Podsećamo: Životni 
<http://www.novinar.de/2007/05/02/zivotni-put-srpskoga-vladike-damaskina.html>  
put srpskoga Vladike Damaskina


vldamaskin.jpgZašto je srpski vladika postao grčki sveštenik? Na sramotu srpske 
zajednice Toronta, na još veću sramotu SPC, srpske dijaspore, a na najveću 
sramotu SPC naše otadžbine, srpski vladika Damaskin Davidović služi kao 
sveštenik u grčkoj crkvi u Torontu!

Intervju vodio g. Pavle Pavlović, Septembar 2002

Početak ove žalosne priče treba potražiti u crkveiom raskolu SPC u dijaspori 
1963 godine pa do ranih devedesetih godina prošloga veka.

Posle toga raskola ili podele SPC u dijaspori, bila je osnovana Slobodna SPC u 
dijaspori čija egzistencija se kasnije produžuje reorganizovanjem u 
Novogračaničku mitroioliju kojoj ovih dana preti opet reorganizovanje ili 
potpuno ukidanje izazvanim crkvenom politikom Patrijaršije SPC iz Beograda.

Kada je 1992 godine postignuto duhovno ujedinjenje SPC dijaspore sa svojom 
maticom, počeo je rad ia administrativnom ujedinjenju dve strane koje su bile u 
sporu. Kao deo tog admiistrativnog ujedinjenja, trebalo je rešiti ioložaj ili 
status episkopa Damaskina Davidovića i Save Jurića, episkoia koga je 
rukopoložila SPC dijaspore za vreme raskola, I, umesto da su oni tretirani od 
strane patrijarha Pavla i Sinoda SPC kao izgubljene a sada propađene ovčice, 
(Mat 18, 12,-13) ili Luka (15,4-6), oni su bili manipulisani, ponižavani, 
premeštani, izigravani… a sve u cilju njihovog izolovanja odstranjivanja, 
neutralisanja, odbacivanja..

Opet na sramotu SPC i njenog vođstva, kome su izgleda približnije mahinacije 
komupističkog tipa iz naše sramne prošlosti nego li jevanđelske inspiracije 
zasnovane na rečima Mateja i Luke, dolazi do svađa, podele, nesloge.. Reči 
Mateje su morale biti vodič ka rešenju statusa episkopa Damaskina i Save: «Kad 
ima čovek sto ovaca a zađe jedna od njih, ne ostavi li on devedeset i devet u 
planini, i ide da traži onu što je zašla. I ako se dogodi da je nađe, zaista 
vam kažem da se njoj više raduje nego onim devedeset i devet što su zašle».

A kako i šta se dogodi episkopu Damaskiiu Davidoviću, vidi se u njegovim 
odgovorima na moja pitanja koja slede.

Gde ste rođeni, odrasli, roditelji.

Rođen sam 1946 godine u velikoj Krsni kod Mladenovca od oca Radomira i majke 
Bosiljke. Otac mi je sveštenik i službovao je u više parohija u Srbiji. Sada je 
penzioner. Majka mi je sada već pokojna. Takođe najstariji sin moga brata 
Momčila, Dejan završio je Bogosloviju i sada je sveštenik u Smederevu. Poreklo 
porodice Davidović vezuje se za nastanak našeg sela Velika Krsna koje je po 
predanju nastalo od jednog dela naroda koji je krenuo u seobu sa patrijarhom 
Arsenijom Čarnojevićem a koji nije prešao preko Dunava u severne krajeve već 
ostao tu na raskršću puteva i počeo da krči šume i naseljava se.

To predanje potvrđuje i podatak da se u našem selu, Velikoj Krsni Vidovdan 
slavi kao krsna slava u preko trista domaćinstava što je prava retkost u 
Srbiji. Najstariji Davidović koji se pamti je čukundeda Teodosije koji je za 
vreme Karađorđa pomagao ustanak i trgovao stokom sve do Beča.

Vaše školovanje: koje vrste i gde?

