Велико ТВ финале Суђење за убиство премијера Србије Зорана Ђинђића коначно се примакло свом крају, завршним речима које су – сасвим очекивано – показале да је 12. март 2003. године могуће тумачити на неколико потпуно различитих начина. Говори ли и то нешто о квалитету понуђених доказа
http://www.nin.co.yu/view_image.php?id=2693&cache= http://www.nin.co.yu/img/spacer.gif Када се за говорницом суднице бр. 1 Специјалног суда прошлог петка појавио с вуком разјапљених чељусти на грудима, Милорад Улемек Легија био је свестан колико ће тиме испровоцирати и судско веће и овдашњу јавност. Претходно, окретао је леђа судијама да би био избачен из суднице, па је одбијао да се у њу врати, онда се предомислио и замолио да га врате међу оптужене... Све у свему, понашање првоокривљеног – задуго мирно и сталожено, чак и кад је чуо да га чека 40 година робије за убиство Ивана Стамболића – упадљиво се променило. Променило се када је судија Ната Месаровић одбила предлог одбране да се изврши реконструкција злочина од 12. марта 2003. године. Тада је Легија почео да се нервира. Сад, што је одбрана та која предлаже реконструкцију, а не тужилац, и што првоокривљени верује да би у његову корист ишао поступак који по правилу представља изузетно важан доказ тужиочевих теза, једно је у низу спорних питања у анализи досадашњег судског поступка. Поступка који има за циљ да пресуди окривљенима за учешће у атентату, али и циљ који је још важнији од пуке судске истине – да открије све околности и разлоге због којих је српски премијер изгубио живот. Процес се, дакле, после три и по године развлачења коначно дотаљигао до краја. Само још да трочлано судско веће извага доказе које су понудиле једна и друга страна поступка, тако да (првостепена) пресуда може да се очекује пре летње паузе. Можда већ и током маја. Али, да ли је све морало да траје оволико дуго? И зашто је трајало толико? Наизглед парадоксална чињеница да се процес убрзао када је одласком судије Марка Кљајевића прошлог септембра формално почео испочетка, пружа уверљив одговор на оба питања. Није, наиме, процес века ни изблиза морао да се растегне и дубоко у четврту годину, а кривац за то је онај ко је процесом руководио – ранији председник већа, Марко Кљајевић. Суђење за убиство политичара, поготово првог демократски настројеног премијера ове земље од Другог светског рата, по природи ствари је прворазредни политички догађај. Отезање поступка – правдано бесмисленим изговором да је судница заузета – политизацију је учинило и знатно већом. Толико да се појавила и теза да се процес намерно одуговлачи како би на њему могли да се скупљају политички поени. У сваком случају, судница бр. 1 Специјалног суда на моменте заиста јесте постајала огледало стања у које је запало српско друштво. Од политичког митинговања, уместо правог сведочења које председавајући судија није прекидао (Чедомир Јовановић, Владимир Поповић), непрекидног оптуживања власти да се мешају у поступак а да при том ниједан доказ мешања није понуђен, до тврдњи да је с Легијом направљен некакав договор у ноћи његове предаје, које нису утихнуле чак ни када је он добио 15 година затвора за Ибарску магистралу и 40 за Стамболића... Колика се, тек, бука подигла када је истицао мандат специјалном тужиоцу Јовану Пријићу. Wегов одлазак са те функције представљан је, малтене, као смак света; његово смењивање као атак на процес за убиство премијера. И, шта се догодило? На Пријићево место дошао је Слободан Радовановић, а Пријићу је остављено да, као Радовановићев заменик, потпуно одрешених руку поступак приведе крају. Иако се сам Јован Пријић силно опирао да, уопште, и уђе у судницу. Извансудски притисци били су и долазак у суд оних типова у мајицама с ЈСО-вуковима, али треба споменути и младиће и девојке с беџевима ЛДП. Уз то, Рајко Даниловић, један од заступника породице Ђинђић, постао је члан Политичког савета ЛДП-а, а и Срђа Поповић, други заступник, врло је близак овој опцији; њихово је право, наравно, да се определе како хоће, али проблем настаје када кроз суд покушају да провуку ЛДП-ове политичке ставове, у моменту када је то за странку политички опортуно – предложили су Војислава Коштуницу и његове сараднике за сведоке, људе који знају нешто о убиству премијера, тек пошто их је ЛДП у предизборној кампањи оптужио да су саучесници. Иако су имали целе три године да их позову а нису то учинили. Разуме се, оштећене породице имају право да овласте да их заступа онај кога оне изаберу, али и грађани исто тако могу о томе да имају своје мишљење. Или, с друге стране, чувено саопштење Дејана Михајлова, потоњег генсека Владе Србије, у коме је оптужио челнике Демократске странке да знају ко је убио Ђинђића, али да неће то да кажу. Па се после пред судом вадио на жар политичке борбе... Истрајно су се трудили да не узнемиравају суд, тек, они који заправо имају право да буду нешто заинтересованији од осталих – Демократска странка, странка покојног премијера. Ово изузимајући њеног некадашњег потпредседника Зорана Живковића који је, у улози председника владе, визионарски закључио како је “све доказано, и полицијски, и правно”, и то пре него што је оптужница уопште и била написана. Посебна је прича начин на који је држава (они који су њоме управљали) одабрала људе који ће да руководе поступком. Почев од председника судског већа, изабраног иако је био најнеискуснији