finansira Soroš, B92, izjavio da je podela tajni cilj
srpskih lidera koji, prema njegovim rečima, zadovoljno trljaju ruke, očekujući
da većina Srba napusti Kosovo i da tako dobiju izgovor da zadrže oblast severno
od reke Ibar. Sva beogradska hrabra odbrana principa, kaže Lajon, samo je
manverisanje u pravcu ostvarenja tog cilja.
Kakva god da je istina, ja ni za trenutak nisam poverovao ni u jednu takvu
glupost koja miriše na namerni trud da se poseju razdor i konfuzija. Pre svega,
čak i kada bi namera da se Kosovo podeli postojala kod bilo kog člana srpske
vlade, vlada se ne može optužiti za tajno udruživanje u cilju postizanja takvog
ishoda zbog očiglednih političkih neslaganja. Srećom, sadašnja politička
dinamika je takva da svaka stranka koja se bori za vlast mora da se drži
principijelnog stava o Kosovu i da napada svakog protivnika koji je dovoljno
blesav da slabi njihovu posvećenost ustavnom i teritorijalnom integritetu
Srbije. Interesantno je da Srbija ima koristi od aktuelnog nejedinstva. Čak i
oni koji bi hteli sve da rasprodaju nemaju šanse da to urade.
Međuitm, sada se postavilo pitanje podele. Ja mogu da potvrdim da neki
Amerikanci nisu uopšte neprijateljski raspoloženi prema Srbiji i oni su mi
sugerisali da je možda bolje zadržati nešto nego izgubiti sve. Čak i neki Srbi,
možda zbog višegodišnje propagande da je Kosovo već izgubljeno, mogu biti u
iskušenju da misle na isti način. I tako, dok se suočavamo sa poslednjim daškom
neuspele politike Zapada, mora se voditi računa o katastrofalnim posledicama
koje bi po Srbiju imalo čak i samo razmatranje mogućnosti podele. I podela, ako
ikada bude razmatrana, i politika tajnog usmeravanja ka podeli nikad ne
uspevaju u smislu praktičnosti, principa i političke prednosti.
U praktičnom smislu, zalaganje Srbije za podelu u trenutku kada se Ahtisarijev
plan nalazi na rubu propasti, značilo bi njen poraz kada se nalazi nadomak
pobede. Kada bi te "prijateljske" zapadne vlade, koje hoće da odvoje čitavo
Kosovo od Srbije, mogle to da urade, uradile bi. Ako ne mogu - a postaje sve
jasnije da ne mogu - zašto bi Srbija nagradila njihov neuspeh ustupajući im
većinu onoga što nisu uspeli da uzmu?
Štaviše, kada bi Beograd smislio i sproveo šemu podele (prema Lajonovom
scenariju, to bi bilo posle izbijanja albanskog nasilja i čišćenja manjih
enklava), Srbija bi verovatno završila bez ičega. Posle toga bi Albanci stekli
kontrolu nad oblastima južno od Ibra i dobili međunarodno priznatu državnost,
izvršili bi pritisak da se uvaži njihov "legitimni zahtev" za sticanje
suverniteta nad ostatkom teritorije, uz podršku NATO, EU i UN.
Agim Čeku je već nagovestio mogućnost rešavanja problema eventualne srpske
"okupacije" Severne Mitrovice nekom vrstom operacije "Oluja". Ili bi pritisak
na Beograd bio toliki da bi severni deo Kosova na kraju doživeo sudbinu
Vukovara.
Naročito bi opasne bile zakulisne radnje Zapada, koje bi podrazumevale da se
Beogradu nagovesti da bi Vašington i Brisel sada mogli smatrati podelu
prihvatljivom opcijom. Ako se to dogodi, Beograd bi trebalo da zna dve stvari:
prvo, da vlade koje hoće da odvoje Kosovo od Srbije znaju da su izgubile i da
isprobavaju novu taktiku; a drugo, kada bi Beograd zagrizao udicu i pokušao da
sklopi sporazum zasnovan na podeli, Zapad ne bi ispunio nijednu datu garanciju.
Što se tiče pitanja principa, ako lopov tvrdi da je moj automobil njegov, kakva
je to pobeda ako lukavim trikom uspem da se domognem jedne gume? Razmatranjem
podele, Beograd bi fatalno priznao da "nepovrediva" srpska teritorija ipak nije
toliko nepovrediva. Posle takve predaje, Srbija ne bi mogla da zadrži nijedan
deo Kosova. To bi takođe dovelo u neodrživu situaciju one zemlje, pre svega
Kinu i Rusiju, koje su podržale, ne toliko Srbiju, koliko njen stav o
nepovredivosti državnih granica. Podela Kosova bi značila da se Srbija
pridružila bloku koji je za rasparčavanje i da je jedino pitanje gde seći: u
zglobu, laktu ili ramenu. Teritorijalni suverenitet je beskonačan i ne može se
deliti; dati deo znači dati sve. Što se tiče negativnog presedana, otcepljenje
Kosova bi, uprkos uveravanjima Zapada u suprotno, imalo destabilizujući uticaj
širom sveta, a naročito u Africi.
