Piše: Slobodan Vučetić Tužni prvomajski praznik
Autor: | 04.05.2007 - 10:05 Glavni zahtev masovnih i krvavih radničkih štrajkačkih demonstracija u Čikagu, 1886. godine, bio je uvođenje osmočasovnog radnog vremena. Već 1891. u Srbiji su održane proslave 1. maja sa istovetnim zahtevom. Iako je od tada prošlo punih 116 godina, u Srbiji je opet veoma aktuelna sindikalna borba za zaštitu osnovnih radnih i socijalnih prava zaposlenih, pre svega radnika. Ali, i istovetna aktivnost političkih stranaka sa socijaldemokratskim ili socijalističkim programom, naravno u tesnoj saradnji sa sindikatima. Ne sporeći krupne sistemske manjkavosti društvenog, ekonomskog i ideološkog projekta samoupravnog socijalizma i društvene svojine, činjenica je da je u svesti nekoliko generacija, od kojih je nemali broj još radno aktivan, to vreme s razlogom zapamćeno kao vreme visoko izražene socijalne sigurnosti, socijalne pravde i pristojnog životnog standarda. I upravo kad je naše društvo, krajem 80-ih godina prošlog veka, bilo na zavidnom nivou ekonomskog razvoja i socijalnog prosperiteta i na evropskom reformskom putu, usledila je jedna od najvećih političkih, nacionalnih, ekonomskih i socijalnih tragedija u istoriji srpskog naroda. To je vreme krvavih ratova „u kojima Srbija nije učestvovala“, drakonskih međunarodnih ekonomskih i političkih sankcija, potpune propasti privrede, astronomske inflacije, nečuvene pljačke društvene imovine i građana od strane tadašnje korumpirane i kriminalizovane upravljačke strukture i njenih „novih preduzetnika“, to jest ratnih profitera i ekstraprofitera. Tako se Srbija vratila u vreme divljeg kapitalizma s početka 19. veka na Zapadu, u vreme tzv. prvobitne akumulacije kapitala. Za svega nekoliko godina ogromna većina građana pretvorena je u sirotinju, a privilegovani Miloševićevi „preduzetnici“ i „srpski domaćini“ postali su novokomponovana društvena „elita“, čiji se pojedini pripadnici danas nalaze u svetskom vrhu kapitalističkih bogataša. Oni su posle 5. oktobra 2000. ne samo zadržali svoj ratno profiterski i ekstraprofiterski kapital i privilegovane ekonomske pozicije, već su ga i višestruko uvećali. Uz to, stekli su i veliku političku moć i uticaj na vladajuće državne i partijske krugove. Proces privatizacije društvenih preduzeća i uspostavljanje neoliberalnog kapitalističkog poretka pretežno su zasnovani na prljavom domaćem kapitalu i na pljački radnika i građana u celini. To veoma otežava uspostavljanje socijalne strukture u kojoj će radništvo i tzv. srednji sloj zadobiti položaj sličan onom u savremenim evropskim društvima. Oštre političke podele u našem društvu dovele su do sindikalnog pluralizma, ali i do usitnjavanja, pa i sukoba među sindikatima. Još uvek smo daleko od dobro organizovanih i jakih sindikata kakvi su na Zapadu, gde su se izborili za položaj nezaobilaznog socijalnog partnera i pregovarača sa poslodavcima o uređivanju sistema plata i uslova rada u celini. Da bi radnici i uopšte zaposleni koji žive od svoga „živog rada“ zadobili odgovarajući ekonomski, socijalni, pa i politički položaj, neophodna je i jaka socijaldemokratska partija koja će zastupati njihove interese po ugledu na takve partije u Švedskoj, Nemačkoj i sl. Tačnije, koja će se boriti za demokratsko i ekonomski uspešno društvo, ali i za društvo sa visoko razvijenom socijalnom funkcijom i socijalnom pravdom. To podrazumeva ne samo borbu za pristojne plate i odgovarajuće uslove rada, već i za sistem socijalne zaštite privremeno nezaposlenih ili nesposobnih za rad, humaniji i pravedniji sistem zdravstvenog i naročito penzijsko-invalidskog osiguranja i sl. U Srbiji, međutim, još iz Miloševićevog vremena ratova i opšte socijalne bede, pa i danas, većina radnika i službenika glasa za nacionalistički opredeljene partije koje se socijalnom politikom bave samo pred izbore, i to u vidu ogoljene demagogije. To se i posle 5. oktobra 2000. događa, pre svega zbog nepostojanja snažnih partija sa modernom socijaldemokratskom ili socijalističkom orijentacijom. Ako izuzmemo SPS, koja je kompromitovala te ideje, jedina politički relevantna partija koja je programski socijaldemokratska je Demokratska stranka. Međutim, ona to skoro simbolično pokazuje u svom praktičnom delovanju, jer još uvek ima pretežne karakteristike partije demokratskog centra. U svakom slučaju, radničke interese ne zastupa, odlučno i uspešno, nijedna relevantna politička partija u Srbiji. To se može objasniti time što je ostvarivanje modernog socijaldemokratskog programa veoma skupo, pogotovo u siromašnom društvu kakvo je naše. Uz to, radnici, službenici i sitni preduzetnici nisu, niti mogu biti izdašni finansijeri političkih stranaka, kao što su to tajkuni, koji sputavaju delovanje tzv. radničkih partija i sindikata. A sindikati, pogotovo razjedinjeni, bez neposredne podrške jake socijaldemokratske partije, nemaju izgleda da ostvare svoju političku i socijalnu funkciju. Zato povodom 1. maja nije bilo ni slavlja, ni većih političkih, odnosno sindikalnih i radničkih protesta. Danas u Srbiji 20% radno sposobnih građana nema zaposlenje; već dve godine nema kolektivnih ugovora sindikata i poslodavaca, koji su garant zaštite prava zaposlenih; mnogi poslodavci izbegavaju obaveze vezane za zakonska prava radnika u pogledu radnog statusa, plate, doprinosa za socijalno osiguranje, dužine radnog vremena, zaštite na radu i sl.; hiljade radnih sporova pred sudom traje godinama; polovina zaposlenih prima minimalne plate u iznosu od 9.000 dinara i živi na egzistencijalnom minimumu; ogromna većina penzionera prima penzije koje imaju karakter socijalne pomoći, sa perspektivom njihovog stalnog realnog smanjenja zbog takvog „sistemskog rešenja“ itd. Socijalna slika Srbije prosto vapi za jakom i borbenom socijaldemokratskom partijom i sindikatima koji udruženi treba da istupaju prema državi i poslodavcima. Samo tako je moguće pridobiti poverenje velikog broja radnika i službenika koji su do sada glasali za partije koje se ne bore ni iskreno ni uspešno za njihove interese, kao i onih koji uopšte nisu glasali. Uostalom, treba se ugledati na izvanredna iskustva velikih socijaldemokratskih partija i sindikata u Evropi koji zajednički deluju. A to su države koje u demokratskom, ekonomskom i socijalnom smislu prednjače. Mi smo, naravno, daleko od toga, ali bićemo sve dalje ukoliko se ne ugledamo upravo na socijalnu politiku zemalja kao što je Švedska. I dok su srpski tajkuni za prvomajske radničke praznike plovili po svetskim morima svojim skupim jahtama, većina radnika i službenika Srbije jedva je skupila novac za „deset s lukom“ na nekom neuređenom izletištu. Zato je Prvi maj u Srbiji 2007. bio tužan praznik! http://www.blic.co.yu