Po završetku osmogodišnje škole u rodnom mestu, upisao sam se po svom izboru u 
Bogosloviju Sv. Save u Beogradu 1962 g. koju sam završio 1967 u novootvorenoj 
bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Priznajem da me je u mladim godinama mnogo 
zanimala tehnika i da sam još u osnovnoj školi bio redovno preplaćen na 
tehničke novine iz Beograda. Međutim, vaspitanje u patrijarhalnom duhu, u duhu 
naše svete crkve i Pravoslavlja opredelio sam se za uzvišeni sveštenički poziv 
jer stara mudrost veli: “Homo propnit sed Deus disponit” (čovek predlaže a Bog 
raspolaže).

Radujem se što sam Božijim promislim usmeren na služenje našoj svetoj crkvi i 
našem napaćenom srpskom narodu. Po završetku Bogoslovije u Karlovcima 1967, a 
još pre otsuženja vojnog roka, sam sam se opredelio za monaški ioziv, što je 
obradovalo tadašnjeg patrijarha Germana koji me je iste godine uputish posle 
monašenja i rukopoloženja u čin đakona, na Moskovku Duhovnu akademiju radi 
usavršavanja bogoslovskih nauka. Sećam se jednoga podatka iz 1966 godine kada 
sam u jednoj antikvarnici u Novom Sadu, kao učenik Bogoslovije, opet po Božijem 
promislu, kupio duhovnu liru vladike Nikolaja Velimirovića( izdanje hrišćanske 
zajednice, Kragujevac 1926) gde je vladičinom rukom bila napisana sledeća 
posveta: “Dušanu… božićni dar i Božiji blagoslov. Episkop ohridski Nikolaj.

” Pošto mi je kršteno ime Dušan smatrao sam tu izuzetnu knjigu i za mene lično 
kao veliki dar i Božiji blagoslov velikoga vladike Nikolaja. Često sam je čitao 
i dubina bogoslovske misli vladike Nikolaja prijanjala mi je za srce što je 
bilo od presudnog zanačaja za monaštvo. Uzgred da napomenem i to da mi je 
ukazana velika čast da sa šest sveštenika SSC otslužim poslednji parastos pred 
put posmrtnih ostataka velikog i svetog ravnoapostolnog vladike Nikolaja pred 
polazak za majku Srbiju.

Da bi današnji srpski mladi naraštaj shvatio koliko je ta knjiga, Duhovna lira 
važna citiraću po sećanju reči ave Justina Popovića: “Duhona lira to je takvo 
biserje nebesko kakvo srpska zemlja videla nije. Koga od Srba ona nije 
pokrenula da krene Hristovim putem.” Ssćam ss da je ava Justin ovo izgovorio 
1973 godine u Leliću kod Valjeva na parastosu vladici Nikolaju zbog čega je 
dosta bio napadan u tadašnjoj štampi jer su bezbožnici govorili kako o. Justin 
vidi izlaz u mračnom srednjem veku.

Meni je bila velika čast da septembra 1973 g. i lično upoznam avu Justina 
Popovioća u jednom privatnom stanu u Beogradu. Ovaj susret je bio spontan, opet 
po Božijem promislu. Naime, ja sam toga dana podigao kod knjigovesca liturgiju 
Sv. jovana Zlatoustog na srpskom jeziku, prevod ave Justina još 1924 g. i, 
razmišljajući da usputno posetim pobožnu i nacionalnu srpsku porodicu Vrankić, 
Petra, Peru i Olgu uputio sam se prema njima ne znajući da se toga dana 
zatočenik Ćelijski ava Justin nalazio u njihovom blagočestivom domu.

Još sa vrata domaćin mi je radosno rekao: “Baš dobro što si došao oče 
Damaskine, tu je ava Justin da se s njim lično upoznaš.” Srce mi je od radosti 
zadrhtalo jer je to bio moj prvi susret sa avom Justinom. U Bogosloviji smo 
dogmatičko bogoslovlje izučavali po njegovoj drugoj knjizi a takođe sam 
prebirao po glavi u tom momentu i svs ono što mi je do tada od njega došlo do 
ruku da sam mogao da pročitam. Zar i u ovom slučaju ne mogu da ponovim “Homo 
propnit sed Deus disponit”. Neki dan pre toga bio sam postavljen za suplenta 
bogoslovije Sv. Save u Beogradu što je avu Justina veoma obradovalo.