међу судијама Окружног суда у Београду, па до тужилаца, ем неискусних ем оптерећених биографијом (Јован Пријић и чланство у ЈУЛ-у) и проблемима друге врсте, но да не залазимо у личне детаље. По ком критеријуму су бирани? Сви укључени у њихов избор, посредно или непосредно, избегавају сваку причу на ту тему. Елем, оптерећен оваквим вансудским теретом, већ довољно тежак сам по себи, процес за убиство премијера Србије Зорана Ђинђића доспео је у завршну фазу. Завршна фаза, у којој су тужилац, заступници оштећених и браниоци окривљених претресли изнете доказе, преношена је (одложено) на овдашњим телевизијама, први пут у историји српског правосуђа и српских телевизија. Још једном је потцртана основна фалинка истраге и на основу њених резултата написане оптужнице; инспиратори, налогодавци, организатори, све то је стрпано у једну особу, Милорада Улемека Легију. Како то једном, у неформалном разговору, рече тужилац Пријић: “Мени је Легија – крај”. Многи, ипак, отворено сумњају у такво објашњење, поводећи се за логиком: којег је то државника убила група локалних бандита, само на своју руку? Али и за оним што је својевремено рекао Душан Михајловић, бивши министар полиције – истина ће се можда сазнати за 30-40 година. И још нешто – говорећи о ономе што Рајко Даниловић у завршној речи назива позадином злочина, Михајловић је написао: знам и ко је тај ко може да изда фалсификован важећи пасош. Циљао је, разуме се, на Хрватску. Темељ Пријићеве оптужнице чине сведочења сведока-сарадника и признање Звездана Јовановића дато у преткривичном поступку. У принципу, важан део доказног материјала тужиоца требало би да буду и материјални докази и вештачења формулисана на основу тих доказа. Међутим, да у своје доказе и вештачења има поверења у мери у којој га очекује од судског већа, тужилац Јован Пријић сам би предложио реконструкцију злочина од 12. марта. А он јој се успротивио, образложивши да је непотребна. Признање Звездана Јовановића, иако касније оспорено, остало је снажан доказ његове кривице, на коме ће се вероватно и заснивати (очекивана) пресуда против њега. Проблем је, ипак, што га ниједан од непосредних очевидаца није препознао, нити постоји материјални доказ који би га “сместио” у канцеларију 55 у Адмирала Гепрата 14. Што се пак сведока-сарадника тиче, вреди подсетити на оно што је НИН у неколико наврата објављивао – објавили смо, наиме, писмене доказе да је исказ Зорана Вукојевића Вука у неколико наврата мењан у погледу битних чињеница; углавном тамо где се спомиње име Чедомира Јовановића. А Вукојевићевим је исказима руководио тужилац Јован Пријић. Ко нам гарантује да и искази осталих сведока-сарадника нису модификовани? С којим циљем је то рађено? Сигурно не да би се истина открила. Занемарена су сведочења рањеног телохранитеља Милана Веруовића и његових седам колега (сви, од првог дана, говоре да су на њих испаљена три а не само два метка), занемарен и материјални доказ постојања тог трећег метка, садржан у првом вештачењу института из Визбадена. На сличан начин, без ваљаног објашњења одбачена су и подударна сведочења још два непосредна очевица, полицајца Зорана Трајковића и Саше Симића, возача Гаше Кнежевића. Обојица су последњи тренутак покојног премијера видели сасвим супротно од онога што се тврди у оптужници. Нико се није потрудио да разјасни драстичну несразмеру у величини улазних рана код премијера и његовог телохранитеља (немогућу ако су погођени мецима истог калибра), нико да објасни мистериозне рупе од метка унутар зграде владе, забележене на фотографијама са увиђаја а касније нетрагом нестале заједно са вратима и рагастовом у који су се остаци од метка забили 12. марта 2003. године. Истрага није испратила ни подударна сведочења бар три човека која су се затекла у Гепратовој, на основу чијих је сведочења састављен фото-робот једног од учесника у атентату – траг који једним својим краком води ка Хрватској, а другим ка једној од овдашњих служби безбедности, оној у чијем је власништву био (такође нестали) црни “волво” караван, којим се ова особа одвезла с места злочина... Уз све то, крв са пушке којом је (тврди се) пуцано на премијера избрисана је а сама та чињеница била сакривена; трагови крви испред петог улаза у зграду владе су се мимо свих закона хемије убуђали па нису могли да буду анализирани, у циљу прецизнијег позиционирања Ђинђића односно Веруовића... Укратко, компромитован је скоро сваки материјални доказ до кога се дошло, из разлога потпуно несхватљивих свакоме иоле упућеном у материју. Тиме је отворен пут одбрани оних који су, несумњиво, учествовали у атентату, али је истовремено и отворен простор претпоставкама да све то није урађено случајно или из незнања. Како ће се судско веће избавити из оволиког галиматијаса? Може се претпоставити да ће – не само због великог притиска јавности – окривљене осудити на максималне казне. Судећи по томе што је одбило да спроведе реконструкцију злочина, да се наслутити и да се неће превише обазирати на доказе који не иду у прилог званичној верзији злочина. Предмет ће, онда, доспети и пред Врховни суд. Хоће ли се он показати храбријим? Или ћемо, стварно, морати да се стрпимо још 30-40 година да бисмо сазнали истину о 12. марту 2003. године? Ако она тада икога буде занимала. Никола Врзић http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=31171
<<image001.jpg>>
<<image002.gif>>