U smislu političkih posledica, podela, ili pokušaj da se postigne podela,
doveli bi do toga da Beograd izgubi teritoriju koju bi inače uspeo da zadrži i
do neizbežnog proterivanja i smrti još većeg broja Srba. To bi podrazumevalo
uništenje duhovne i nacionalne baštine u pokrajini, koja se skoro u potpunosti
nalazi južno od Ibra. Uskoro bi se shvatilo šta podela znači: to bi bila
katastrofa za koju je svaki političar u Srbiji pokušao da izbegne krivicu.
Ružna činjenica je da nam predstoji dugo, toplo leto. Kada postane jasno da je
Ahtisarijev plan propao, Albanci će pribeći nasilju (ili, bolje rečeno,
pojačati nasilje, budući da sa nasiljem nikada nisu ni prestali). Na meti neće
biti samo Srbi, već i pripadnici međunarodne zajednice. Ali ne treba se
zavaravati da, čak i kada bi se Kosovo odvojilo od Srbije (a naglašavam da
mislim da se to neće dogoditi ako Beograd ostane nepokolebljiv), nasilje ne bi
počelo sa čišćenjem manjih enklava, dok bi razbijanje tvrđeg oraha, severne
Mitrovice, trajalo duže, ali bi rezultat bio isti. Posle toga bi se moglo
očekivati širenje nasilja na Bujanovac-Medveđu-Preševo, Tetovo, Sandžak i tzv.
"Maleziju" u Crnoj Gori (pa bi se čak moglo očekivati i političko nasilje u
ostatku srpske države i posledice po Vojvodinu, kao što je nemački amabasador
Cobel otvoreno rekao).
Osim toga što ne treba da odustane od svog stava o otcepljenju bilo kog dela
srpske teritoirje - što se odnosi i na podelu - Beograd se sada mroa fokusirati
na to da ubedi Zapad da je nasilje u prvom slučaju lakše zaustaviti i da je
manje destabilizujuće po region nego drugi scenario. Pravo pitanje nije kolikog
dela teritorije Srbija pristaje da se odrekne, već pod čijom vlašću će biti
albanska zajednica na Kosovu i pod kojim uslovima. Nažalost, Vašington se može
urazumiti tek posle definitivne propasti Ahtisarijevog plana, ali postoji
razlog da verujemo da Brisel - koji mora i Srbe i Albance da posmatra kao
građane EU - možda hoće da sasluša razumne argumente. Pretnja od organizovanog
kriminala, džihada, netolerancije i nestabilnosti biće uglavnom na pragu
Evrope, a ne Amerike.
Vreme je da premijer Vojislav Koštunica uputi formalni i javni poziv EU da
preuzme misiju na Kosovu, u kojoj UN nisu uspele, ali bez promene granica
Srbije.
Beograd je u više navrata ponovio da ne namerava da vlada kosovskim Albancima,
već da je svima jasno da to mora neko drugo učiniti zbog terorističke i
kriminalne prirode vlasti koju vrše Čeku, Haradinaj i Tači. Od svih
zainteresovanih spoljnjih sila, Evropa ima najdirektniji interes da razumnim
kosovskim Albancima - a takvih ima, ali oni danas ne mogu da istupe napred bez
rizikvanja života - obezbedi civilizovanu budućnost u Evropi sa Srbijom.
Takvo rešenje, koje bi obuhvatalo podeljenu vlast između Beograda i Brisela, sa
određenim stepenom decentralizacije i razdvajanja zajednica, koji je neophodan
da bi se osigurala bezbednost ljudi na lokalnom nivou, imalo bi najveće šanse
da odvoji deo albanskog stanovništva od njihovog aktuelnog korumpiranog i
terorističkog rukovodstva. Kada bi Srbija ovo javno predložila, to bi takođe
produbilo postojeću podelu među evropskim zemljama, koje već ulažu napore da
ubede one koji se ne slažu sa zvaničnom politikom da podrže "zajedničku"
politiku.
U svakom slučaju, Srbija mora ojačati svoju prednost tokom sledećih nekoliko
nedelja i meseci, koristeći svu svoju snagu i pamet. Mmoguće je razmotriti
podelu administrativnih ovlašćenja Kosova unutar granica Srbije, ali odvajanje
čak i jednog jedinog hektara teritorije od suverene Srbije ne dolazi u obzir.
Podela govori samo o slabosti Srbije i njenom oslanjanju na istrošene
pretpostavke o njenim opcijama. Zato ona mora biti odbačena isto onoliko
kategorično koliko i svaka predaja Kosova kao celine.
*Džejms Džordž Džatras je direktor Američkog saveta za Kosovo u Vašingtonu
