SRPSKO OGLEDALO 93
Oliver Vulović FELDMARŠALU IMA KO DA PIŠE Dok , devetog maja, Evropa slavi Šumanov plan kojim je 1950 godine započeto stvaranje današnje EU, Srbija bije odlučnu bitku za propast jednog drugog evrospkog plana , Ahtisarijevog, koji se po svom legalističkom bazisu, stilu i formi ne sukobljava samo direktno i sa svim tekovinama Šumanovog plana nego i sa svim ostalim zvaničnim dokumentima, deklaracijama i rezolucijama koje su evropske zemlje utkale u pravila sopstvenog pojedinačnog i zajedničkog funkcionisanja i postojanja nego i uredjenja života kompletne planete. Srbija bije bitku protiv plana kojim bi pre mogla da se podiči vlada u ime koje je , na isti dan ali 1945. godine, nacistički feldmaršal Kajtel potpisao kapitulaciju. Na dan kada bi trebalo da slavimo i evropski dan ujedinjenja ali i pobedu te iste Evrope i saveznika nad fašizmom i nacizmom , pobede u kojoj su značajnu ulogu imali i Srbi, mi smo u situaciju da sa nekadašnjim saveznicima i saborcima vodimo odsutne diplomatske bitke u sprečavanju zaživljavanja jednog projekta čiji su duhovni i praktični oci baš fašisti i nacisti , projekta rasparčavanja Srbije ili ti nezavisnog Kosmeta. Nekadašnji saborci hoće da nas stave pred izbor, ili ispunjavanje nekadapnjih Hitlerovih i Musolinijevih geostrateških zamisli ili nam sledi sudbina evrospkih beskućnika koji će od kompletne Evrope sa njenim fondovima i kulturom moći da budu bliski samo sa njenim ivičnjacima, slivnicima, šahtovima, betonom, autobuskim stanicama i izlozima prodavnica, dakle samo sa onim što nam se spolja može prikazati u kratkom periodu jedva odobrene posetilačke vize. Poslovne vize će moći da dobiju samo oni koji tamo budu pozvani na pregovore o modalitetima odlaganja evropskog djubreta u našoj zemlji. Ako tako budemo vredno radili dvadesetak godina (ambasador Cobel) možda jednog dana i EU odobri neki plan tešnjih veza ili privilegovanog susedstva sa neposlušnom Srbijom koja je svoju evropsku budućnost i i evroatlantske integracije suludo proćerdala ne poštujući briselske ultimatume i odrekla se najbitnijeg dela svoje teritorije, najvažnijeg dela svog istorijskog pamćenja. U tom magnovanjskom bauljanju jedva da smo i svesni i šta su nam sve uradili i šta se sve pripremaju da nam urade, jer su već mnogo toga nam nepodnošljivog učinili. Konstruktivnost, objektivnost, realnost i milion drugih lepih, za sada sa mekim oštricama tupih reči se šalje u etar ove države ne bi li nam se nacionalna lobotomija uradila što lakše uz kreiranje autosugestivnog osećaja apsolutne bezbolnosti i olakšanja. Nikom nije lako pa ni onoj trojici tipova koji su i u vreme pisanja ovog teksta „pravili vladu" dok se rusko ministarstvo spoljnih poslova bavi onim što treba da radi srpsko a vladika Artemije radi ono što treba da rade Koštunica i Tadić a neka Garda Cara Lazara se bavi onim što treba da radi Vojska Srbije. Evropska kuća Srbiju gleda kao potencijalnog gosta kojeg najradje vidja samo kada mora i to u stilu – komada ništa uneo, komada ništa izneo – kojem se toplo ponude ostaci obroka i lepa reč ali i neskrivena srdačnost prilikom ispraćaja. Ima li igde mesta za nas i da li nas iko želi je pitanje koje se nameće sludjenom Srblju koristeći isti način zamene teza kao tokom bombardovanja kada smo i pored rušenja nam države nazivani agresorima, dok se u ovom slučaju namerno prenebegava činjenica da mi imamo svoju kuću koju želimo da zadržimo celu i neoštećenu i da baš nije tačno da kod nas neće niko da dodje i da nemamo kome da odemo ako to nije EU. Ako Amerika može da ima svoje „otpadničke države" pa po Bogu zašto ih ne bi imala i EU koja se svojim ponašanjem na Balkanu ne razlikuje puno od ponašanja prekoatlantskog velikog brata u ostatku sveta.Treba vredno vežbati strogoću do momenta kada se osim spoljnih granica sa Alžirom naprave i unutrašnje evropske granice kao nekada u SSSRu. Srbija je divan opitni prostor za takve naume, a srpski narod dovoljno mali ili nedovoljno veliki da opit izdrži. U ostalom koga bi 9. maja ili bilo kojeg devetog bilo kojeg meseca i bilo koje godine u ovom mondijalističkom Novom svetskom poretku trebalo da bude briga za srpski narod. Ne znam da li o tome razmišljaju i ona već pomenuta trojica tipova tokom svoje partije pokera, okruženi poluzaintzeresovanim kibicerima dok im ulog od osam miliona duša i preko stohiljada kvadratnih kilometara bez obzra na tok igre se sam od sebe topi. Jedno je sasvim jasno, da je Kajtel znao šta će se 62 godine kasnije dogadjati potpis bi mu bio lepršaviji, stisak pera lakši i mimika lica vedrija. Počivaj mirno Vilhelme, misle danas na tebe i tvoj Alber i tvoj Marti, tvoj Oto i tvoji Ričard i Nikolas. Na žalost, iz sasvim drugih razloga mislimo i mi, kada nas Šuman već nije predvideo.