Istovremeno sam se setio da u tašni imam i njegov prevod Sv. Jovana Zlatoustog. 
Izvadio sam ukoričenu knjižicu iz tašne i zamolio avu Justina da mi za uspomenu 
na ovaj prvi susret i poznanstvo napiše skromnu posvetu što je ava sa 
zadovoljstvom i učinio. Sećam se da je i sam bio veoma iznenađen kad je u 
rukama imao njegov prevod Liturgije rekavši: “Od kuda ovo imate? Ovo je prava 
retkost.” Rekao sam da sam dobio od igumanije Angeline na Topčiderskom brdu. 
Tako sam dobio još jedan veliki blagoslov-posvetu: “Dragom jeromonahu Damaskinu 
za uspomenu, na besmrtno molitveno sećanje - Arhimandrit Justin, na Sv. 
Agatonika 1973 g.”

Godine 1975 premešten sam “po potrebi službe” (odluka Sinoda) u Bogosloviju Sv. 
Kirila i Metodije u carskom gradu Prizrenu na Kosovu i Metohiji. Velika je čast 
i odgovornost u to vrems bila biti vaspitač i predavač srpske bogoslovske 
omladine u jednoj tako renomiranoj Bogosloviji kakav je ugled uživala 
prizrenska Bogoslovija. Prvu godinu dana stanovao sam u sobi, u najstarijoj 
čika Siminoj zgradi u kojoj je u kraljevini Jugoslaviji živeo ava Justin 
Popović.

Bili su to nezaboravni dani ispunjeni neprestanom molitvom, lepotom 
bogosluženja, crkvenom pesmom i svim ostalim duhovnim i srpskim trajnim 
vrednostima kako u sabornoj crkvi Sv. Đorđa (gde je tadašnji raško prizrenski 
vladika a sada patrijarh Pavle bio prisutan svako jutro i veče, skoro svake 
nedelje i praznika.) i profesori i vaspitači i naši vaspitanici i posluga u 
samom internatu uistinu, svi smo se osećali ako jedna velika hrišćanska i 
srpska porodica. Ta duhovna radost nas je krepila i snažila da izdržimo i sve 
nevolje i neprijatnosti na koje smo nailazili izvan internata i crkve.

Za tadašnje prizrenske Srbe i Srpkinje-starosedeoce bila je velika moralna, 
duhovna i nacionalna podrška kada bi svako jutro i veče videli mladu srpsku 
četu od preko sto učenika Bogoslovije kako sa svojim profesorima i vaspitačima 
odlaze u Sabornu crkvu na bogosluženje a zatim se vraćaju u internat 
Bogoslovije. I nama profesorima i vaspitačima bila je velika radost kada je 
broj učenika bio iznad 100 i do 120 i 130. Stanje srpskog naroda na Kosovu je 
počelo da nas zabrinjava kada je osamdesetih godina pa dalje, broj učenika 
počeo iz godine u godinu da se osipa. Kao kamen na srce svalio nam se osećaj da 
imamo manje od 100 učenika koji su istovremeno i sami osećali opasnost i 
nesigurnost življenja u nekadašnjem carskom srpskom gradu Prizrenu.

Citajte dalje: 1 2 
<http://www.novinar.de/2007/05/02/zivotni-put-srpskoga-vladike-damaskina.html/2/>
  3 
<http://www.novinar.de/2007/05/02/zivotni-put-srpskoga-vladike-damaskina.html/3/>
  4 
<http://www.novinar.de/2007/05/02/zivotni-put-srpskoga-vladike-damaskina.html/4/>
  5 
<http://www.novinar.de/2007/05/02/zivotni-put-srpskoga-vladike-damaskina.html/5/>
  6 
<http://www.novinar.de/2007/05/02/zivotni-put-srpskoga-vladike-damaskina.html/6/>
  7 
<http://www.novinar.de/2007/05/02/zivotni-put-srpskoga-vladike-damaskina.html/7/>
  8 
<http://www.novinar.de/2007/05/02/zivotni-put-srpskoga-vladike-damaskina.html/8/>
 

 

 

http://www.novinar.de/2007/05/02/zivotni-put-srpskoga-vladike-damaskina.html#more-2941

<<image001.jpg>>

Одговори путем е-поште